Alhemičar

Preda mnom stoji 26. izdanje, najčitanije knjige u našoj zemlji, od stranog autora. Reč je o knjizi ‘’Alhemičar’’ brazilskog pisca Paula Koelja. Pomenuti nije samo autor najčitanijeg romana, već je uopšte najtiražniji strani pisac u istoriji Srbadije. Za dvadesetogodišnjicu ‘’Alhemičara’’, Koeljo je napisao poseban predgovor posvećen svim njegovim srpskim čitaocima, sa željom da uživaju u njemu. U romanu da uživaju. Nego, pravo da vam kažem, mene mori, zašto je ovo literarno đubre aktuelno i dan danas? Pravo svakog ko želi je da piše, a pravo čitalačke publike je, kao u ovome slučaju, davanje legitimiteta diletantizmu. Zahvaljući njima, ‘’Alhemičar’’ i dan danas u svim novijim knižarama zauzima police namenjene bestselerima.

‘’Znam samo to da, poput pastira Santjaga, svako mora biti svestan svoje Lične Legende. Šta je Lična Legenda? To je božji blagoslov; to je put koji je Bog za vas odabrao ovde na zemlji. Kad god čovek radi nešto što ga ispunjava entuzijazmom, on sledi svoju Legendu. Međutim, nema svako hrabrosti da se suoči sa sopstvenim snom.’’ Za one koji nisu čitali ovo sranje, pardon štivo, citiran je sam početak predgovora za koji se autor svojski potrudio. Kako čovek da ostane ravnodušan kad, čim otvori korice knjige, biva bombardovan ovako dubokim mislima? Elem, Koeljo, gospodar filozofske površnosti je napisao roman koji bez imalo preterivanja može u potpunosti da se prepriča u tri rečenice!

Pastir Santjago sniva san, i nakon susreta sa gatarom i misterioznim matorcem odlučuje da krene put egipatskih piramida, jer se tamo nalazi veliko blago. Na putu do Egipta malo zastaje da prodaje kristalne čaše, malo boravi u oazi (tu se zaljubio), upozna nekog starog alhemičara koji mu pomaže da istraje na svom putu i shvati smisao života. Stiže u Egipat, biva prebijen od grupe bandita koji ga pljačkaju, a na neki sjeban način saznaje da je zlato zakopano u njegovoj rodnoj Andaluziji, ispod kamena na kom je mećao glavu i gledao u zvezdano nebo.

Iako sam pročitao ovo sranje, pardon štivo, pre nekoliko dana, kako bi osvežio pamćenje, lik glavnog protagoniste je nepotpun. Nije izgrađen do kraja. Karakterizacija je omanula. Pa majka mu stara, čovek koji bre raskrsti sa jednim načinom života i krene u životnu avanturu prepunu opasnosti u nepoznatu daleku zemlju, uz rizik da izgubi život, zaslužuje mnogo, mnogo više. Njegovo stanje duha, unutrašnji sukobi, borba koju bije sa samim sobom i okolinom… Šturo! Sterilno! Narativni deo je takođe debelo zakazao, jer sam očekivao da će naracija donekle nadomestiti nedostatak, te obogatiti glavnog junaka. Jok more. Omanulo se ponovo.

Međutim, delo sadrži pregršt onih sladunjavo patetičnih rečenica o radikalnom životnom optimizmu, koji su na nivou literalne sekcije četvrtog razreda gimnazije. Bez preterivanja. Većinu tih rečenica su fejsbuk statusi onih citat likova. Znate sigurno na koje smarače mislim.

Zaplet romana? Pa, postoji neki traljavi pokušaj. Na mestima gde očekujete sukob, dijalozi su pretanki. A na mestima gde nisu pretanki, onda su samo tanki. A tamo gde počnu obećavajuće, brzo se prekinu. Hoću da kažem da je kompletan sukob izgrađen poput lošeg avanturističkog filma B produkcije iz osamdesetih godina.

U romanu se primećuje da je naš Paulo (hehe naš) čituckao Hesea (sveta majko i svi sveci, iskreno se nadam da će mi Hese oprostiti što pominjem njegovo ime dok pričam o Koelju) i čitao Kastanedu. Doduše, dokazano je da je i Kastaneda plagijator, ali za razliku od Paula, bar bolje piše, a ima i bujniju maštu (pejotl rules ;)). Malo štrpnem ovde, malo cepnem tamo, sve to začinim površnim znanjem o alhemiji, i eto draga publiko nama ‘’Alhemičara’’.

Nego, za kraj hoću da navedem dva razloga zašto je dobro ovo sranje, pardon štivo. Da, verovali ili ne, ima i dobrih strana!

Prvo: Nije zamorno, brzo se čita, u letu (mislim da je to izraz koji se preferira), i samim tim u neverovatnoj meri smanjuje nagon za povraćanjem koji će vam se nesumnjivo javiti (onim čitaocima i čitateljkama koji su pročitali bar pola od srednjoškolske lektire). Jer, da je knjiga kojim slučajem duža za nekih desetak stranica, garantovano bi ste bljucnuli prethodno pojedeni obrok, a to nije nimalo fer prema baki koja je spremila verovatno dobro klopu, a da se razumemo, nije fer ni prema vašem tepihu.

Drugo: Obično se njegove knjige kvalitetno štampaju, pa sa te strane, listovi se prosto lepe za prste. Jako prijatan osećaj dok okrećete stranice. Najlepši i najprijatniji deo čitanja ovo knjige, što ide u prilog tezi da najgora govanca mogu odlično da se valjaju uz dobar omot.

A vama koji/e tražite boga u Koeljovim knjigama, a posebno u Alhemičaru, imam da kažem još nešto. Ne znam šta je bog, nisam ga video, niti čuo, ali ono što sa sigurnošću znam, jeste da bog garantovano nije ni približno onakav kakvim ga opisuje Koeljo.

Advertisements

8 thoughts on “Alhemičar

  1. Nakon čitanja vašeg mišljenja o djelu „Alhemicar“, može se zaključiti da ste vi sami jedan zaljubljenik u književnost apsurda, samoubistva, ubistva, i onog glavnog dijela, a to je unutrašnje razmišljanje, borba sa samim sobom. „Zločin i kazna“, „Nesporazum“, „Stranac“ itd pokazuju sve ono sto ste vi očekivali da pronadete u ovoj knjizi. Sukob sa samim sobom upravo dovodi do onoga od čega Koeljo bježi. I na taj način pokazuje koliko je bitnije djelovanje od razmišljanja. On je mogao potrošiti pola stranica knjige na Santijagovo razmišljanje o tome sta da uradi. Mogao je ubiti nekoga onako iz čistog hira, pa da na kraju knjige završi kao propalica koja je izgubila sve svoje ovce, ali da dobije mir u svojoj dusi. Naprotiv, mir u duai je ono sto čovjeka čini sretnim. Djelo Alhemicar upravo ukazuje na to, na traganje za srećom, za tajnom postojanja, za oblikovanjem osvoje ličnosti. I na kraju je pronašao sve sto je trazio, a da nikoga nije ubio. To je zato jer je živio sadašnjost, a ne prošlost.

    Sviđa mi se

    1. druže, loš ti je zaključak — što se tiče mog književnog ukusa. nego, da se pozabavimo na kratko koeljom…

      koeljo nije ni prosečan pisac. njegov doprinos književnosti otprilike je jednak vučićevom doprinosu demokratiji — dakle, ne postoji. teme koje obrađuje u svojim “knjigama“ i način na koji o njima piše su prevaziđeni početkom XX veka. Poslednji veći pisac koji pisao o sličnim i/ili istim temama o kojima piše Koeljo je Hese. Mada je i Hese prevaziđen sa mnogo aspekata, ali to je sada posebna priča.

      Diletantnost, površnost, zloupotreba psihologije kao nauke, baratanje kojekakvim apstraktnim pojmovima, sa onim milim i blagim tonovima je ono što definiše Koeljova pisanija. Savršeno za sve izgubljene i klasno neosvešćene duše, u koje mogu da ubrojim i tebe zbog: “Naprotiv, mir u duai je ono sto čovjeka čini sretnim“. Vidiš, ovakav pristup svetu, životu, društvenim odnosima generalno je pogrešan iz mnogo razloga i na mnogo načina. “Sreća je za ovce“, kako je lepo govorio Niče. Takva percepcija vodi u političku izolovanost, nezainteresovanost za realni svet i dešavanja u njemu. Sama mantra “misli pozitivni“, “spas je u pozitivnim mislima“ i bla, bla, bla, ne samo da destabiliše, već sprečava ujedinjenje klasno potlačenog stanovništva. Vodi u mikrokosmički izolacionizam, te je zbog toga politička poruka knjige debeli promašaj. Naravno, vladajućim elitima savršeno odgovara da imaju na milione čitalaca/teljki Koeljovih knjiga, koji će da dele njegove stavove i uverenja, kao i da slede taj njegov površni, logično i racionalno neutemeljeni radikalni optimizam. Smislen život je ono čemu čovek treba da teži, a ne srećan. Poštedi me molim te sa definicijama sreće i ostalim patetičnim baljezgarijama.

      “Djelo Alhemicar upravo ukazuje na to, na traganje za srećom, za tajnom postojanja, za oblikovanjem osvoje ličnosti“. Prijatelju dragi, kakve te crne tajne postojanja spopale i oblikovanje ličnosti (da ne pominjem ponovo traganje za srećom)? MATERIJALNA BAZA, PA DUHOVNA NADGRADNJA! Čovek mora prvo da jede leba, dakle materijalno da egzistira, kako bi mogao duhovno da se nadgrađuje. A duhovna nadgradnja nije “sreća, tajne postojanja“ i drugi kurci palci – već bavljenje politikom, filzofijom, kulturom, itd. Učestvovanje u društvenom životu. “Ne određuje svest čoveka njegovo društveno biće, već njegovo društveno biće određuje njegovu svest“ – kako je premudri Karl Marks govorio. U tom smislu, Koeljo svojm pisanjima navodi čoveka na izopštavanje iz zajednice.

      Sada, imam ja dva pitanja.

      1. Nije li sebično prema društvu (čovek je društveno biće remember) forsirano srljanje u izolaciju?

      2. Kako ova knjiga (Alhemičar) podstiče podizanje svesti čoveka za aktivnije angažovanje u društveno političkom životu?

      Samo, bez apstrakovanih odgovora tipa “To je zato jer je živio sadašnjost, a ne prošlost“ i ostalih gluposti. Konkretna pitanja zahtevaju konkretne i racionalne odgovore. I nemoj pliz da mi valjaš onu priču “ti si negativan; iz tebe izvire negativna energija.“ itd.
      Jer, stvarno ne mogu da gubim vreme na bullshit teme.

      P. S. Zločin koji je Koeljo učinio prema čovečanstvu je zapravo mnogo veći! Utro je put hiljadama autora/kama koji/e su otvorili/e novu oblast “popularna psihologija“ – gde se svesno zloupotrebljava psihologija kao nauka. Evo, žvrljao sam i o tome ukratko https://nikolacupas.wordpress.com/2014/07/29/psihologija-uspeha%C2%B2-putevi-promene-i-ostala-propratna-baljezganja/

      Drugarski pozdrav 🙂

      Sviđa mi se

  2. Tekst je odličan, moram priznati! Nakon čitanja pomenute knjige, bila sam jedna od rijetkih koja nije bila „oduševljena“ tim djelom, pa sam se pitala da nije, možda, problem u meni. Svaka rečenica je na mjestu, svaka čast za ovakvu kritiku!

    Sviđa mi se

  3. hmmm….ne znam ko je ovde u pravu…vodi se dugogodisna teska bitka i podeljenost oko Paulovog Alhemicara da se dokaze i ubedi dali ima uopste neku vrednost ili je potpuno literaturno bezvredan i samo obicna prevara koja obmanjuje i daje laznu nadu ljudima.
    U cemu je problem?
    priznacu da imam skromno literaturno iskustvo…ali kao i u drugim sferama opstenja naprimer lako je napraviti distinkciju izmedju turbo folka i klasicne muzike….nije potrebno da si naucnik ili poznavalac muzike…dovoljan je instinkt…a ipak turbo folk cesto govori o propalim sudbinama, doticanja dna. Znaci nista optimisticno. Ali nacin dozivljavanja je plitak, tako da tragicniji je sam nacin na koji se pretstavljaju propale sudbine u turbo folku od same lose sudbine o kojima govore.
    Priznacu da sam procitao najmanje 10 puta Alhemicara…i cesto sam se pitao sta je to u mojim venama …..hahahahah Ceca…..
    ono sto je optimisticno je sto Santjago uspeva da izadje iz zacaronog kruga….potpuno laicki…nesvesno…slepo prepustajuci se sudbini i samo nesvesno i slepo prateci njene znake….Santajgo pocinje da veruje……sreca je tu na dohvatu….svi smo slepi i nismo u stanju da saznamo srecu…pokraj toliko psihoanaliticara…vrhunski poznavalaca…nauke…niko nema apsolutan odgovor…jer verovatno kao i svi prethodno sto smo spomenuli problem je mnogo dublji, znatno dublji i korenitiji.
    …zato je Santjago povrsan lik….kao iz neke turbo folk pesme….koji nikad nije cuo neku recimo Shopenuvo sonatu….hahaha…..Santajgo je ustvari jedan izgubljen lik….tragican….neostvarljiv….nemoguc….Santjago je kao neko bekstvo od realnosti…Santajgo je sarena laz za decu…
    ….kao u filmu Mullholand Drive, Davida Lincha….likovi su propali glumci…beskucnici…koji su nekad sanjali za uspesnu karijeru, autsajderi, zavrsavaju na ulici odbaceni i neprihvaceni od drustva…i oni dok prezivljavaju tu golgotu u nekom apaticnom i dezorjentiranom stanju jednim delom dozivljavaju neku vrstu ekstazu kao u transu neki umisjani pink zivot poznatih licnosti sa svim preteranim udobnostima, komfortu i razvratu…
    …ukoliko se secate Santjago kad je na raskrscu dali da se prepusti svom snu, zateknut je od mesingera sudbine (starca iz Salema) kako se muci da cita neku tesku i debelu knjigu (recimo Dostojevskog)…
    … u ovom momentu se prisecam toga kako je Cegevara motivirao svoje saborece u slobodnom vremenu da citaju knjige u prasumama kube 🙂
    ….iritira svakako…iritira to sto Paulo Koeljo zaobilazi glavnu stvar…to je kao kad decu vodis u luna parku da dozive neku srecu ili radost…ima nesto zalosno i jadno u tim luna parkovima
    ….sreca…gde je sreca onda…
    ili sta je sreca?
    pomenuli ste alienaciju…
    verovatno je to…
    znamo svi sliku aristokratske dece na filmovima…ustogljena i uobrazena deca…koja se ponasaju na nivou odraslih…koja su imala privatne ucitelje i sve mogusnosti da se intelektualno izgrade…
    …sigurno ako krenemo tom logikom…stici semo u prasumama bolivije i produziti Gerilu tamo gde je stigao Che…
    borili bi se do istrebljenja ono sto odvaja coveka od svoje prirode…
    ono sto od malena odvaja decu od svojih roditelja koji moraju da trce da zarade za goli zivot…
    …ono sto nekim individuama je potrebno puno vishe posvecivanja na inatelektualnom planu da ne potapdnu pod bljuvotine i prljavstinje jodnog lika kao Ceca, Karleusa i sl. i svakako slepila koji nasi politicari toliko lako koriste da upravljaju sirokim masama…
    borba…borba…borba…

    Sviđa mi se

Komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s