Biće kako Bata Gašić kaže

– Dragi?

– E Bato?

– Ja ću da kažem sve što treba, a ti samo ponovi ono što sam ja rekao, važi?

– Važi Bato.

– E tako.

– Bato?

– Kaži.

– Nemoj da zaboraviš na donacije!

– Ne brini, neću.

bratislav-gasic-foto-twitter-1460758354-887491

Bata!

Izvor fotografije: kurir.rs

Tako je otprilike tekao razgovor između novog-starog gradonačelnika Kruševca Dragog Nestorovića i Bratislava Gašića, pre nego što su dali izjave za medije povodom svečanog puštanja u rad rekonstruisanih otvorenih bazena u Kruševcu. Dobro, možda ne baš na taj način, ali kada su progovorili u kamere stekao se takav utisak. A to je ono posebno mučno za gledati, a nakon svih ovih godina bolno i slušati – kada Gašić progovori.

Naime, kako nam je rečeno, to više nisu samo otvoreni bazeni, to je sada akva park. Izgleda da smo žestoko rešili da udarimo konkurenciju Palmi, jer ovdašnja sirotinja ne mora više da organizuje turističke ture do Jagodine – moći će da letuje u Kruševcu. Bar ovu drugu polovinu sezone. To ’’novo lice’’ bazena bi se ranije ukazalo građnima Kruševca, ali kako Gašić reče ’’isprečili su se vremenski uslovi’’ – verovatno neki samo njemu poznati. No, ono što je okružni šerif posebno naglasio u svom obraćanju jeste da je kompletna rekonstrukcija finansirana sredstvima iz budžeta, a delom iz donacija, gde je više puta isticao zahvalnost neimenovanim donatorima.

Iz godine u godinu svedočimo kako je broj donatora koji munu neku kintu projektima od javnog značaja na lokalu porastao, a ova vlast s ponosom to posebno ističe. Cecin novogodišnji koncert – ’’hvala donatorima’’; renovira se neka škola – ’’hvala donatorima’’; gradi se neka crkva[1] – ’’hvala donatorima’’; rekonstrukcija bazena – ’’hvala donatorima’’. Blago nama pored tih silnih donatora, još malo da se namnože pa ni u privredu nećemo morati da ulažemo, jerbo dotiraće donatori za sve društvene potrebštine.

Super je ta donatorska velikodušnost, nego postoje i problemi u celoj toj priči, koji se iz nekih razloga (namerno) previđaju. Prvo što upada u uši, a prethodi zahvaljivanju donatorima jeste ’’nema dovoljno sredstava u budžetu’’ – kojih je iz godine u godinu sve manje. Kontinuirana kresanja budžeta i izdvajanje sredstava za javna dobra vlast pokušava da kompenzuje nalaženjem/pojavom donatora, dok kroz njihovo afirmisanje pokušava da prikrije političku odgovornost. I to nisu izmislili naprednjaci. S produbljivanjem krize veći je teret koji nastoje da prebace na narodna pleća, što je samo nastavak jedne iste višedecenijske politike neoliberalnog kursa ’’štednje’’.

Nego, vratimo se na doniranje. Drugi problem koji ponovo promiče jeste transparentnost. Legitimno pravo donatora je da zadrži status anonimnog ukoliko to želi. Međutim, građanima Kruševca mora biti omogućeno u svakom trenutku da znaju koliko je sredstava iz budžeta utrošeno na rekonstrukciju bazena i/ili bilo kog drugog projekta. Dakle, građani moraju uvek da budu obavešteni o ukupnom iznosu potrošenog novca iz gradske kase. Kao što bi trebalo da znaju ko je npr. Finansirao besplatni koncert grupe Legende na svečanom otvaranju bazena. Ili su pak Legende donirale gradu sopstveni nastup, ko će to znati. U svakom slučaju, dosadašnja praksa ukazuje da trend manjka demokratičnosti ne jenjava.

Kruševac već nekoliko godina s pravom može da se naziva Gašićev grad, jer je pod njegovom kontrolom. Zaklinjanje na apsolutnu poslušnost ovom lokalnom autokrati prečesto se može primetiti u javnim obraćanjima lokalnih funkcionera gde mu se gotovo uvek iz nekih razloga zahvaljuju za nešto što (ni)je učinio. Da se sve odvija po njegovoj volji, nesmotreno je potvrdio gradonačelnik Nestorović kada nije ponovio ono što je ’’Bata’’ rekao, već u kamere izgovorio – jebiga – ne baš najmudrije reči ’’Bata hteo da to baš uredimo na način na koji danas možete videti’’. Ko je Bata da bi se pitao za novonastali izgled bazena? Po kom osnovu? Ko ga je ovlastio? Zar prilikom realizacije ovakvih projekata ne treba stručna javnost da dâ idejno rešenje? Pa bar u naprednjačkim redovima ima pun kofer visokoobrazovanih stručnjaka – gde je sad zapelo junaci?

S druge strane, dešavanja na lokalu su samo mali deo šire slike, jer ako uzmemo u obzir da je na republičkom nivou sva politička moć koncentrisana u rukama jednog čoveka, ne treba da nas čudi preslikavanje takvog modela vladanja na lokal. A podanička poslušnost mora da se i nagradi. Dok god je u republici onako kako Aca kaže, kod nas u Kruševcu biće, pa, onako kako Bata kaže.

[1]To baš i nije od javnog značaja, ali jebiga, mantijaška i politička mafija imaju zajednički interes da se sližu kako bi lakše krali – pardon, vladali.

 

 

Radulovićeva neoliberalna oblanda

Kako predizborna kampanja počinje postepeno da se zahuktava, srazmerno tome raste i broj okršaja između stranačkih i drugih lidera u borbi za vlast. U tom duhu, predsednik pokreta ’’Dosta je bilo’’ Saša Radulović, pre nekoliko dana dao je poprilično optimističnu izjavu kada je na skupštini pokreta između ostalog rekao novinarima i ’’Na nivou države imamo oko šest odsto podrške, a u Beogradu i Vojvodini i više. Na izborima je važno da SNS i Aleksandra Vučića spustimo ispod 40 odsto podrške. Zato želimo da motivišemo građane koji su zasićeni politikom i da ih ubedimo da nisu svi isti’’.

Naime, svaka politička opcija, bilo da je u pitanju pokret ili partija, a koja sebe predstavlja kao nezavisnu opoziciju ovom režimu, ima trenutno dva protivnika. Prvi je svakako Vučić, a drugi njegova politika. Ako bi se zadržali na ličnom poređenju, Radulović je verovatno u pravu kada kaže da ’’nisu svi isti’’, jer retko ko može da parira Vučiću. Ali, ako uporedimo program pokreta ’’Dosta je bilo’’ i zvaničan politički kurs aktuelne vlasti, možemo lako da zaključimo kako, osim kozmetičkih, suštinske razlike između te dve politike nema.

Šta je ’’drugačije’’?

Jedina alternativa u ponudi Saše Radulovića je neoliberalna alternativa, koju u vidu reformi pod diktatom međunarodnih finansijskih institucija agresivno i u kontinuitetu sprovode ovdašnje doslovno sve političke elite koje su bile na vlasti, kao odgovor na ekonomsku krizu iz 2008. Zbog sprovođenja tog programa, nezavisno da li se on društveno prihvata ili ne, Radulović je odigrao jednu od najznačajnih uloga u izmenama i dopunama novog Zakona o radu (ZOR), a taj eksploatatorski zakon je usvojen po hitnom postupku bez javne rasprave, odnosno bez učešća samih radnika, i van svih demokratskih procedura.

„Cilj pokreta je da od Srbije napravi zemlju u kojoj se lepo i rado živi. Partokratija je pojela državu, godišnje nas košta više od tri milijarde evra. Ne mogu stranke biti biroi za zapošljavanje, Srbiji ne treba vođa, već sistem. Moraju da nas vode najbolji i da imamo transparentnost na svim nivoima“, kazao je Radulović.

Na sceni ne postoji partija koja u svom programu od uvođenja višestranačja nije protiv partijskog zapošljavanja, tako da bi ovo opšte mesto svaki građanin uvek i svuda potpisao blanko. Zbog toga nam ’’ne treba vođa, već sistem’’, što neoliberalnim apologetama znači još tržišta, tj obuzdavanje ’’divljeg kapitalizma’’ i njegovo svođenje putem reformi na ’’pravi kapitalizam’’. Sistematsko uništavanje privrede kroz period tranzicione privatizacijske pljačke i politika tržišne ekonomije dovela nas je upravo do ovolikog siromaštva. Spasavanje privrede integrisanjem periferije u slobodnije slobodno tržište, odnosno usklađivanje sa ekonmskim zahtevima EU je samo nastavak dosadašnje ideologije uz simuliranje demokratije, što je dokaz da sistem u tom smislu funkcioniše i kada je vođa na njegovom čelu.

Insistiranje na transparentnosti kao jedne od glavnih tačaka pokreta je još jedna u nizu zabluda liberala. Ne zato što nam je transparentnost nepotrebna, naprotiv, i te kako jeste, već je reč o tome što ju je u ovim uslovima nemoguće sprovesti. Jačanje privatnog sektora vodi slabljenju države i na taj način se smanjuje moć državnog intervencionizma i uspostavljanje kontrole nad tržištem. ’’Država postaje talac privatnih kompanija, naročito finansijskih tržišta, koja se svojski trude da ograniče transparentnost, jer veća transparenstnost znači manji profit’’[1]. Zakonske regulative i političke odluke se uvek donose u korist kapitala, što u sadašnjim proizvodnim odnosima moći zatvara začarani krug uzjamnog odnosa političke i biznis elite. Nadanja da će društvo u vremenima krize prosperirati ukoliko država uspešnima obezbedi uslove[2] da budu još uspešniji, završavaju drastičnim rezovima u socijalnim davanjima, a samim tim doprinosi porastu siromaštva.

Prepuštanje pojedinih delova javnog sektora komercijalizovanju i privatizaciji dovodi smanjenoj dostupnosti dobara i usluga koji su neophodni za normalan život većinskog dela stanovništva. U ovoj situaciji, tipična liberalna reakcija bila bi oštra osuda države usled mešanja u tržište, uz naglašavanje nužnog razdvajanja ekonomije i politike – što je par exellence dokazana besmislica[3]. Jer, kada se maksimizuje profit onda je država neprijatelj koji se meša u privatnu sferu, ali kada biznis zapadne u krizu, onda se taj isti biznis spašava merama štednje koje pogađaju najniže društvene slojeve urušavanjem životnog standarda povećavajući odveć veliku ekonomsku nejednakost. A ’’ekonomska nejednakost neizbežno vodi u političku nejednakost’’[4]. Ako se samo na trenutak podsetimo najvažnijih odluka sa ovogodišnjeg Kopaonik biznis foruma[5] (restruktuiranje velikih javnih preduzeća; finansijska konsolidacija; racionalizacija broja zaposlenih u javnom sektoru; osnaživanje malih privatnih biznisa), jasno uviđamo mnogo više zajedničkih karakteristika nego razlika između zvanične politike vlade Srbije i pokreta predvođenog Radulovićem.

Ideje koje zastupa pokret ’’Dosta je bilo’’ ni u kom slučaju ne mogu da budu alternativa, jer pokret koji planira istinski da radi na obezbeđivanju boljih uslova života u korist građana, konsolidovao bi svoj program oko velikih klasnih i političkih interesa[6], a ne oko nečeg kao što je transparentnost i menadžerstvo. Menadžersku ideologiju ranije je sprovodio Mlađan Dinkić, čije posledice osećamo još uvek. U tom kontekstu, politički program ove inicijative predstavlja samo recidiv mlakog građanskog otpora.

sasa_radulovic

Dosta je cenzus?

izvor fotografije: istinomer.rs

Na prethodnim parlamentarnim izborima pokret “Dosta je bilo“ dobio je 2,09 posto podrške građana. U ovom trenutku je još uvek ispod cenzusa[7], ali postoji šansa da dobaci granicu od pet posto i uđe u parlament. Treba primetiti da se taj mali procenat građana, među kojima Radulović uživa izvesnu popularnost, ne odnosi baš kritički oko isterivanja kulture na tržište, što je takođe jedna od stavki neoliberalne agende (sic!).

Ono što je sasvim sigurno i što sa sigurnošću možemo da očekujemo je da ovi izbori neće ništa promeniti, jer na političkoj sceni ne postoji još uvek izgrađena alternativa, koja bi pružila otpor vladajućem konzervativizmu. Pitanje je dakle samo sa koliko će procenata naprednjaci, tj Vučić da pobedi. Zanimljiva stvar koju je Radulović takođe kazao je da po njemu ’’stranka koja samostalno ne može da osvoji cenzus ne treba da postoji’’. Jedina realno ostvariva mala pobeda na predstojećim izborima bila bi da pokret Saše Radulovića ne uđe u Skupštinu. Jer, upravo nas je takva ekonomska politika dovela u stanje u kom se nalazimo, i zato je važno odlučno reći dosta je bilo neoliberalnoj politici.

 

[1] Džozef E. Stiglic – Velika podela (Društva nejednakosti i šta raditi sa njima), str. 36

[2] Stipendirajući njihove poslovne poduhvate državnim parama.

[3] To smo najbolje videli na primeru poslednje ekonomske krize nakon pucanja Volstrita, kada je demokratija konačno kapitulirala dajući privatnim bankama preko 700 milijardi dolara budžetskih para.

[4] Džozef E. Stiglic – Velika podela (Društva nejednakosti i šta raditi sa njima), str. 30

[5] Kopaonik biznis forum (takozvani srpski Davos) okuplja najkrupnije privatne preduzetnike i najviše državne funkcionere koji se dogovaraju o budućoj ekonomskoj politici zemlje.

[6] Npr. kao što je inicijativa ’’Ne da(vi)mo Beograd’’.

[7] Uprkos želji lidera pokreta da se već u ovom momentu predstavi kao sigurni budući stanar parlamenta.

Kome u „krugu dvojke“ smeta jak Gašić

Taman kada se javnost Srbije ponadala da će nakon dugo očekivane i obećavane smene sada već bivšeg ministra odbrane Bratislava Gašića, bar neko vreme biti pošteđena izjava, i uopšte njegovog prisustva u javnom životu, nije trebalo mnogo vremena da pomenuti potpredsednik SNS-a novim obraćanjem od pre nekoliko dana uznemiri dobar procenat stanovništva ove zemlje, odnosno „južnjake i seljake’’. Imao je svakako mogućnost da postupi mudro i odabere ćutanje, ali je na kraju, avaj, ipak odlučio da progovori, a time ujedno i otklonio svaku sumnju.

Naime, Gašić je na Konvenciji Ujedinjene seljačke stranke u Nišu rekao „Jedini moj greh je što sam čovek južnjak i seljak, a to se teško prihvata u „krugu dvojke“’’. Iako smo za vreme dok je obavljao ministarsku funkciju imali prilike da se naviknemo na mnogobrojne mrlje i ispade, ova nova u nizu izjava je problematična iz više razloga. Podsećanja radi, reč je o čoveku koji je uputio seksističku uvredu „Volim ove novinarke koje ovako lako kleknu’’ novinarki Zlatiji Labović, što je bio njegov poslednji veliki verbalni delikt, zbog koga je pod pritiskom javnosti inicirana njegova ostavka. Takođe, valja se usputno podsetiti i da je na dan razrešenja sa mesta šefa vojnog resora u momentu ulaska u Skupštinu dočekan ovacijama(?) od strane naprednjaka i socijalista.

Neretki pokušaji preusmeravanja pažnje sa konkretnih problema predstavljanjem i isticanjem sebe kao žrtve nesrećnih okolnosti nisu svojstveni samo Gašiću kao članu ove vlade, ali ipak mu se mora odati priznanje da je privilegovani član tima čiji je kapiten najbolji u tom poslu. Zato je bivši ministar vojni i u ovom obraćanju igrao na kartu iznuđivanja sažaljenja, a što je zapravo jeftin i kratkotrajan populistički pokušaj pranja od brojnih afera.

Izmišljeni neprijatelji su česta pojava protiv koje se bori svaka vlada u kojoj sedi Vučić. Apstraktni i poprilično neodređeni pojmovi poput „strani plaćenici’’; „domaći izdajnici’’; „pojedine strane interesne grupe’’; itd. kojima koordinišu „strane službe’’, a čiji je jedini cilj, naravno, šta drugo no destabilizacija vlade Srbije i njeno sprečavanje sprovođenja reformi.

Pošto je Vučić predodređen da se za spas i očuvanje zemlje bori protiv tih velikih pretnji, Gašić je po uzoru na svog šefa izmaštao za sebe neprijatelja u svom rangu, oličenog u vidu beogradskog „kruga dvojke’’, odnosno fantomske zavereničke grupe, koja eto na sve moguće načine pokušava da ga diskredituje i sabotira. Međutim, tumačenjem Gašićeve izjave uviđamo prisustvo izvesnog žaljenja zbog neprihvatanja od strane tog „kruga dvojke’’.

Gašić sam voli da se pohvali kako je uspešan privatni preduzetnik, a zavetovanje na apsolutnu poslušnost premijeru kao trenutno najmoćnijoj političkoj figuri čiji je stranački zamenik, uz doskorašnju ministarsku poziciju, čini ga nesporno jako moćnim pripadnikom vladajućeg političkog establišmenta. To što je trenutno sklonjen sa ministarskog mesta kako bi se koliko toliko umirila javnost ne znači da mu je oslabljena unutar partijska pozicija, što možemo jasno da vidimo u žustrom tonu premijera dok ga brani i štiti od kritika.

Od samog početka bilo je problematično njegovo postavljanje na čelo vojnog resora, što je izazivalo mnogo nelagode u javnom diskursu, jer se sumnjalo u njegovu kompetentnost; Agencija za borbu protiv korupcije je pokrenula postupak nakon izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije da je kao gradonačelnik Kruševca sklapao ugovore o dodeli sredstava iz budžeta firmama koje su u vlasništvu njegove supruge i prijatelja; Za vreme poplava ministarstvo odbrane nije postupalo u skladu sa Zakonom o vanrednim situacijama; Nakon toga, odbijao je da dostavi tražena dokumenta Zaštitniku građana uz ignorisanje kontrole rada državnih organa; I na kraju, najveća afera, afera helikopter, u kojoj je sedam osoba uključujući i bebu izgubilo živote. Za sve navedeno, izbegao je i političku, a paralelno s tim i svaku drugu odgovornost.

Kruševački zadužbinar bi da se popne još koji stepenik na elitnoj hijerarskijoj lestvici, ali ga ta elita s kojom želi da druguje – neće. Jer, u slučaju da je prihvaćen, mnoge stvari bi bile drugačije – što ni u kom slučaju nije i ne može biti istina. On je već uspeo da postane deo visokog klasnog staleža i pripada onom svetu koji ima svu društvenu moć i ne želi da zna da van povlašćenog kruga dvojke postoji jedan poptuno drugi, marginalizovan i obespravljen svet. Svet, koji nema pristup javnim finansijama i odlučivanju, i čijom se eksploatacijom upravo stvara višak vrednosti koji obezbeđuje komoditet privilegovanim klasama. A ponekad društveni položaj i uticaj može da obezbedi i amnestiju.

g1

Elitista i(li) populista

izvor fotografije: 24sata.rs

Ispoljavanje tugovanja kroz koje stremi ka višem i priznatijem društvenom statusu je evidentno kod bivšeg gradonačelnika Kruševca. Ali, ni to samo po sebi nije suštinski problem date izjave. Esencijalna nit jeste u tome što ma koliko Gašić sebe želeo da predstavi kao ponosnog „južnjaka i seljaka’’, upravo je ovim kukanjem rekao koliko želi da se odrekne južnjaštva i seljaštva, jer je implicirao njihovu inferiornost u odnosu na „krug dvojke’’. Pošto defacto predstavlja deo te elite, ovo je pre odraz u ogledalu usamljeničkog građanskog traćanja kako naše elite nisu dobre, i da bi mogle da budu bolje. I ne samo to.

Biti ponosan na svoje geografsko i/ili staležno poreklo je malograđanština par excellence. Na ovaj način vidimo koja su njegova stremljenja, i da su pri tom oba pogrešna; Bilo da je on ponosni „južnjak i seljak’’, bilo da je ponosni „krugodvojkaš’’, jer se na taj način samo produbljuju stereotipi vezani za poreklo i društveni stalež. U tom smislu, on kao deo sistema ne reprodukuje samo postojeće odnose moći, već i partikularne antagonizme na različitim relacijama. Zato je potrebno podrivati i razarati ideju elite kao nečeg suštinski dobrog i potrebnog jednom društvu, jer elite nikada ne vraćaju dug društvu ni u približno dovoljnoj meri, u odnosu na to koliko uzimaju od njega.

Ono što Gašić sigurno ne zna, i što je definitivno dokazao svojim obraćanjem u Nišu, jeste da čoveka ne definiše njegovo poreklo, imovinska karta, socijalni status, itd. već društveno delovanje, bez obzira u kom mestu na planeti bio rođen. A kada se osobi poveri javna funkcija, i posao treba da obavlja u interesu svih građana i građanki jedne zemlje, onda to nosi posebnu težinu. Dakle, ako je činio propuste i kršio zakon, moraće propisno za njih da odgovara. Ono što mi svakako nećemo zaboraviti, bez obzira da li on želeo da bude ponosan „ovaj’’ ili „onaj’’, jeste tragični slučaj helikopter i snošenje odgovornosti za sedam izgubljenih života. Za početak!

Ser Bata Gašić i njegov greh

Javnost Srbije se s pravom poprilično uznemirila nakon skandalozne izjave Ser Bratislava od Kruševca prilikom davanja intervjua u Trsteniku, dok je pre nekoliko dana obilazio pogone Prve petoletke. On je reagovao manirom pravog srednjovekovnog viteza kada je u svom primitivnom pokušaju da bude duhovit izgovorio ’’Volim ove novinarke koje ovako lako kleknu’’, nakon što je novinarka B92 Zlatija Labović, čučnula ispred ministra kako bi se sklonila iz kadra snimatelja. Šteta što Gašiću ranije nisu skrenuli pažnju bar njegovi botovi okruglog stola, možda bi naučio da je seksistički viteški kodeks koji gaji zvanično prevaziđen još u XIX veku, bar sa emancipatorskog stanovišta. No, upravo usled deficita emancipatornih politika u vladajućoj ideologiji, nastaje prostor za reflektovanje mačizma kroz demonstraciju moći iz privilegovane ministarske pozicije.

Nakon što je pokušao da ponudi građanima i novinarki B92 izvinjenje, uz moljenje da mu ’’veruju da se zbog izjave iskreno kaje’’, nije mu trebalo mnogo vremena da se sam demantuje, jer je na jučerašnjoj medijskoj konferenciji pročitao unapred pripljemen tekst, bez ostavljanja mogućnosti novinarima i novinarkama da mu postave pitanja. Zašto je onda organizovana konferencija za novinare? Verovatno da se izvini, Vučiću. Ali, čak i da smo mu na trenutak poverovali, takvo bahato ignorisanje u ovom trenutku nas razuverava tobožnje iskrenosti tona njegovog izvinjenja. To ignorisanje ne predstavlja samo odsustvo moralne odgovornosti, već i drsko nastavljanje jednog pogrešnog funkcionalnog patrijahalnog obrasca.

Kada smo kod ’’davanja’’ prostora za polemisanje o ovom problemu, interesantno je napomenuti da u glavnim kruševačkim medijima ova vest nije objavljena. Glavni gradski sajt krusevac.rs, kao i doskorašnji javni servis rtk.rs (Radio televizija Kruševac), nisu uopšte preneli najviralniju vest u poslednja tri dana. Cela zemlja o tome bruji, a kruševačkim  medijima* nigde ni reči. Oni poganog jezika rekli bi da je to cenzura (sic!). Ako se budete dodatno potrudili, videćete da na pomenutim sajtovima ne postoji nijedna vest u kojoj se bivši gradonačelnik Kruševca pominje u negativnom kontekstu od trenutka kada mu je dodeljena ministarska fotelja. Sasvim je razumljivo što objave nema na televiziji Plus – ona je ipak u vlasništvu Gašića.

1

preuzeto sa blic.rs

Uvidevši da mu je partijski zamenik pao u trenutku istine, kompletnoj priči se vrlo brzo priključio i premijer Vučić, jer zicer prilika za ubiranje poena kod šire javnosti se ne propušta. Predsednik vlade je najavio smenu ministra. Iako nema zakonska ovlašćenja da smenjuje ministre, jer to može da učini samo Skupština na predlog vlade (ukoliko sam ministar ne podnese ostavku), nesumnjivo možemo da očekujemo ubrzano pronalaženje tehničkog rešenja Gašićevog razrešenja (što je dobro!), ali samo iz razloga što premijer koristi situaciju za političko profitiranje i jačanje svoje pozicije (što nije dobro!).

U tom kalkulisanju Vučić kaže „Gašić je taj posao obavljao bolje od mene, obavljao je posao 10 puta bolje od onih koji ga kritikuju“, te nam jasno stavlja do znanja kako ocenjuje njegov dosadašnji (ne)rad. Tako je u daljoj odbrani člana svoje vlade kazao ’’Postavljao sam sebe kao štit, i uvek sam dobro uradio, štitio sam ih od lažnih napada i optužbi. Time sam štitio Srbiju i državu, ali oko ovoga ne mogu da pronađem ni izvinjenje, ni opravdanje’’ što direktno implicira da je najveći Gašićev prestup tokom ministrovanja jedna prostačka izjava, i to svakako jeste skandal sam po sebi. Međutim, davanjem epske dimenzije tom ispadu ima za cilj perfidno potiskivanje dosadašnjih mnogobrojnih afera najkompromitovanijeg ministra u ovoj vladi. Umesto da je ranije smenjen za daleko ozbiljnije slučajeve (helikopter, sukob interesa, itd), sada krajnje ironično biva lišen funkcije zbog verbalnog delikta. Onomadnje ’’Ne dam Gašića’’ transformisalo se u: Dobro, evo vam ga sad, ali za bezveze.

Vučić je morališući napao Gašića zbog seksizma rekavši ’’Moramo da zaštitimo sve žene u Srbiji, to je bila loša poruka za sve žene i kada sam postao premijer, rekao sam da će biti moderna, pristojna zemlja. To je zemlja u kojoj se ne verđaju žene, u kojima nema mačizma i seksističkih uvreda“. Mora se priznati da je pomalo čudno što kritika iz moralne pozicije dolazi od nekog ko je o svojoj bivšoj ženi rekao „Ženu mnogo volim i ni za šta na svetu ne bih je menjao. Naprosto je obožavam. Kao ličnost veoma je suzdržana i odmerena. Nikada me ne pita gde idem i kada se vraćam. A ona ne ide nigde bez svoje dece i bez muža. S drugaricama u kafić izlazi kada ocenim da je u pitanju neki prikladan datum.“ Nije se to dogodilo tako davno, a možda je samo istrgnuto iz konteksta sve što je premijer izgovorio u prošlosti, ko će ga znati. Ovaj problem ozbiljnijim čini njegovo besprekidno prisustvo, odnosno trajanje, i smena jednog ministra ga ni na koji način ne rešava, što ne znači da Gašić treba da ostane na toj poziciji. Naprotiv, i kad ode, javni diskurs ostaje i dalje zagađen, kao i sistem koji sve to reprodukuje.

’’Nadam se da će Gašić za godinu ili dve moći da se vrati u javni život, sa većim legitimitetom, jer je podneo žrtvu koji drugi nisu“, što znači da se vladajuća politička garnitura bazira isključivo na apsolutnom poverenju i odanosti premijeru, koji ima moć da amnestira činovnike po želji. Kakvu je žrtvu podneo Gašić, niko sa zdravim razumom ne zna. S druge strane, ono što sigurno znamo jeste da žrtve definitivno nisu podnele Gašiće. U tom smislu, najtačniju konstataciju aktulene priče dala je upravo novinarka B92 Zlatija Labović, kada je izgovorila da je to ’’Izjava koja obeležava jedno vreme’’. I ne samo da obeležava, već i određuje.

*Lokalni mediji nisu objavili vest od trenutka kada je Gašić dao izjavu do 09. 12. 2015 u 11h:30min kada je poslednji put pristupljeno pomenutim sajtovima

Slučaj Zorannah

Budući da se završio 60. jubilarni beogradski sajam knjiga, kako to red nalaže, ostaje nam da sumiramo utiske. Ne znam kakva su bila očekivanja, ali ono što je svakako obeležilo ovogodišnji sajam, i privuklo pažnju najvećeg dela javnosti jeste medijska halabuka oko knjige ’’Zorannah Life & Style’’, koju je napisala blogerka Zorana Jovanović.

Još dok je bila u periodu pripreme, interesovanje za knjigu je bilo ogromno, čemu mogu da posvedočim pošto radim u knjižari. Uzimajući u obzir popularnost koju Zorana uživa, prvenstveno među tinejdžerkama, ne treba da čudi što je tokom trajanja sajma uspela da rasproda kompletan tiraž od 2000 primeraka. Na celom sajmu najveća gužva je bila upravo ispred njenog štanda gde je potpisivala knjigu i družila se sa fanovima.

Razjarene mase krenule su sa frontalnim podsmehom, vređanjem i omalovažavanjem Zorane na najprimitivnije moguće načine. Ona je još od ranije često targetirana od mnogobrojnih hejtera, s tim što cela priča doživljava kulminaciju u trenutku objavljivanja knjige. Kada na kompletnu ujdurmu dođu mediji sa forsiranim bombardovanjem javnosti snimcima njenih maloletnih obožavateljki, na scenu momentalno stupa organizovana mizoginija, i tada je mizogini diskurs nemoguće izbeći.

Problem nastaje kada odrasli ljudi počnu masovno sa ismevanjem tinejdžerki (pileći mozgovi prim. aut.) dok one pokušavaju da se identifikuju upravo sa nametnum kulturološkim obrascem od strane društva. Taj poželjan model jeste da im ultimativna sfera interesovanja bude moda i negovanje lepote. Svako oduduranje od šablonizovane indoktrinacije nosi sa sobom etiketu otpadnice od onog nametnutog ’’normalnog’’. U oba slučaja, žene su krive – prvi put kao ’’lepe i glupe’’, a drugi kao ’’čudakinje’’.

Zorannah je eksploatisana od strane lešinarskog medijskog aparata, čiji spin doktori poput najgorih parazita koriste ovakve prilike da kreiraju jeftine senzacionalizme i donesu zaradu kroz klikove. Naravno, kada je profit u pitanju, ne obraća se pažnja na usputno reprodukovanje mizoginije. Dok njoj padaju mrve sa stola, mediji i izdavačka kuća najviše profitiraju od njenog rada. Napadi na nju za nemilosrdne profitere predstavljaju odličan marketing, gde je ona u prvom planu prepuštena na milost i nemilost, dok vlasnici medija i izdavčkih kuća iza paravana brinu jedino o povećanju svog aktivnog salda.

Međutim, svi ti mrziteljski komentari mnogo više govore o mediokritetskoj neobrazovanosti samih autora, nego o meti prema kojoj pokušavaju posprdno da se odnose.

Količina energije utrošena na iskazivanje nekakvog nazovi bunta protiv urušavanja i degradacije društva je vapaj usamljenika zarad kratkotrajnog dolaska u centar pažnje. Forsirana instrumentalizacija mizoginije prouzrokovana enormnom dozom sujete je očajnički pokušaj “uticajnih“ internet davljenika za povratak na čelo izgubljenog patrijahalnog trona, gde im privilegije obezbeđuje upravo institucionalizovana mizoginija. U tim situacijama izostaje konstruktivna kritika, a progovara ranjeni ego. Nemanje moći i kapaciteta za suočavanjem sa konkretnim društvenim problemima najlakše je pretočiti izbacivanjem ličnih frustracija kroz vrcave i pseudohumoristične komentare, kao i tekstove na račun ljudi koji suštinski ne predstavljaju ozbiljniji društveni problem.

Esencijalna nit ovog problema leži u tome što su svi ti internet superstarovi (i oni koji nastoje da to budu) svoj zvezdani status izgradili upravo na ljudima kojima se podsmevaju. Na taj način njihova ’’virtuelna slava’’ je tokom celog internetskog života vezana za one koje targetiraju kao rak ranu društva i protiv kojih se silno bore. Bez njih oni ne mogu da postoje. Tako s jedne strane imamo one koji su svojim poštenim radom i zalaganjem privukli pozornost velikog broja ljudi, a s druge površne rugače svemu tome.

Dodatna bol nastaje usled nemogućnosti izvojevanja pobede u tržišnoj utakmici nad ženom (jako uspešnoj u svom poslu), jer ’’argument’’ ’’ja sam pametan, ona je glupa, trebalo bi da zarađujem više i budem popularniji od nje’’, sistem sa ukorenjenom mizoginijom prividno rešava u korist žene, ali zapravo na njenu štetu. Tada sledi erupcija bedastoće kroz izlive mizoginičnih komentara u serijama, usmerene nažene koje apsolutno nemaju položaje odlučivanja i nalaze se na samim društvenim marginama moći. Umesto da se fokus usredsredi na sistem koji sve to prouzrukuje, nastaje besciljno tumaranje u prazno, a postojeći odnosi društvene moći ostaju netaknuti.

Svako ko u životu ume da piše može da nažvrlja 150-200 stranica nečeg, i ukoliko nađe izdavača, taj sadržaj objavi, što je potpuno legitimno. S toga je poprilično sumanuto kritikovati Zorannah zato što je napisala knjigu. To ne znači da ovaj fenomen treba ostaviti bez kritike, naprotiv. Zoranin rad je duboko reakcionaran, jednoličan i predvidiv. Ona prodaje savete o varijacijama na temu o negovanju lepote što se savršeno uklapa u nametnute dominantne kulturološke obrasce. Pošto je obrazovanje debelo podbacilo i u velikoj meri snosi krivicu za interesovanja mlađarije, treba tragati za odgovorom na pitanje: zašto sve te mlade devojke žele da se samopotvrđuju na taj način? Pa, upravo zato što se to očekuje od njih u jednom patrijahalnom potrošačkom društvu. Njene mnogobrojne maloletne obožaveteljke kupuju  proizvod koji će ih indoktrinirati u mizoginično društvo, bez da o njemu kritički promišljaju. Tada i ona sama uljuljkana u svoju srednjoklasnu poziciju učestvuje u održavanju neoliberalnih konzumerističkih navika.

1

preuzeto sa sajta blic.rs

Zoranina knjiga je jedan jako mali i posve marginalni problem ovogodišnjeg nacionalistički obojenog sajma. Ta knjiga ima tendenciju da bude samo slikovnica, kako je autorka sama kazala u nekom od intervjua. Zoranino delo je toliko benigno u odnosu na popularnu nacionalističku retoriku iz knjiga Dobrice Ćosića, Vuka Draškovića, Matije Bećkovića (koji je onomad imao najgori mogući mizogini ispad kada je izjavio da žene ne treba da sede u SANU jer su muškarci nadareniji), i ostalih iz tog soja. Sve te nagrađivane viđenije Srbende, od kojih dobar broj sedi u SANU aktivno sarađujući u stvaranju nacionalističke politike sa ciljem očuvanja nacije, izgradili su svoje kompletne karijere na delima koje vrednosno ne zaslužuju nikakvu pažnju. Ona nije učestvovala u rehabilitaciji kvinsliških zločinaca; ne participira u pripremanju rehabilitacije Hitlerovog poslušnika Nedića; ne učestvuje u raspirivanju verske, nacionalne mržnje i homofobije od visokotiražnih režimskih tabloida; njeno ime ne može da se veže za slizavanje državne izdavačke kuće ’’Službeni glasnik’’ i SPC; nije kriva za smanjenje plata i penzija; nije plagirala doktorate; nije akterka raznoraznih afera počevši od poplava, Etihada, helikoptera; a nema ni 24 stana u svom vlasništvu.

Zorannah je tipična ropkinja lošeg neoliberalnog koncepta koji je sama prihvatila, a kome je potrebna proizvodnja takvih profila zarad sopstvene održivosti. U tom kontekstu, Zorana je što se klasne pozicije tiče uz minijaturne razlike u identičnoj poziciji kao i većina nas. Zato, pravda za nju, i, kao što reče jedan komentar sa fejsbuka ’’pravda za sve ljude koji nemaju para za Zorannah-inu knjigu’’.

Prati

Dobijte svaki novi članak dostavljen u vaše poštansko sanduče.

Pridružite se 90 drugih pratioca

%d bloggers like this: