Biće kako Bata Gašić kaže

– Dragi?

– E Bato?

– Ja ću da kažem sve što treba, a ti samo ponovi ono što sam ja rekao, važi?

– Važi Bato.

– E tako.

– Bato?

– Kaži.

– Nemoj da zaboraviš na donacije!

– Ne brini, neću.

bratislav-gasic-foto-twitter-1460758354-887491
Bata!

Izvor fotografije: kurir.rs

Tako je otprilike tekao razgovor između novog-starog gradonačelnika Kruševca Dragog Nestorovića i Bratislava Gašića, pre nego što su dali izjave za medije povodom svečanog puštanja u rad rekonstruisanih otvorenih bazena u Kruševcu. Dobro, možda ne baš na taj način, ali kada su progovorili u kamere stekao se takav utisak. A to je ono posebno mučno za gledati, a nakon svih ovih godina bolno i slušati – kada Gašić progovori.

Naime, kako nam je rečeno, to više nisu samo otvoreni bazeni, to je sada akva park. Izgleda da smo žestoko rešili da udarimo konkurenciju Palmi, jer ovdašnja sirotinja ne mora više da organizuje turističke ture do Jagodine – moći će da letuje u Kruševcu. Bar ovu drugu polovinu sezone. To ’’novo lice’’ bazena bi se ranije ukazalo građnima Kruševca, ali kako Gašić reče ’’isprečili su se vremenski uslovi’’ – verovatno neki samo njemu poznati. No, ono što je okružni šerif posebno naglasio u svom obraćanju jeste da je kompletna rekonstrukcija finansirana sredstvima iz budžeta, a delom iz donacija, gde je više puta isticao zahvalnost neimenovanim donatorima.

Iz godine u godinu svedočimo kako je broj donatora koji munu neku kintu projektima od javnog značaja na lokalu porastao, a ova vlast s ponosom to posebno ističe. Cecin novogodišnji koncert – ’’hvala donatorima’’; renovira se neka škola – ’’hvala donatorima’’; gradi se neka crkva¹ – ’’hvala donatorima’’; rekonstrukcija bazena – ’’hvala donatorima’’. Blago nama pored tih silnih donatora, još malo da se namnože pa ni u privredu nećemo morati da ulažemo, jerbo dotiraće donatori za sve društvene potrebštine.

Super je ta donatorska velikodušnost, nego postoje i problemi u celoj toj priči, koji se iz nekih razloga (namerno) previđaju. Prvo što upada u uši, a prethodi zahvaljivanju donatorima jeste ’’nema dovoljno sredstava u budžetu’’ – kojih je iz godine u godinu sve manje. Kontinuirana kresanja budžeta i izdvajanje sredstava za javna dobra vlast pokušava da kompenzuje nalaženjem/pojavom donatora, dok kroz njihovo afirmisanje pokušava da prikrije političku odgovornost. I to nisu izmislili naprednjaci. S produbljivanjem krize veći je teret koji nastoje da prebace na narodna pleća, što je samo nastavak jedne iste višedecenijske politike neoliberalnog kursa ’’štednje’’.

Nego, vratimo se na doniranje. Drugi problem koji ponovo promiče jeste transparentnost. Legitimno pravo donatora je da zadrži status anonimnog ukoliko to želi. Međutim, građanima Kruševca mora biti omogućeno u svakom trenutku da znaju koliko je sredstava iz budžeta utrošeno na rekonstrukciju bazena i/ili bilo kog drugog projekta. Dakle, građani moraju uvek da budu obavešteni o ukupnom iznosu potrošenog novca iz gradske kase. Kao što bi trebalo da znaju ko je npr. Finansirao besplatni koncert grupe Legende na svečanom otvaranju bazena. Ili su pak Legende donirale gradu sopstveni nastup, ko će to znati. U svakom slučaju, dosadašnja praksa ukazuje da trend manjka demokratičnosti ne jenjava.

Kruševac već nekoliko godina s pravom može da se naziva Gašićev grad, jer je pod njegovom kontrolom. Zaklinjanje na apsolutnu poslušnost ovom lokalnom autokrati prečesto se može primetiti u javnim obraćanjima lokalnih funkcionera gde mu se gotovo uvek iz nekih razloga zahvaljuju za nešto što (ni)je učinio. Da se sve odvija po njegovoj volji, nesmotreno je potvrdio gradonačelnik Nestorović kada nije ponovio ono što je ’’Bata’’ rekao, već u kamere izgovorio – jebiga – ne baš najmudrije reči ’’Bata hteo da to baš uredimo na način na koji danas možete videti’’. Ko je Bata da bi se pitao za novonastali izgled bazena? Po kom osnovu? Ko ga je ovlastio? Zar prilikom realizacije ovakvih projekata ne treba stručna javnost da dâ idejno rešenje? Pa bar u naprednjačkim redovima ima pun kofer visokoobrazovanih stručnjaka – gde je sad zapelo junaci?

S druge strane, dešavanja na lokalu su samo mali deo šire slike, jer ako uzmemo u obzir da je na republičkom nivou sva politička moć koncentrisana u rukama jednog čoveka, ne treba da nas čudi preslikavanje takvog modela vladanja na lokal. A podanička poslušnost mora da se i nagradi. Dok god je u republici onako kako Aca kaže, kod nas u Kruševcu biće, pa, onako kako Bata kaže.

1. To baš i nije od javnog značaja, ali jebiga, mantijaška i politička mafija imaju zajednički interes da se sližu kako bi lakše krali – pardon, vladali.

 

Radulovićeva neoliberalna oblanda

Kako predizborna kampanja počinje postepeno da se zahuktava, srazmerno tome raste i broj okršaja između stranačkih i drugih lidera u borbi za vlast. U tom duhu, predsednik pokreta ’’Dosta je bilo’’ Saša Radulović, pre nekoliko dana dao je poprilično optimističnu izjavu kada je na skupštini pokreta između ostalog rekao novinarima i ’’Na nivou države imamo oko šest odsto podrške, a u Beogradu i Vojvodini i više. Na izborima je važno da SNS i Aleksandra Vučića spustimo ispod 40 odsto podrške. Zato želimo da motivišemo građane koji su zasićeni politikom i da ih ubedimo da nisu svi isti’’.

Naime, svaka politička opcija, bilo da je u pitanju pokret ili partija, a koja sebe predstavlja kao nezavisnu opoziciju ovom režimu, ima trenutno dva protivnika. Prvi je svakako Vučić, a drugi njegova politika. Ako bi se zadržali na ličnom poređenju, Radulović je verovatno u pravu kada kaže da ’’nisu svi isti’’, jer retko ko može da parira Vučiću. Ali, ako uporedimo program pokreta ’’Dosta je bilo’’ i zvaničan politički kurs aktuelne vlasti, možemo lako da zaključimo kako, osim kozmetičkih, suštinske razlike između te dve politike nema.

Šta je ’’drugačije’’?

Jedina alternativa u ponudi Saše Radulovića je neoliberalna alternativa, koju u vidu reformi pod diktatom međunarodnih finansijskih institucija agresivno i u kontinuitetu sprovode ovdašnje doslovno sve političke elite koje su bile na vlasti, kao odgovor na ekonomsku krizu iz 2008. Zbog sprovođenja tog programa, nezavisno da li se on društveno prihvata ili ne, Radulović je odigrao jednu od najznačajnih uloga u izmenama i dopunama novog Zakona o radu (ZOR), a taj eksploatatorski zakon je usvojen po hitnom postupku bez javne rasprave, odnosno bez učešća samih radnika, i van svih demokratskih procedura.

„Cilj pokreta je da od Srbije napravi zemlju u kojoj se lepo i rado živi. Partokratija je pojela državu, godišnje nas košta više od tri milijarde evra. Ne mogu stranke biti biroi za zapošljavanje, Srbiji ne treba vođa, već sistem. Moraju da nas vode najbolji i da imamo transparentnost na svim nivoima“, kazao je Radulović.

Na sceni ne postoji partija koja u svom programu od uvođenja višestranačja nije protiv partijskog zapošljavanja, tako da bi ovo opšte mesto svaki građanin uvek i svuda potpisao blanko. Zbog toga nam ’’ne treba vođa, već sistem’’, što neoliberalnim apologetama znači još tržišta, tj obuzdavanje ’’divljeg kapitalizma’’ i njegovo svođenje putem reformi na ’’pravi kapitalizam’’. Sistematsko uništavanje privrede kroz period tranzicione privatizacijske pljačke i politika tržišne ekonomije dovela nas je upravo do ovolikog siromaštva. Spasavanje privrede integrisanjem periferije u slobodnije slobodno tržište, odnosno usklađivanje sa ekonmskim zahtevima EU je samo nastavak dosadašnje ideologije uz simuliranje demokratije, što je dokaz da sistem u tom smislu funkcioniše i kada je vođa na njegovom čelu.

Insistiranje na transparentnosti kao jedne od glavnih tačaka pokreta je još jedna u nizu zabluda liberala. Ne zato što nam je transparentnost nepotrebna, naprotiv, i te kako jeste, već je reč o tome što ju je u ovim uslovima nemoguće sprovesti. Jačanje privatnog sektora vodi slabljenju države i na taj način se smanjuje moć državnog intervencionizma i uspostavljanje kontrole nad tržištem. ’’Država postaje talac privatnih kompanija, naročito finansijskih tržišta, koja se svojski trude da ograniče transparentnost, jer veća transparenstnost znači manji profit’’.[1] Zakonske regulative i političke odluke se uvek donose u korist kapitala, što u sadašnjim proizvodnim odnosima moći zatvara začarani krug uzjamnog odnosa političke i biznis elite. Nadanja da će društvo u vremenima krize prosperirati ukoliko država uspešnima obezbedi uslove[2] da budu još uspešniji, završavaju drastičnim rezovima u socijalnim davanjima, a samim tim doprinosi porastu siromaštva.

Prepuštanje pojedinih delova javnog sektora komercijalizovanju i privatizaciji dovodi smanjenoj dostupnosti dobara i usluga koji su neophodni za normalan život većinskog dela stanovništva. U ovoj situaciji, tipična liberalna reakcija bila bi oštra osuda države usled mešanja u tržište, uz naglašavanje nužnog razdvajanja ekonomije i politike – što je par exellence dokazana besmislica.[3] Jer, kada se maksimizuje profit onda je država neprijatelj koji se meša u privatnu sferu, ali kada biznis zapadne u krizu, onda se taj isti biznis spašava merama štednje koje pogađaju najniže društvene slojeve urušavanjem životnog standarda povećavajući odveć veliku ekonomsku nejednakost. A ’’ekonomska nejednakost neizbežno vodi u političku nejednakost’’.[4] Ako se samo na trenutak podsetimo najvažnijih odluka sa ovogodišnjeg Kopaonik biznis foruma[5] (restruktuiranje velikih javnih preduzeća; finansijska konsolidacija; racionalizacija broja zaposlenih u javnom sektoru; osnaživanje malih privatnih biznisa), jasno uviđamo mnogo više zajedničkih karakteristika nego razlika između zvanične politike vlade Srbije i pokreta predvođenog Radulovićem.

Ideje koje zastupa pokret ’’Dosta je bilo’’ ni u kom slučaju ne mogu da budu alternativa, jer pokret koji planira istinski da radi na obezbeđivanju boljih uslova života u korist građana, konsolidovao bi svoj program oko velikih klasnih i političkih interesa,[6] a ne oko nečeg kao što je transparentnost i menadžerstvo. Menadžersku ideologiju ranije je sprovodio Mlađan Dinkić, čije posledice osećamo još uvek. U tom kontekstu, politički program ove inicijative predstavlja samo recidiv mlakog građanskog otpora.

sasa_radulovic
Dosta je cenzus?

foto: istinomer.rs

Na prethodnim parlamentarnim izborima pokret “Dosta je bilo“ dobio je 2,09 posto podrške građana. U ovom trenutku je još uvek ispod cenzusa,[7] ali postoji šansa da dobaci granicu od pet posto i uđe u parlament. Treba primetiti da se taj mali procenat građana, među kojima Radulović uživa izvesnu popularnost, ne odnosi baš kritički oko isterivanja kulture na tržište, što je takođe jedna od stavki neoliberalne agende (sic!).

Ono što je sasvim sigurno i što sa sigurnošću možemo da očekujemo je da ovi izbori neće ništa promeniti, jer na političkoj sceni ne postoji još uvek izgrađena alternativa, koja bi pružila otpor vladajućem konzervativizmu. Pitanje je dakle samo sa koliko će procenata naprednjaci, tj Vučić da pobedi. Zanimljiva stvar koju je Radulović takođe kazao je da po njemu ’’stranka koja samostalno ne može da osvoji cenzus ne treba da postoji’’. Jedina realno ostvariva mala pobeda na predstojećim izborima bila bi da pokret Saše Radulovića ne uđe u Skupštinu. Jer, upravo nas je takva ekonomska politika dovela u stanje u kom se nalazimo, i zato je važno odlučno reći dosta je bilo neoliberalnoj politici.

1. Džozef E. Stiglic – Velika podela (Društva nejednakosti i šta raditi sa njima), str. 36

2. Stipendirajući njihove poslovne poduhvate državnim parama.

3. To smo najbolje videli na primeru poslednje ekonomske krize nakon pucanja Volstrita, kada je demokratija konačno kapitulirala dajući privatnim bankama preko 700 milijardi dolara budžetskih para.

4. Džozef E. Stiglic – Velika podela (Društva nejednakosti i šta raditi sa njima), str. 30

5. Kopaonik biznis forum (takozvani srpski Davos) okuplja najkrupnije privatne preduzetnike i najviše državne funkcionere koji se dogovaraju o budućoj ekonomskoj politici zemlje.

6. Npr. kao što je inicijativa ’’Ne da(vi)mo Beograd’’.

7. Uprkos želji lidera pokreta da se već u ovom momentu predstavi kao sigurni budući stanar parlamenta.

Kome u „krugu dvojke“ smeta jak Gašić

Taman kada se javnost Srbije ponadala da će nakon dugo očekivane i obećavane smene sada već bivšeg ministra odbrane Bratislava Gašića, bar neko vreme biti pošteđena izjava, i uopšte njegovog prisustva u javnom životu, nije trebalo mnogo vremena da pomenuti potpredsednik SNS-a novim obraćanjem od pre nekoliko dana uznemiri dobar procenat stanovništva ove zemlje, odnosno „južnjake i seljake’’. Imao je svakako mogućnost da postupi mudro i odabere ćutanje, ali je na kraju, avaj, ipak odlučio da progovori, a time ujedno i otklonio svaku sumnju.

Naime, Gašić je na Konvenciji Ujedinjene seljačke stranke u Nišu rekao „Jedini moj greh je što sam čovek južnjak i seljak, a to se teško prihvata u „krugu dvojke“’’. Iako smo za vreme dok je obavljao ministarsku funkciju imali prilike da se naviknemo na mnogobrojne mrlje i ispade, ova nova u nizu izjava je problematična iz više razloga. Podsećanja radi, reč je o čoveku koji je uputio seksističku uvredu „Volim ove novinarke koje ovako lako kleknu’’ novinarki Zlatiji Labović, što je bio njegov poslednji veliki verbalni delikt, zbog koga je pod pritiskom javnosti inicirana njegova ostavka. Takođe, valja se usputno podsetiti i da je na dan razrešenja sa mesta šefa vojnog resora u momentu ulaska u Skupštinu dočekan ovacijama(?) od strane naprednjaka i socijalista.

Neretki pokušaji preusmeravanja pažnje sa konkretnih problema predstavljanjem i isticanjem sebe kao žrtve nesrećnih okolnosti nisu svojstveni samo Gašiću kao članu ove vlade, ali ipak mu se mora odati priznanje da je privilegovani član tima čiji je kapiten najbolji u tom poslu. Zato je bivši ministar vojni i u ovom obraćanju igrao na kartu iznuđivanja sažaljenja, a što je zapravo jeftin i kratkotrajan populistički pokušaj pranja od brojnih afera.

Izmišljeni neprijatelji su česta pojava protiv koje se bori svaka vlada u kojoj sedi Vučić. Apstraktni i poprilično neodređeni pojmovi poput „strani plaćenici’’; „domaći izdajnici’’; „pojedine strane interesne grupe’’; itd. kojima koordinišu „strane službe’’, a čiji je jedini cilj, naravno, šta drugo no destabilizacija vlade Srbije i njeno sprečavanje sprovođenja reformi.

Pošto je Vučić predodređen da se za spas i očuvanje zemlje bori protiv tih velikih pretnji, Gašić je po uzoru na svog šefa izmaštao za sebe neprijatelja u svom rangu, oličenog u vidu beogradskog „kruga dvojke’’, odnosno fantomske zavereničke grupe, koja eto na sve moguće načine pokušava da ga diskredituje i sabotira. Međutim, tumačenjem Gašićeve izjave uviđamo prisustvo izvesnog žaljenja zbog neprihvatanja od strane tog „kruga dvojke’’.

Gašić sam voli da se pohvali kako je uspešan privatni preduzetnik, a zavetovanje na apsolutnu poslušnost premijeru kao trenutno najmoćnijoj političkoj figuri čiji je stranački zamenik, uz doskorašnju ministarsku poziciju, čini ga nesporno jako moćnim pripadnikom vladajućeg političkog establišmenta. To što je trenutno sklonjen sa ministarskog mesta kako bi se koliko toliko umirila javnost ne znači da mu je oslabljena unutar partijska pozicija, što možemo jasno da vidimo u žustrom tonu premijera dok ga brani i štiti od kritika.

Od samog početka bilo je problematično njegovo postavljanje na čelo vojnog resora, što je izazivalo mnogo nelagode u javnom diskursu, jer se sumnjalo u njegovu kompetentnost; Agencija za borbu protiv korupcije je pokrenula postupak nakon izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije da je kao gradonačelnik Kruševca sklapao ugovore o dodeli sredstava iz budžeta firmama koje su u vlasništvu njegove supruge i prijatelja; Za vreme poplava ministarstvo odbrane nije postupalo u skladu sa Zakonom o vanrednim situacijama; Nakon toga, odbijao je da dostavi tražena dokumenta Zaštitniku građana uz ignorisanje kontrole rada državnih organa; I na kraju, najveća afera, afera helikopter, u kojoj je sedam osoba uključujući i bebu izgubilo živote. Za sve navedeno, izbegao je i političku, a paralelno s tim i svaku drugu odgovornost.

Kruševački zadužbinar bi da se popne još koji stepenik na elitnoj hijerarskijoj lestvici, ali ga ta elita s kojom želi da druguje – neće. Jer, u slučaju da je prihvaćen, mnoge stvari bi bile drugačije – što ni u kom slučaju nije i ne može biti istina. On je već uspeo da postane deo visokog klasnog staleža i pripada onom svetu koji ima svu društvenu moć i ne želi da zna da van povlašćenog kruga dvojke postoji jedan poptuno drugi, marginalizovan i obespravljen svet. Svet, koji nema pristup javnim finansijama i odlučivanju, i čijom se eksploatacijom upravo stvara višak vrednosti koji obezbeđuje komoditet privilegovanim klasama. A ponekad društveni položaj i uticaj može da obezbedi i amnestiju.

g1
Elitista i(li) populista

foto: 24sata.rs

Ispoljavanje tugovanja kroz koje stremi ka višem i priznatijem društvenom statusu je evidentno kod bivšeg gradonačelnika Kruševca. Ali, ni to samo po sebi nije suštinski problem date izjave. Esencijalna nit jeste u tome što ma koliko Gašić sebe želeo da predstavi kao ponosnog „južnjaka i seljaka’’, upravo je ovim kukanjem rekao koliko želi da se odrekne južnjaštva i seljaštva, jer je implicirao njihovu inferiornost u odnosu na „krug dvojke’’. Pošto defacto predstavlja deo te elite, ovo je pre odraz u ogledalu usamljeničkog traćanja kako naše elite nisu dobre, i da bi mogle da budu bolje. I ne samo to.

Biti ponosan na svoje geografsko i/ili staležno poreklo je malograđanština par excellence. Na ovaj način vidimo koja su njegova stremljenja, i da su pri tom oba pogrešna; Bilo da je on ponosni „južnjak i seljak’’, bilo da je ponosni „krugodvojkaš’’, jer se na taj način samo produbljuju stereotipi vezani za poreklo i društveni stalež. U tom smislu, on kao deo sistema ne reprodukuje samo postojeće odnose moći, već i partikularne antagonizme na različitim relacijama. Zato je potrebno podrivati i razarati ideju elite kao nečeg suštinski dobrog i potrebnog jednom društvu, jer elite nikada ne vraćaju dug društvu ni u približno dovoljnoj meri, u odnosu na to koliko uzimaju od njega.

Ono što Gašić sigurno ne zna, i što je definitivno dokazao svojim obraćanjem u Nišu, jeste da čoveka ne definiše njegovo poreklo, imovinska karta, socijalni status, itd. već društveno delovanje, bez obzira u kom mestu na planeti bio rođen. A kada se osobi poveri javna funkcija, i posao treba da obavlja u interesu svih građana i građanki jedne zemlje, onda to nosi posebnu težinu. Dakle, ako je činio propuste i kršio zakon, moraće propisno za njih da odgovara. Ono što mi svakako nećemo zaboraviti, bez obzira da li on želeo da bude ponosan „ovaj’’ ili „onaj’’, jeste tragični slučaj helikopter i snošenje odgovornosti za sedam izgubljenih života. Za početak!

Ser Bata Gašić i njegov greh

Javnost Srbije se s pravom poprilično uznemirila nakon skandalozne izjave Ser Bratislava od Kruševca prilikom davanja intervjua u Trsteniku, dok je pre nekoliko dana obilazio pogone Prve petoletke. On je reagovao manirom pravog srednjovekovnog viteza kada je u svom primitivnom pokušaju da bude duhovit izgovorio ’’Volim ove novinarke koje ovako lako kleknu’’, nakon što je novinarka B92 Zlatija Labović, čučnula ispred ministra kako bi se sklonila iz kadra snimatelja. Šteta što Gašiću ranije nisu skrenuli pažnju bar njegovi botovi okruglog stola, možda bi naučio da je seksistički viteški kodeks koji gaji zvanično prevaziđen još u XIX veku, bar sa emancipatorskog stanovišta. No, upravo usled deficita emancipatornih politika u vladajućoj ideologiji, nastaje prostor za reflektovanje mačizma kroz demonstraciju moći iz privilegovane ministarske pozicije.

Nakon što je pokušao da ponudi građanima i novinarki B92 izvinjenje, uz moljenje da mu ’’veruju da se zbog izjave iskreno kaje’’, nije mu trebalo mnogo vremena da se sam demantuje, jer je na jučerašnjoj medijskoj konferenciji pročitao unapred pripljemen tekst, bez ostavljanja mogućnosti novinarima i novinarkama da mu postave pitanja. Zašto je onda organizovana konferencija za novinare? Verovatno da se izvini, Vučiću. Ali, čak i da smo mu na trenutak poverovali, takvo bahato ignorisanje u ovom trenutku nas razuverava tobožnje iskrenosti tona njegovog izvinjenja. To ignorisanje ne predstavlja samo odsustvo moralne odgovornosti, već i drsko nastavljanje jednog pogrešnog funkcionalnog patrijahalnog obrasca.

Kada smo kod ’’davanja’’ prostora za polemisanje o ovom problemu, interesantno je napomenuti da u glavnim kruševačkim medijima ova vest nije objavljena. Glavni gradski sajt krusevac.rs, kao i doskorašnji javni servis rtk.rs (Radio televizija Kruševac), nisu uopšte preneli najviralniju vest u poslednja tri dana. Cela zemlja o tome bruji, a kruševačkim  medijima[1] nigde ni reči. Oni poganog jezika rekli bi da je to cenzura (sic!). Ako se budete dodatno potrudili, videćete da na pomenutim sajtovima ne postoji nijedna vest u kojoj se bivši gradonačelnik Kruševca pominje u negativnom kontekstu od trenutka kada mu je dodeljena ministarska fotelja. Sasvim je razumljivo što objave nema na televiziji Plus – ona je ipak u vlasništvu Gašića.

1
preuzeto sa blic.rs

Uvidevši da mu je partijski zamenik pao u trenutku istine, kompletnoj priči se vrlo brzo priključio i premijer Vučić, jer zicer prilika za ubiranje poena kod šire javnosti se ne propušta. Predsednik vlade je najavio smenu ministra. Iako nema zakonska ovlašćenja da smenjuje ministre, jer to može da učini samo Skupština na predlog vlade (ukoliko sam ministar ne podnese ostavku), nesumnjivo možemo da očekujemo ubrzano pronalaženje tehničkog rešenja Gašićevog razrešenja (što je dobro!), ali samo iz razloga što premijer koristi situaciju za političko profitiranje i jačanje svoje pozicije (što nije dobro!).

U tom kalkulisanju Vučić kaže „Gašić je taj posao obavljao bolje od mene, obavljao je posao 10 puta bolje od onih koji ga kritikuju“, te nam jasno stavlja do znanja kako ocenjuje njegov dosadašnji (ne)rad. Tako je u daljoj odbrani člana svoje vlade kazao ’’Postavljao sam sebe kao štit, i uvek sam dobro uradio, štitio sam ih od lažnih napada i optužbi. Time sam štitio Srbiju i državu, ali oko ovoga ne mogu da pronađem ni izvinjenje, ni opravdanje’’ što direktno implicira da je najveći Gašićev prestup tokom ministrovanja jedna prostačka izjava, i to svakako jeste skandal sam po sebi. Međutim, davanjem epske dimenzije tom ispadu ima za cilj perfidno potiskivanje dosadašnjih mnogobrojnih afera najkompromitovanijeg ministra u ovoj vladi. Umesto da je ranije smenjen za daleko ozbiljnije slučajeve (helikopter, sukob interesa, itd), sada krajnje ironično biva lišen funkcije zbog verbalnog delikta. Onomadnje ’’Ne dam Gašića’’ transformisalo se u: Dobro, evo vam ga sad, ali za bezveze.

Vučić je morališući napao Gašića zbog seksizma rekavši ’’Moramo da zaštitimo sve žene u Srbiji, to je bila loša poruka za sve žene i kada sam postao premijer, rekao sam da će biti moderna, pristojna zemlja. To je zemlja u kojoj se ne verđaju žene, u kojima nema mačizma i seksističkih uvreda“. Mora se priznati da je pomalo čudno što kritika iz moralne pozicije dolazi od nekog ko je o svojoj bivšoj ženi rekao „Ženu mnogo volim i ni za šta na svetu ne bih je menjao. Naprosto je obožavam. Kao ličnost veoma je suzdržana i odmerena. Nikada me ne pita gde idem i kada se vraćam. A ona ne ide nigde bez svoje dece i bez muža. S drugaricama u kafić izlazi kada ocenim da je u pitanju neki prikladan datum.“ Nije se to dogodilo tako davno, a možda je samo istrgnuto iz konteksta sve što je premijer izgovorio u prošlosti, ko će ga znati. Ovaj problem ozbiljnijim čini njegovo besprekidno prisustvo, odnosno trajanje, i smena jednog ministra ga ni na koji način ne rešava, što ne znači da Gašić treba da ostane na toj poziciji. Naprotiv, i kad ode, javni diskurs ostaje i dalje zagađen, kao i sistem koji sve to reprodukuje.

’’Nadam se da će Gašić za godinu ili dve moći da se vrati u javni život, sa većim legitimitetom, jer je podneo žrtvu koji drugi nisu“, što znači da se vladajuća politička garnitura bazira isključivo na apsolutnom poverenju i odanosti premijeru, koji ima moć da amnestira činovnike po želji. Kakvu je žrtvu podneo Gašić, niko sa zdravim razumom ne zna. S druge strane, ono što sigurno znamo jeste da žrtve definitivno nisu podnele Gašiće. U tom smislu, najtačniju konstataciju aktulene priče dala je upravo novinarka B92 Zlatija Labović, kada je izgovorila da je to ’’Izjava koja obeležava jedno vreme’’. I ne samo da obeležava, već i određuje.

1. Lokalni mediji nisu objavili vest od trenutka kada je Gašić dao izjavu do 09. 12. 2015 u 11h:30min kada je poslednji put pristupljeno pomenutim sajtovima.

Slučaj Zorannah

Budući da se završio 60. jubilarni beogradski sajam knjiga, kako to red nalaže, ostaje nam da sumiramo utiske. Ne znam kakva su bila očekivanja, ali ono što je svakako obeležilo ovogodišnji sajam, i privuklo pažnju najvećeg dela javnosti jeste medijska halabuka oko knjige ’’Zorannah Life & Style’’, koju je napisala blogerka Zorana Jovanović.

Još dok je bila u periodu pripreme, interesovanje za knjigu je bilo ogromno, čemu mogu da posvedočim pošto radim u knjižari. Uzimajući u obzir popularnost koju Zorana uživa, prvenstveno među tinejdžerkama, ne treba da čudi što je tokom trajanja sajma uspela da rasproda kompletan tiraž od 2000 primeraka. Na celom sajmu najveća gužva je bila upravo ispred njenog štanda gde je potpisivala knjigu i družila se sa fanovima.

Razjarene mase krenule su sa frontalnim podsmehom, vređanjem i omalovažavanjem Zorane na najprimitivnije moguće načine. Ona je još od ranije često targetirana od mnogobrojnih hejtera, s tim što cela priča doživljava kulminaciju u trenutku objavljivanja knjige. Kada na kompletnu ujdurmu dođu tabloidni mediji sa forsiranim bombardovanjem javnosti snimcima njenih maloletnih obožavateljki, organizovani  mizogini diskurs je nemoguće izbeći.

Problem nastaje kada odrasli ljudi počnu masovno sa ismevanjem tinejdžerki (pileći mozgovi) dok one pokušavaju da se identifikuju upravo sa nametnum kulturološkim obrascem od strane društva. Taj poželjan model jeste da im ultimativna sfera interesovanja bude moda i negovanje lepote. Svako oduduranje od šablonizovane indoktrinacije nosi sa sobom etiketu otpadnice od onog nametnutog ’’normalnog’’. U oba slučaja, žene su krive – prvi put kao ’’lepe i glupe’’, a drugi kao ’’čudakinje’’.

Zorannah je eksploatisana od strane lešinarskog medijskog aparata, čiji spin doktori poput najgorih parazita koriste ovakve prilike da kreiraju jeftine senzacionalizme i donesu zaradu kroz klikove. Naravno, kada je profit u pitanju ne obraća se pažnja na usputno reprodukovanje mizoginije. Dok njoj padaju mrve sa stola, mediji i izdavačka kuća najviše profitiraju od njenog rada. Napadi na nju za nemilosrdne profitere predstavljaju odličan marketing, gde je ona u prvom planu prepuštena na milost i nemilost, dok vlasnici medija i izdavčkih kuća iza paravana brinu jedino o povećanju svog aktivnog salda.

Međutim, svi ti mrziteljski komentari mnogo više govore o mediokritetskoj neobrazovanosti samih autora, nego o meti prema kojoj pokušavaju posprdno da se odnose.

Količina energije utrošena na iskazivanje nekakvog nazovi bunta protiv urušavanja i degradacije društva je vapaj usamljenika zarad kratkotrajnog dolaska u centar pažnje. Forsirana instrumentalizacija mizoginije prouzrokovana enormnom dozom sujete je očajnički pokušaj “uticajnih“ internet davljenika za povratak na čelo izgubljenog patrijarhalnog trona, gde im privilegije obezbeđuje upravo institucionalizacija takvog diskursa. U tim situacijama izostaje konstruktivna kritika, a progovara ranjeni ego. Nemanje moći i kapaciteta za suočavanjem sa konkretnim društvenim problemima najlakše je pretočiti izbacivanjem ličnih frustracija kroz vrcave i pseudohumoristične komentare, kao i tekstove na račun ljudi koji suštinski ne predstavljaju ozbiljniji društveni problem.

Esencijalna nit ovog problema leži u tome što su svi ti internet superstarovi (i oni koji nastoje da to budu) svoj zvezdani status izgradili upravo na ljudima kojima se podsmevaju. Na taj način njihova ’’virtuelna slava’’ je tokom celog internetskog života vezana za one koje targetiraju kao rak ranu društva i protiv kojih se silno bore. Bez njih oni ne mogu da postoje. Tako s jedne strane imamo one koji su svojim poštenim radom i zalaganjem privukli pozornost velikog broja ljudi, a s druge površne rugače svemu tome.

Dodatna bol nastaje usled nemogućnosti izvojevanja pobede u tržišnoj utakmici nad ženom (jako uspešnoj u svom poslu), jer argument ’’ja sam pametan, ona je glupa, trebalo bi da zarađujem više i budem popularniji od nje’’, sistem sa ukorenjenom mizoginijom prividno rešava u korist žene, ali zapravo na njenu štetu. Tada sledi erupcija bedastoće kroz izlive zluradih komentara u serijama, usmerene na žene koje apsolutno nemaju položaje odlučivanja i nalaze se na samim društvenim marginama. Umesto da se fokus usredsredi na sistem koji sve to prouzrukuje, nastaje besciljno tumaranje u prazno, a postojeći odnosi moći ostaju netaknuti.

Svako ko u životu ume da piše može da nažvrlja 150-200 stranica nečeg, i ukoliko nađe izdavača, taj sadržaj objavi. I to je potpuno legitimno. S toga je poprilično sumanuto kritikovati Zorannah zato što je napisala knjigu. To ne znači da ovaj fenomen treba ostaviti bez kritike, naprotiv. Zoranin rad je duboko reakcionaran, jednoličan i predvidiv. Ona prodaje savete o varijacijama na temu o negovanju lepote što se savršeno uklapa u nametnute dominantne kulturološke obrasce. Pošto je obrazovanje debelo podbacilo i u velikoj meri snosi krivicu za interesovanja mlađarije, treba tragati za odgovorom na pitanje: zašto sve te mlade devojke žele da se samopotvrđuju na taj način? Pa, upravo zato što se to očekuje od njih u jednom patrijarhalnom potrošačkom društvu. Njene mnogobrojne maloletne obožaveteljke kupuju  proizvod koji će ih indoktrinirati u mizoginično društvo, bez da o njemu kritički promišljaju. Tada i ona sama uljuljkana u svoju srednjoklasnu poziciju učestvuje u održavanju neoliberalnih konzumerističkih navika.

1
Zorana

foto: blic.rs

Zoranina knjiga je jedan jako mali i posve marginalni problem ovogodišnjeg nacionalistički obojenog sajma. Ta knjiga ima tendenciju da bude samo slikovnica, kako je autorka sama kazala u nekom od intervjua. Zoranino delo je toliko benigno u odnosu na popularnu nacionalističku retoriku iz knjiga Dobrice Ćosića, Vuka Draškovića, Matije Bećkovića (koji je onomad izjavio da žene ne treba da sede u SANU jer su muškarci nadareniji), i ostalih iz tog soja. Sve te nagrađivane viđenije Srbende, od kojih dobar broj sedi u SANU, aktivno sarađujući u stvaranju nacionalističke politike sa ciljem očuvanja nacije, izgradili su svoje kompletne karijere na delima koje vrednosno ne zaslužuju nikakvu pažnju. Ona nije učestvovala u rehabilitaciji kvinsliških zločinaca; ne participira u pripremanju rehabilitacije Hitlerovog poslušnika Nedića; ne učestvuje u raspirivanju verske, nacionalne mržnje; njeno ime ne može da se veže za slizavanje državne izdavačke kuće Službeni glasnik i SPC; ona nije kriva za smanjenje plata i penzija; nije plagirala doktorat; nije akterka raznoraznih afera počevši od poplava, Etihada, helikoptera; a nema ni 24 stana na Bugarskom primorju.

Zorana je tipična ropkinja neoliberalnog koncepta koji je sama prihvatila, a kome je potrebna proizvodnja takvih profila zarad sopstvene održivosti. U tom kontekstu, Zorana je što se klasne pozicije tiče uz minijaturne razlike u identičnoj poziciji kao i većina nas. Zato, pravda za nju, i, kao što reče jedan komentar sa fejsbuka ’’pravda za sve ljude koji nemaju para za Zorannah-inu knjigu’’.

Tri crkve za dva Gašića i patrijarha

U utorak, 06. 10. 2015,  nakon što je osveštao novoizgrađenu crvku svetog Jovana Krstitelja u Kruševcu, koju su podigli ministar Gašić i njegov brat Boban, patrijarh Irinej se obratio prisutnima rekavši ’’da su se braća Gašić na ovaj način pridružili krugu velikih srpskih ktitora’’, kao i da je pomenuta crkva ’’neotuđivo narodno bogatstvo’’.  U znak zahvalnosti za učinjeno delo, patrijarh je Bratislavu Gašiću uručio orden svetog kralja Milutina, a Bobanu Gašiću orden svetog Save drugog reda.

Kada bismo se malo izmakli u stranu radi trezvenijeg sagledavanja kompletne političke slike grada Kruševca, zdrav razum bi nas doveo do zaključka da se vraćamo u srednji vek, a da je Gašiću dodeljena ta misija, koju kao njen predvodnik za sada obavlja najbolje moguće. Mračnom nebu iznad grada ovim potezom dodat je još jedan tamni oblak, jer ovo nije prvi srednjovekovni ispad od strane Gašića. U avgustu ove godine, nakon donacije Udruženja građana Biblijsko društvo Srbije od 4000 primeraka Novog zaveta i isto toliko Pravoslavnih molitvenika vojsci Srbije i pripadnicima ministarstva odbrane, Gašić je izjavio ’’da postoji istorijska i tradicionalna veza u izgradnji moderne srpske države i njene vojske, ali da ni jedno ni drugo ne mogu bez vere’’, što je skandalozna i sramotna izjava na mnogo nivoa. Takođe, izjavio je tada ’’Vera u boga je ono što nas spaja’’, a da i danas tako (pogrešno) misli vidimo iz njegovih postupaka.

Životni standard Kruševljana kontinuirano opada iz godine u godine, što je posledica katastrofalnih privatizacijskih pljački koje su dovele do uništenja privrede i što je rezultiralo gubitkom ogromnog broja radnih mesta. Broj radnika u realnom sektoru je na istorijskom minimumu, odnosno ispod 3000, a na hiljade ljudi je izgubilo poslove, i na taj način su dovedeni do samog ruba egzistencije te prinuđeni da zavise od socijalne i/ili neke druge pomoći.

U situaciji kada imamo porast opšte bede i siromaštva izgradnja crkve predstavlja ništa drugo no poseban oblik bahaćenja. Naravno, ceremonijalno ritualno mađijašenje upotpunjuje patrijarh, koji eto, u vreme sveopšte krize zida i otvara nove crkvene objekte širom zemlje – dok bolesnu decu lečimo sms porukama i donacijama zbog užasnog stanja u zdravstvu.

Kompletan događaj su ispratili svi lokalni mediji, naravno. To nas dovodi do toga da ponovo postavimo pitanje zašto to nisu učinili kada se pre nekoliko dana pojavila vest da je ministar Gašić optužen za sukob interesa? Iz nekih nama (ne)poznatih razloga bivamo uskraćeni za sve informacije u kojima se bivši gradonačelnik pominje u negativnom kontekstu. Neki bi to nazvali cenzurom, ali to su verovatno ’’mrzitelji’’ koji ne žele progres zemlje – a možda ipak naš lokalni moćnik demonstrira moć!

Ova priča je primer zajedničkog delovanja crkvene i političke vlasti sa ciljem očuvanja vladajućeg poretka. S jedne strane imamo crkvenu instituciju koja je zakonom oslobođena od poreza, a čijim penzionisanim radnicima mi plaćamo penzije, i čije neretko intervenisanje u javni politički život često krši Ustavom propisani sekularizam, gde nedvosmisleno piše da nijedna religija nije državna. Klerikalizacija društva je počela još devedesetih godina i traje do danas. Od tada postoji i neraskidiva uzajamna podrška crkvene i državne vlasti, te danas, u multireligioznoj Srbiji, SPC ima privilegovan status. Svedoci smo kako viđenije vladike čija se imena vezuju za razne finansijske, silovateljske i pedofilske skandale nisu završile pred sudom, ili su njihovi slučajevi zastareli, kao i huškanje patrijarha Irineja protiv marginalizovanih manjinskih grupa, što još jednom ukazuje na zaštitu SPC od strane političkih elita. Delanje rukovodećeg sveštenstva crkve ima najmanje veze sa autentičnom verom. Visokim crkvenim činovnicima se stalno dešavaju ispadi iz okvira nadležnosti koje bi trebalo da obavljaju, pa tako umesto da slede misiju crkve i put vere, oni se mešaju u društveno političke odnose i prave probleme.

S druge strane imamo visoko pozicioniranog političkog funckionera čije je se ime često pominje kao deo raznoraznih afera. Podsećanja radi, afera ’’helikopter’’ je još uvek nerazrešena. Kako bi zadržao svoju poziciju i privilegije, prvenstveno je potrebno biti lojalan premijeru, kao trenutno najmoćnijoj političkoj figuri u zemlji. Pored toga, insistiranje na slizavanju sa crkvom je perfidan potez u cilju lakšeg manipulisanja nezadovoljnim, i obično najsiromašnijim slojevima stanovništva. Prevarenim, sluđenim i izigranim ljudima najlakše je prodati priču o bitnosti očuvanja nacionalnog jedinstva i njegovoj neraskidivoj vezi sa pravoslavljem, što je deo tradicionalnog folklora. Jer, dok se narod bavi pitanjem zidanja crkvi, sklapanje dilova sa tajkunima i rasprodaja državne imovine mogu nesmetano da se obavljaju.

1
izvor fotografije: rtk.rs

U tom kontekstu, Gašićima i patrijarhu savršeno odgovaraju priredbe ovog tipa i sigurno će u budućnosti, kao što su najavili zidati još jednu, treću crkvu na ovom lokalitetu. Ne zato što je još jedna crkva potreba Kruševljanima – jer nije, već da bi sav fokus bio usmeren upravo na ’’svetokovine’’, uz obećanje da će država igrati ulogu zaštitnika od nekakvih neprijatelja, a crkva čuvati ’’naš duh’’.

Ako se na trenutak vratimo na Gašićevu izjavu iz avgusta ’’Vera u boga je ono što nas spaja’’ možemo da konstatujemo da je to jedna besramna laž. Pre toga nas spaja beda. Velika beda! Ako bismo poželili da posvetimo vreme bogu, moramo prvo da preživimo; moramo leba da jedemo; moramo račune da platimo. Uništena privreda i zatvaranje preduzeća je ono što nas spaja; Trpljenje posledica usled nestručnosti i neznanja partijskih kadrova na rukovodećim položajima je ono što nas spaja; Smanjenje plata prosvetarima je ono što nas spaja; Smanjenje penzija je ono što nas spaja; Obezbeđivanje egzistencije je ono što nas spaja!

Analizirajući ovaj događaj, nekako mi se čini prikladnim citirati odlomak iz Stradije:

’’U jednoj staroj knjizi čitao sam čudnu priču, a vrag bi ga znao otkud meni ta knjiga iz nekog smešnog vremena u kome je bilo mnogo slobodoumnih zakona, a nimalo slobode, držali se govori i pisale knjige o privredi, a niko ništa nije sejao, cela zemlja pretrpana moralnim porukama, a morala nije bilo, u svakoj kući pun tavan logika, al’ pameti nije bilo, na svakom koraku govorilo se o štednji i blagostanju zemlje, a rasipalo se na sve strane, a svaki zelenaš i nitkov mogao je sebi kupiti za nekoliko groša titulu ’’veliki narodni rodoljub’’.’’

Aktuelan je Radoje Domanović, mada verujem da bi i danas bio cenzurisan.

Gašić i nova stara afera

Pre nekoliko dana osvanula je vest da je Agencija za borbu protiv korupcije došla do zaključka da je ministar odbrane Gašić ’’bio u sukobu interesa’’ dok je obavljao funkciju gradonačelnika Kruševca. Kao tadašnji prvi čovek grada potpisivao je ugovore sa firmama koje su u vlasništvu njegove porodice, a sve se finansiralo iz gradskog budžeta. Zato je Agencija izrekla meru javnog objavljivanja odluke o povredi Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije.

Nego, pravo da vam kažem, ja sam jako skeptičan prema ovim stranskim medijima. Oni svašta nešto pišu i objavljuju, al’ sve pogrešno. Eto, stalno huškaju narod na premijera ne bi li ga destabilisali u sprovođenju reformi; pa nas onda huškaju protiv naših ministara otkrivajući nekakve njihove ilegalne radnje – bože me sačuvaj i sakloni, pakleni planovi na sve strane! Evo, napadoše i Gašića, koji reče da ’’neće nikome dozvoliti da baca ljagu na njegovo ime’’ (nevin dok se Vučić ne dokaže).

Ne budem ti lenj pa odem da proguglam i vidim šta kažu naši mediji o celoj priči. Ne htedoh da verujem ni ovim domaćim velikim izveštačima pa udarih odma na ove lokalne. Ministar vojni je čovek iz Kruševca, oni će najbolje da objasne u čemu je stvar. Otvorim glavni gradski sajt krusevac.rs, kad ono – nemam šta da vidim, jer o njemu nema reči. Hm, možda preterujem kada očekujem toliko brzu reakciju uredništva, ipak je vest stara jedva nešto više od tri dana – a nisu bili u trodnevnoj žalosti! Nastavim ti dalje, skoknem na sajt rtk.rs, bivši regionalni servis građana, kad ono – i tamo nema ni reči o Gašiću. Dobro, nije čudno što u XXI veku ostajemo uskraćeni na internetskim portalima za vesti o najmoćnijem čoveku iz našeg grada.

Pređem ti na konzerativniji mod, uključim tv, listam lokalne stanice, ni na jednoj jedinoj neka vest o tome! Pa 100 mu plagiranih doktorata, nije valjda da nisu obavešteni? Ajd, Tv Plus je u vlasništvu Gašića, razumljivo, ne želi čovek da se eksponira; RTK je odskora u vlasništvu njegovog ortaka Radojice Milosavljevića, to može da se oprosti, verovatno je zaboravio čovek da podseti uredništvo; ali, zašto Tv Jefimija nije prenela vest, pojma nemam.

Doduše, kad čovek malo razmisli, zašto bi lokalni mediji i prenosili vesti koje imaju negativnu konotaciju? Jebeš optužbe za taj sukob interesa, zloupotrebu službenog položaja, prisvajanje lične materijalne koristi, jer, koga se to tiče – potrebne su nam lepe vesti. Podsetimo se samo kada je Gašić onomad sazidao crkvu svetog Gašića na Bagdali, svi mediji od Bujanovca do Horgoša brujaše o tome nedelju dana bez prestanka. Prava lepota jedna. Svi gladni u svako doba dana i noći mogu da odu i pomole se na primer, za zdravlje Vučićevo. Ili recimo poseta kruševačkoj bolnici od strane Gašića i Lončara! To je zaista vest koju treba svi mediji da prenesu. Kao što su i učnili. Došli ljudi, posetili, lepo se islikaše – sve osta zabeleženo. A tu je i maketa aviona, takođe u svim medijima prisutna vest, koja je nesumnjivo uticala na rast životnog standarda u Kruševcu.

Koliko god ove odluke bile iracionalne u svakom smislu, her ministar u jednoj od svojih izjava sumirao da takve vesti mogu smetati jedino nekim mrziteljima[1]. Naljutio se bio on tad, te valjda zato ima dopuštenje od svoje partije da demonstrira moć u Rasinskom okrugu. Jer, evo, baš danas je obilazio gradilišta sa aktuenim gradonačelnikom Dragijem Nestorovićem. Obišli ljudi, dadoše izjave, kamere snimiše, tapšači po službenoj dužnosti vredno obaviše svoj posao – standardna koreografija.

Suštinski, Gašić nam je zapravo umnogome olakšao stvar preuzevši na sebe selektovanje vesti koje će se prikazivati/emitovati na lokalnim medijima. Na taj način deficitarni kurs demokratije u cilju postizanja transparentnosti ostaje stabilan – što je dobro! Javnost ostaje uskraćena za bitne informacije; sužava se prostor za iznošenje kritičkog mišljenja; marginalizuju se konstruktivni analitički sadržaji o radu vlasti; sužava se krug donosioca odluka i atomizuje se moć odlučivanja. U takvim situacijama, nastaju povoljne prilike za razne finansijske malverzacije od kojih profitiraju određene političke i interesne biznis grupe.

Ako se osvrnemo i prebrojimo sve ministrove afere od trenutka kada je ušao u visoku politiku, doći ćemo do zaključka da mu je to srednje ime. Jer, malo-malo, pa eto njega na naslovnoj strani kao glavnog, ili bar glavnog sporednog, aktera nekog velikog belaja. A kad visoki zvaničnici učestvuju u belaju, iskustvo nas uči da se nastala šteta preliva na pleća običnog čoveka.

Onaj filozof Hegel je u svoje vreme govorio da se istorija ponavlja dva puta. Na to se nadovezao bradati Marks rekavši da prvi put ide kao tragedija, a drugi put kao farsa. Nama se, između svega ostalog, desio Gašić. I ponavlja se. Često.

bratislav-gasic-foto-novosti.rs_
izvor fotografije: vojvodjanskenovine.rs

1. mrzitelji – Gašićeva omiljena reč koju koristi za targetiranje ljudi koji kritikuju nerazumne odluke lokalne vlasti.

Jedan čudesan kruševački saobraćajni znak

Ako se neka vlast pamti po svojim (ne)delima, onda će ova definitivno biti posebno upamćena. Jer, kada izmigoljite van svojih domova, imate uvek nešto da vidite novo. Iznemogla i ogrezla u bedi propala lica sugrađana koja krase ulice nisu neka novost. Na to smo se godinama navikli. Optimizam u nas je ipak vrlo prisutan i dalje – nećemo ga se odreći tek tako. Jok more! Zato se i dalje vodimo onom starom ’’biće bolje za dve godine’’. Jeste, biće. Ali, šta je to novo?

Neki mudri čova odavno reče kako put od hiljadu milja počinje prvim korakom pa je valjda jedan od koraka ka tom ’’našem’’ neznanom cilju i svečano otvaranje saobraćajnog znaka u Kosančićevoj ulici. Na kruševačkim fejsbucima i tviterima ljudi isprva pisaše: Njuz, Njuz, Njuz, kad ono – Nije Njuz! Eto, i to je neko morao da uradi prvi put u istoriji, dabome.

Nije strašno da se napravi korak unazad. Normalna zajednica homosapiensa bi analizirala greške, izvukla pouke, i one se ne bi više događale. Bar to tako nekako treba da funkcioniše kad se već ne uči na primerima dobre prakse. E sad, kod mene je izrazita ta optimistična crta ili sam samo naivan da poverujem kako ovako nešto može da se dogodi nakon onomadnjeg Gašićevog otvaranja ležećeg policajca ispred osnovne škole ’’Dositej Obradović’’. Dobro, da ne budem suviše kritičan, investicija od 200 evra (sic!) ipak zaslužuje obraćanje narodu pred dve kamere i dvadesetak tapšača po službenoj dužnosti.

Pokušava lokalna vlast da nas sumanutim pričama ubedi kako odlučno koračamo napred, ali ne ide im, stekli su imunitet. Imunitet na zdrav razum. Otporni na činjenice, prezrivi prema inteligenciji – formula (ne)uspeha. Ili je pak zdravorazumsko rezonovanje protivno njihovim interesima – ko će ga znat. Iz iskustva držim da ove stavke prožimaju jedna drugu.

1
izvor fotografije: krusevac.rs

No, nekad je bolje ne učiniti ništa nego napraviti nešto tako malo i skoro beznačajno, a opet, mnogo glupo. Moguće je da su predstavnici vlasti planski želeli da se vrate nekoliko koraka unazad kako bi uhvatili duži zalet pa da preskoče pet odjedared! Ako bismo za trenutak poslušali logos, ne ’’sprski logos’’ ko što kaže predsednik Toma, nego ovaj običan logos, ta vest bi u realnom životu bila značajno beznačajna. Da su lepo prećutali, ne bismo imali oko čega da se sporimo. Ovako, postavljanje saobraćajnog znaka koji sa sve majstorovom ’’rukom’’, i ručkom u kafani npr. ’’Idu dani’’ kod Paje, što ne mož’ da košta više od 100 evra (sic!) – u ovom trenutku predstavlja, blago rečeno, uvredu za sve građane i građanke Kruševca. Međutim, vrli gradski zvaničnici su svakako izašli da se slikaju pred kamerama bivšeg regionalnog servisa u nadi da jeftinim populizmom uberu poen kod naroda.

Kad se završilo svo to snimanje, vest se našla na glavnom gradskom sajtu kao jedna od dve najbitnije tog dana. Našem sajtu, koji suštinski služi za promovisanje vladajuće naprednjačke garniture. Ali i to ne rade kako treba, jer, recimo, kada na sajtu kliknite na opciju ’’English’’, dobijate interesantnu kombinaciju engleskog i srpske ćirilice. Verovatno su se odlučili na tu kombinaciju zbog privlačenja stranih investitora!? Pošto su strani, a i ostali investitori, kako je to vreme pokazalo, ništa drugo do najobičniji mit, onda valjda preostaje da se stvori iluzija o nekakvim poduhvatima vlasti za dobrobit grada, gde se pokušava opravdati puko postojanje. Od svega toga nama ostade – duplo golo! Građanima Kruševca bi, recimo, mnogo više koristilo stalno ažuriranje informacija o tačnom broju nezaposlenih; kao i informacije o tačnom broju novootvorenih radnih mesta; i broju aktivnih korisnika socijalne pomoći; i broju onih koji čekaju socijalnu pomoć, a za koje nema novca.

Gašićeva poslušna čeda samostalno kreiraju pokušaje zamagljivanja očiju javnosti. Oni predstavljaju instalirane satelite koji se utrkuju u dodvoravanju ruci koja ih hrani i bez skrupula nastoje da učine sve kako bi zadržali sitne privilegije koje im omogućuje dodeljeni trenutni položaj. Partijski preletački kadrovi koji menjaju stranačke kartice češće nego slike na fejsbuk profilu. Zapravo, to su najobičnije podguzne pizde koje će se u nekom ne toliko dalekom trenutku u budućnosti kroz suze braniti kako su bili primorani da se ne oglušuju o naređenje. A i tada će raditi isto. Odbacivaće odgovornost i braniće se demagogijom pokušavajući da nas ubede da je istina ono što i sami ne veruju da jeste.

Preko puta tog, sada već posebnog saobraćajnog znaka, nalazi se zgrada EPS-a. U glavi mi se mota još jedno pitanje: koliko dugujete za struju?

Izbeglice su ljudi

Licemerje Evrope po pitanju izbeglica ogleda se na mnogo načina. Bliski istok je duže od decenije najnestabilnije područje i ujedno najveći prostor izviranja nasilja na planeti. Dok NATO uvodi demokratiju Evropa daje podršku. Isto je bilo i sa arapskim prolećem gde je celi sever Afrike đuture demokratizovan. Bitka za geostratešku poziciju i resurse još uvek traje, a u takvim situacijama najviše strada običan narod. Nekoliko država je uništeno i razoreno skoro u potpunosti. U mnogima od njih se svakodnevno dešavaju krvoprolića zbog građanskih ratova koji su u toku. Tamo gde je posao odrađen instalirane su poslušne političke marionete. Primena kolonijalne politike kao posledice ostvarivanja imeperijalnih ambicija dominantnih svetskih sila predvođenih USA naterala je ogroman broj ljudi (najviše ih je iz Sirije, pošto tamo još uvek demokratija nije uspostavljena) u beg glavom bez obzira. Primorala ih je u beg od ratova i nasilja iz razorenih zemalja. U beg put Evrope.

Pored dizanja ograda, problem evropskih država u nemanju volje za rešavanjem problema izbeglica između ostalog jeste i u tome što bi svaka od njih želela da bude samo tranzitna, a ne njihovo konačno odredište. Pošto je Srbija jedna od usputnih stanica na tom putu, način identifikovanja i predstavljanja ovog problema u javnosti izaziva mnoge dodatne probleme, a usputno stvara prostor za bujanje desničarskih ideologija.

Nije mali broj medija koji vode žestoku bitku ne bi li se našli u samom vrhu domaćeg huškačkog novinarstva. Dolazak oko 100.000 izbeglica u Srbiju od početka ove godine poslužio je za fabrikovane skandale sa ciljem uzbunjivanja šire javnosti. Jezivi naslovi sa prve strane režimski najposlušnijeg visoko tiražnog dnevnog lista, najotvorenije podstiču mržnju prema izbeglicama uz širenje ksenofobije i rasizma. Uzimajući u obzir veliku krizu u kojoj se nalazimo, političke elite su uspele da fokus građana preusmere na antiizbeglički diskurs, a da u zasenak ostave daleko važnija pitanja poput: katastrofalnog ekonomskog stanja u zemlji, ubrzanog rasta spoljnog duga, nefunkcionisanja institucija, najavljenog otpuštanja više hiljada prosvetnih radnika i radnica, itd.

Iako su ovo de facto važnija pitanja koja treba postavljati iznova, jer životi svih nas direktno zavise od njihovog rešavanja, animozitet usmeren prema azilantima je i dalje prisutan u ogromnoj meri. Ako odemo korak dalje, videćemo da su izvori naših patnji u krajnjoj liniji jednaki. I mi smo bili ne tako davno bombardovani od strane NATO pakta, a dobar deo bliskog istoka je dugo pod njihovom agresijom, što je tamošnje ljude dovelo u bedu i nagnalo u bekstvo. Ekspanzija neoliberalne kolonijalne politike nakon vojne intervencije se nastavlja kroz međunarodne finansijske institucije na čelu sa MMF-om. Dele se krediti i šakom i kapom za obnovu zemlje, poslove obnavljanja dobijaju strane korporacije, uzimaju se ključni resursi (nafta) u državama oslobođenim od diktatora – slobodno se može reći da je u pitanju standardni obrazac. Ovde imamo političke i tajkunske elite koje uz blagoslov međunarodnih kreditora kontinuirano sprovode pljačkanje države na štetu naroda. Bedni smo i jedni i drugi, s tim da su oni pored toga u bekstvu.

Zašto nas onda huškaju da ih mrzimo?

Običnim čovekom, nesnađenim od svih muka, najlakše je manipulisati, jer je ’’egzistencijalna borba njegov osnovni kategorički imperativ’’. U trenucima opšte bede i nemaštine, pod konstantnom pretnjom nekog (izmišljenog) neprijatelja, kod obespravljenih ljudi dolazi do ispoljavanja osećaja pripadnosti nečemu većem, tj. važnijem (tradiciji, naciji, veri). Romantizovanje neke tobožnje velike i sjajne prošlosti, a davanje posebnog značaja upravo toj mitološkoj dimenziji, jeste krucijalna kako bi se održao taj mit o nama kao nekom posebnom, nebeskom narodu. I tu dolazi fašizoidna intervencija gde nas brižni čuvari nacionalnog identiteta podsećaju kako su naši preci prolili krv za zemlju na kojoj mi živimo, i da na njoj imaju pravo da žive samo oni koji su spremni isto to da učine. S toga, ne treba da čudi što se onomad na krajnje desničarskom portalu pravda.rs pojavio tekst u kom piše kako je Stefan Nemanja u svom zaveštanju predvideo dolazak azilanata sa sve arhaičnim citatom: ’’Čuvajte se inojezičnika’’. Nije trebalo mnogo vremena za ponovnom aktuelizacijom priče o Srbiji kao prvoj liniji odbrane od najezde muslimana u nameri pokoravanja Evrope, gde Srbi igraju svoju ulogu odabranog (nebeskog) naroda.

Sveprisustvo iracionalnog straha od različitog drži malog čoveka u nemogućnosti da se odupre nametnutim konzervativnim obrascima ponašanja kojima je izložen od rođenja. Dresura podrazumeva poslušno poštovanje tradicije, uz odsustvo bilo kakvog kritičkog preispitivanja. Zato on nema hrabrosti da se pobuni protiv represivnog aparata koji ga ugnjetava, i strahuje izolovan u svom mikrokosmosu, jer bi u suprotnom bio targetiran kao izdajnik nacije.

Nisam ksenofob, ali… izbeglice dolaze!

Došli su neki ’’čudni’’ ljudi, koji nose neka ’’čudna’’ odela, govore nekim ’’čudnim’’ jezikom, a to u stvari znači da su samo jednostavno – drugačiji. Kulturološki šok je izazvao strah od nepoznatog. Izgrađeni odbrambeni mehanizam nas navodi da nepoznato definišemo kao čudno, što u krajnjoj liniji implicira izopačenost. A to je prva barijera koja zahteva nužno odbacivanje, a zatim uspostavljanje prijateljskog kontakta sa ljudima koji su u nevolji. U normalnim uslovima, to pitanje trebalo bi da bude rešeno institucionalnim putem tako što bi neko podučavao te ljude našem jeziku, i na taj način im za početak obezbedio lakše integrisanje u društvo. Kada bi to savladali, onda bi bili u stanju da traže posao u Srbiji i počeli sa zarađivanjem sopstvenog novca, naravno ukoliko uopšte žele da ostanu ovde i ukoliko je moguće danas naći bilo kakav posao.

Ako za trenutak napravimo paralelu sa ne tako davnim periodom devedesetih, kada je na desetine hiljada naših sunarodnika nakon krvavih ratova na Balkanu i raspada SFRJ izbeglo/otišlo u mnoge evropske zemlje, primetićemo dosta sličnosti sa situacijom u kojoj se nalaze azilanti u Srbiji. Nisu svi Srbi imali bogato situirane rođake na Zapadu, pa da oni šalju garantna pisma za njih i obezbeđuju im poslove po želji bez problema. Zapravo, ogromna većina se uputila tamo, u nepoznate zemlje, bez poznavanja jezika, bez para, neostavivši ništa iza sebe. Mnogi su u ratu izgubili sve i morali da počnu život iz početka. Bez idealizovanja, odnosno bez naivnog življenja u zabludi kako u evropskoj zajednici naroda nisu prisutni rasizam i ksenofobija (ipak je evropska liberalna demokratija podarila svetu fašizam), treba biti pošten i priznati da je tada tim ljudima pružena pomoć i da su se neki drugi ljudi solidarisali s njima u nevolji.

Vladajuća klika senzacionalističkim medijskim spinovima kroz koje otkriva ’’paklene planove’’ o ’’Islamskoj Republici Srbiji’’; napadu ’’ISIS-ovih terorista’’; odbijanje izbeglica da prime pomoć crvenog krsta zbog crvenog krsta na kutijama; navodne izjave nekog Ahmeda iz Libije da će u Evropi umesto crkava stajati minareti, itd, uliva građanima i građankama strah uz ispiranje mozga i stvara neprijateljsku atmosferu. Nacionalistički oportunisti koji nisu na vlasti zdušno pomažu u tome, jer je ovo idealna prilika da iskoče iz svojih mišjih rupa kako bi širili mržnju, a sve u cilju odbrane nacije. Njih nikada nećete videti na radničkim i drugim štrajkovima, studentskim protestima, niti u dizanju glasa protiv smanjivanja plata i penzija, ali će u svemu i svačemu videti nekakve neprijatelje koji predstavljaju pretnju po bezbednost nacije. Zato su često prinuđeni da izmišljaju neprijatelje, jer jedino na taj način njihovo postojanje dobija smisao.

Vlada na čelu sa premijerom pokušava da nas ubedi kako drži pod kontrolom trenutnu situaciju i da je vrlo izrazita u nameri da istraje u pronalasku rešenja ovog problema.

Brankica Janković, poverenica za zaštitu ravnopravnosti, gostujući u tv emisiji ’’Kažiprst’’ na B92, između ostalog izjavila je i sledeće: “Treba razmisliti, ponuditi opciju da ti ljudi ustanu u delovima Srbije koji su pusti. Tu bi trebalo uraditi selekciju, detaljnu bezbednosnu procenu, iako niko u ovoj fazi ne želi da ostane u Srbiji, možda će se to promeniti u nekoj novoj fazi“ – što pokazuje nivo dezorijentisanosti funkcionera i funkcionerki vlade kojima je poveren ovaj zadatak. Sama izjava je problematična iz više razloga. Dozvolu za ostanak u delovima zemlje koji su pusti tumačimo kao određivanje zone za ’’slobodno kretanje’’ izbeglica. Mogućnost slobodnog izbora se ne pominje. Šta ako ne žele da budu stacionirani u tim krajevima? Dalje, šta znači ’’uraditi selekciju’’? Pretpostavljam da mi treba da odlučimo ko može da ostane, a ko ne. Iz toga nam sledi pitanje kuda će biti usmereni oni koji ne budu selektovani? I na kraju imamo ’’detaljnu bezbedonosnu procenu’’?! Bezbedonosnu procenu za koga? Proceniti da li smo mi bezbedni od njih, ili su oni bezbedni od nas? U svakom slučaju, implikacija svega toga je pritajeno nasilje. Ovakvim i sličnim izjavama, koje naizgled pokazuju volju za rešavanjem pitanja izbeglica, samo produbljuju već postojeće stereotipe i celu stvar gura u stranu.

Pohvala iz EU, koja je impresionirana našim prihvatom izbeglica, nije ništa drugo nego li podvala kojom Evropa pokušava da prikrije svoju nevoljnost i nespremnost za prihvatanje izbeglica. Lakše je davati određene svote novca Srbiji za izgradnju azilskih centara kako bi se oni što duže zadržali ovde, prolongirajući problem, jer još uvek ne postoje jasni predlozi za njegovo rešavanje. S druge strane, Vučić je tu ponudu oberučke prihvatio iskoristivši zicer priliku da poentira kod Brisela. Odjednom se kompletan narativ menja, pa u nacionalnom dnevniku od pre nekoliko dana imamo edukacijski momenat gde nam kažu da su ti ljudi izbeglice, a ne ’’migranti’’. Interesantno je da se nakon dobijene pohvale od EU najedared u akciju pružanja podrške izbeglicama uključila i crkva, koja se do sada nije oglašavala po ovom pitanju. Sada je to najverovatnije učinila zbog potrebne podrške premijeru.

Izbeglice su i dalje tu. Kod nas. Čovek ljudima koji su u nevolji treba da pruži ruku i pomogne im. Iskazivanje solidarnosti i empatije je ljudskost na delu, a danas nam je to preko potrebno kako bismo brže postali svesni društvene nepravde u kojoj se zajedno nalazimo. I mi, i oni, smo žrtve globalnog sistema koji nas deli na rase, a spaja u bedi. Diskurs kako su izbeglice nosici ekonomske, socijalne, zdravstvene i bezbednosne krize može da preovladava samo kod lajavih kerova i mrzitelja svega ljudskog.

Da, svi smo mi Meda!

Da li u Kruševcu ili okolini postoji gazda lokala za kog bi se ad hoc sakupilo 400 ljudi da mu pruže podršku kada je u nevolji? Evo, pomoći ću vam. Ne postoji! U gradu svi znaju da je Meda čovek za primer i da o njemu ljudi govore samo u superlativu. Međutim, videli smo preksinoć na delu i nekolicinu njih koji ne dele to mišljenje. To je bilo njihovo pravo i sve bi bilo super da se stvar završila da su to zadržali samo za sebe bez da su reagovali. Jer, akcija koja proizvode nepravdu, naićiće na reakciju koja će želeti pravdu.

Sinoć su se spontano i nadasve mirno okupili građani i građanke Kruševca ispred zgrade Policijske uprave. Oko 400 njih je došlo da protestujući izrazi nezadovoljstvo zbog bezrazložnog privođenja Gordana Raičevića, u gradu poznatijeg pod već pomenutim nadimkom Meda, vlasnika nadeleko poznatog lokala ’’Grizli’’. Protest ispred policijske stanice je kulminacija događaja od prethodne večeri (više o samoj situaciji pročitajte u linku iznad).

Kada bahati policajci bespotrebno, pred više od stotinu svedoka, privredu naširoko omiljenog i nevinog čoveka, a usput mu odrede pritvor od 48h, nastaju problemi.

Situacija koju je napravila policija privođenjem Mede kao poslednjeg kriminalca je tipičan primer demonstracije moći i primene sile državno-poslušničkog represivnog aparata. Taj primenjeni metod im se obio o glavu, jer su prisutni odmah počeli sa glasnim negodovanjem reagujući na ono što se dešava.

Juče ujutru u medijima je osvanulo policijsko saopštenje da je Meda izvršio krivično delo napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti. To je izazvalo ogromno nezadovoljstvo na društvenim mrežama, gde su se ljudi masovno odazivali negirajući izdato saopštenje, uglavnom pod heštegom #PravdaZaMedu.

Ovde ne treba kriviti medije. Oni su samo preneli ono što im je policijska uprava prosledila. Pravo je pitanje zašto je policija pored mnogobrojnih svedoka dozvolila sebi i taj luksuz da orkestrira dalje kampanju protiv Mede? Policija nam je dužna odgovor na to pitanje.

Sama vest je naravno ubrzo demantovana. Demanti su stizali sa nezavisnih internetskih portala, a i sa društvenih mreža.

Dalje, na fejsbuku se pojavio status od Medinog prijatelja, koji je razgovarao sa njegovom suprugom.

cvele

Ako se u krajnjoj liniji ovo dokaže kao tačno, nužno je da se zapitamo kako se u stvari policija odnosi prema građanima? Da li oni stvarno brane i štite naša prava, ili služe samo povlašćenoj eliti?

Da, svi smo mi Meda!

Jedini ispravan način borbe protiv državne represije koja nas uvodi u ovakve i slične situacije jeste solidarnost. I mi smo svi sinoć bili solidarni, kao ljudi koji dolaze odozdo sakupljeni po horizontali bez hijerarhije. I mi smo svi sinoć otišli ispred policijske stanice kao jednaki. I mi smo svi sinoć bili Meda. Ne samo zbog njega, već zbog nas. Ako je to moglo njemu da se desi, šta nam garantuje da neće već sutradan nekom od nas? U tom kontekstu, svi smo mi on.

Medu će danas verovatno da puste iz pritvora. Možda već i jesu. Međutim, priča se ovde ne završava. Ali, ne pitaju se samo oni za dalje. Pitamo se i mi.