Da Vinčijev kod

Tržište teorija zavera ima ogromnu publiku. Podsticanje spisatelja da pišu knjige, eseje, postove o vladarima iz senke, skrivenoj istoriji i simbologiji, NLO-u, HAARP-u, tajnim društvima, vanzemaljcima, generalno o svim mogućim iracionalnim temama sa mističnim prizvukom, vraški se dobro isplati. Industrija ima ogroman interes da plaća i ulaže novac u razne samoproklamovane istraživače, prosvetljene umove, kvazi pisce, dokumentariste, filmadžije, gurue, New Age mesije itd, iz prostog razloga što na kraju svakog obračunskog kvartala, njen aktivni saldo bude u velikom plusu.

Među svim tim silnim knjigama, koje nam otkrivaju neku “veliku istinu“ od opšte važnosti, poslednju deceniju je nesumnjivo obeležila knjiga Da Vinčijev kod, Dena Brauna (Dan Brown). Zato, hoću da iskoristim ovu priliku da ga napljujem za sve pare koje mi je iz džepa isterao. Pre nekih 7-8 godina platih taj, sada već ’’kultni bestseler’’ celih 649 rsd. Čisto da se zna, sećam se dobro, evro beše 85 dinara.

Kada otvorite knjigu, prvo na šta nailazite jesu, kako autor tvrdi, velikim i boldovanim slovima “ČINJENICE“.

“Sionski priorat – evropsko tajno društvo osnovano 1099. godine – stvarna je organizacija. Godine 1975. Nacionalna biblioteka u Parizu otkrila je spise poznate pod imenom Tajni dosijei, u kojima se navode mnogobrojni članovi Sionskog priorata, među kojima su ser Isak Njutn, Botičeli, Viktor Igo i Leonardo da Vinči.“[1]

“Pre svega, tajni spisi “pronađeni su“ (tačnije sačuvani) u pariskoj Nacionalnoj biblioteci 1967, a ne 1975. godine. Kao drugo, nije reč o spisima, već o tekstovima koji tumače određene spise, a ovi pak niti su bili niti jesu u pariskoj Nacionalnoj biblioteci, već ih se domogao autor prve knjige koja govori o Sionskom prioratu kao nosiocu istorijskih tajni (Žerar De Sed, 1967).“[2] Postoje dokazi da su štampani u Ženevi 1956. godine.[3] Utvrđeno je da su pomenuti dokumenti (Pored imena navodnih velikih majstora tajnog društva, sadrže i genealoško stablo Isusa Hrista) plagijat Pjera Plantara (Pierre Plantard de Saint-Clair) i nekolicine njegovih najbližih saradnika. Takođe, to je potvrdio i Ričard Li (Richard Leigh), jedini preostali živi od trojice autora knjige “Sveta krv, Sveti gral“ (The Holy Blood and the Holy Grail), knjige koja je inspirisala Brauna da napiše ovaj triler, a koju pominje u samom romanu kao veoma značajnu za proučavanje Sionskog priorata. Samim tim, priča o Godfriju Bujonskom, osnivaču Sionskog priorata kao drevne organizacije otpada. U Francuskoj postoji moderna organizacija pod nazivom “Sionski priorat“ (Prieuré de Sion), osnovana pedesetih godina prošlog veka.[4]

Nema sumnje, obećavajuća uvertira. Da Vinčijev kod je prodat u preko 200 miliona primeraka širom sveta i preveden je na 52 jezika.[5] Po knjizi je snimljen i istoimeni film u režiji Rona Haurda (Ron Howard), što je verovatno najgore odigrana uloga Toma Henksa (Tom Hanks) ikad. On tumači lik glavnog protagoniste, čuvenog Roberta Langdona.

Roman počinje misterioznim ubistvom u muzeju Luvr (Musée du Louvre), gde kustos muzeja Žak Sonijer (veliki majstor sionskog priorata) neposredno pred izdahnuće stavlja svoje telo u krajnje neobičan položaj, uz nekoliko napisanih zagonetki, i poruku da se kontaktira harvadski profesor Robert Langdon. Lik Langdona Den Braun je krenuo da gradi još u prethodnom romanu “Anđeli i demoni“ (Angels & Deamons), u kom se takođe nalupao gluposti o iluminatima i Vatikanu, ali i to spada u domen umetničke slobode. Robert je superinteligentni baja, neverovatno obrazovan i načitan, svestran, zgodan, pod najvećim pritiscima u rekordnom vremenu rešava misteriozne šifre i zagonetke, koje su smišljali neki od najvećih umova u istoriji čovečanstva. Prosto da se ne poveruje da je reč o običnom profesoru simbologije.

Braun kreće da gradi zaplet već na samom startu. Kada se Sofi Nevo uključi u priču, slede nam neprestani obrti koji se smenjuju do samog kraja. Priča je stavljena u okvir 24 sata, što podrazumeva konstantnu jurnjavu. Autor knjige dotiče mnoge teme, terajući u širinu, bez neke temeljnije analize, tj svaku zagrebe samo po površini, a pošto nebrojeno njih provlači kroz roman, odatle može da se stvori zabluda o posedovanju “dubine“. U stvari, skup svih tih površnosti ima za cilj da zaseni široke mase. Uostalom, zato se knjiga i čita za nekoliko sati.

Robert i Sofi beže od policije koju predvodi iskusni Bezu Faš, te od progonitelja po imenu Sajlas, albino monaha, člana vatikanske prelature “Opus Dei“ (inače, Opus Dei nema monahe), koji je u službi izvesnog “učitelja“. Pomenuti učitelj je skovao zaveru s planom da se domogne “velike tajne“ koju čuva Sionski priorat, uz želju da istu objavi svetu, i spase svet od dve hiljade godina duge laži od strane crkve. I tako se oni jure, rešavaju zagonetku za zagonetkom koje je ostavio deda…

Bežeći od policije, Robert i Sofi jednog trenutka na nagovor Langdona odlučuju da potraže pomoć od njegovog prijatelja, Ser Li Tibinga. Li je veliki stručnjak za Sveti gral (Holy Grail). Odlikovan, cenjen, poštovan, jedan od najboljih na svetu u toj oblasti. E, Den Braun je zaslužan za sve što je Ser Li izgovorio u romanu. Dok uz čaj upoznaje Sofi sa gralskom istorijom, dotiče se nakratko i vitezova templara. I pripoveda priču kako su devet vitezova na inicijativu Iga de Pajena (Ig de Pajen; Ig de Pajan) 1118. godine osnovala red koji se zavetovao da će braniti Jerusalim od muslimana i štititi puteve hodočasnika. To je jedna jako simpatična pričica interesantna dečici. Onoj do 10 godina starosti. Jerusalim je krajem XI i početkom XII veka brojao oko 30.000 stalnih stanovnika,[6] bez svakodnevnih hodočasnika i trgovaca koji su u prolazu obitavali unutar njegovih zidina. Zamislite ograđen prostor u kome žive svi ti ljudi, kao i ulice grada, spoljne puteve, itd. A sada ponovo zamislite devet pajtosa na konjima kako sa isukanim mačevima jašu, mašu i štite grad od celog istoka! Devet čoveka na konjima realno ne bi mogla da odbrane prostor veličine dva fudbalska igrališta.

Uglavnom, polako ali sigurno dolazimo do Leonarda Da Vinčija koji je takođe “bio“ jedan od velikih majstora Siona. Znate već, Leonardo i “Tajna večera“ (The Last Supper). Isus je zapravo bio običan čova, feminista, oženjen Marijom Magdalenom, a taj čuveni “Sveti gral“ nije putir, već na starofrancuskom “Sang real“,[7] što znači “Sveta krv“, a to se u stvari odnosi na Isusovo potomstvo. I tu kreću tumačenja slike: te Isus u odnosu na Judu; te Petar koji ima baby face nije Petar nego Marija; pa Petar koji nije Petar nego je Marija obučena kao Isus, odnosno ona je njegov odraz u ogledalu; pa se pojavljuje slovo M kada se izdvoje Isus i Petar koji nije Petar nego Marija… Glava da zaboli. E, Leonardo nam je sve  to kroz šifre, simbole i kodove naslikao u prethodno pomenutoj slici. Dabome.

Međutim, Da Vinči kao svaki genijalac je svakako ponudio jedno potpuno novo tumačenje, i ostavio nam to u amanet. Znate i sami da je Leonardo bio jeretik, i nije voleo crkvu. Ispod prvog sloja boja “Tajne večere“, nalazi se:

By the way, Super Mario je najjača igrica ikad! #digresija 🙂

Kakva bre crna Isusova deca, kakvi bakrači? Da je Isus imao decu, danas bismo bukvalno imali bar milion ljudi koji bi nosili u sebi “božanski gen“, odnosno šetali danas planetom kao pra-pra-pra-pra unuci i unuke Isusa. Nego, za mene lično, Super Mario je mnogo bitnija i veća faca od Isusa. Više mi je sreće i radosti u životu doneo taj brkati čikica nego li Hrist i svi njegovi apostoli zajedno. Ali, Braun igra na lukavu kartu. Na kartu osećanja stotina miliona hrišćana širom sveta i zvaničan stav crkve. Jeretik, koji se drznuo da svojim maštanjem i fikcijom čačka svetu veru – što je više nego dovoljno da se napravi prava ujdurma i to ne samo kod konzervativnijih pripadnika i pripadnica hrišćanske veroispovesti.

Putešestvije se završava u čuvenoj Roslinskoj kapeli. Inače, izgradnja kapele počela je 1446. a završena oko 1490. godine; dakle, nije izgrađena 1446. godine, kao što Braun navodi u knjizi. Roslin se nalazi u blizini Edinburga, glavnog grada Škotske, i to je mesto na kom je Sofi Nevo uz pomoć Roberta Langdona, otkrila da je pra-pra-pra-pra… pra unuka Isusa Hrista. Usput otkriva da ima i rođenog brata, što znači da pored direktne potomkinje imamo i potomka, ali on u knjizi nije toliko bitan lik, i pominje se u svega par rečenica, heh. Ono, cela knjiga posvećena otkrivanju i dokazivanju svetog grala, ali eto, iz nekih razloga ne prihvatamo punopravno kompletno Isusovo potomstvo. Jebigica društvo.

Uglavnom, Braun dokazuje da i sam voli holivudski završetak, jer uz zbrzan i natrpan kraj po strani ostavlja “otkrivenu svetu tajnu“ o pravom poreklu Sofi, a akcenat stavlja na njihovo flertovanje i budući dejt u Firenci koji zakazuju. Naravno, ništa bez klišeiziranog hepi enda gde glavni baja uvek smuva seksi pratilju.

“Pročitajte ovu knjigu i osetite prosvetljenje.“ Vašington post buk vorld

Prosvetljenje? “Brojni su oni koji žive od izvođenja trikova i tobožnjih čuda, opsenjujući prostotu; ako niko ne razotkrije njihove opsene, obmanuće svakoga“, kao što reče veliki Leonardo Da Vinči.

 

Reference

1. Den Braun, Da Vinčijev kod, Solaris

2. Masimo Introvinje, Iluminati i Sionski priorat, NARODNA KNJIGA, Beograd 2006.

3. Lin Piknet i Klajv Prins, Otkrovenje Siona, EDITOR, 2007.

4. Lin Piknet i Klajv Prins, Otkrovenje Siona, EDITOR, 2007.

5. The Official Website of Dan Brown

6. Lin Piknet i Klajv Prins, Otkrovenje Templara, Alnari, 2008.

7. Majkl Bejdžent & Ričard Li & Henri Linkoln, Sveta krv Sveti gral, METAPHYSICA, 2005.

 

Advertisements

4 thoughts on “Da Vinčijev kod

  1. Super blog, gledala sam film i ne svidja mi se, delim tvoje misljenje u potpunosti. Inace ne volim te bestselere, tu savremenu beletristiku, prepuna je gluposti, ispraznih tema i plagijata, bez ikakvog smisla i dubine, a sokirana sam time da pisac ne vodi racuna o odredjenim podacima, pa samim tim citalac koji nije upoznat npr sa odredjenom tematikom prima pogresne informacije. Inace ne volim ni novija izdanja zbog prevoda, zavrsavam francuski jezik i knjizevnost i kako se vise bavim knjizevnoscu i prevodjenjem, uvidjam u istom puno gresaka, manjak recitosti i cisto odradjivanje, ne svidja mi se to. Ali nebitno, blog je super 🙂 pozz

    Sviđa mi se

  2. knjiga je pisana za trziste, i to ogromno, kao sto si i napisao; Braun je odlican poznavalac njegove citalacke publike i zato su mu i romani prisutni pa i u najmanjim knjizarama. Nadam se da ce doci vreme kad ce kvalitet reklamirati knjigu a ne zavere i marketinske kampanje. Odlican post!

    Sviđa mi se

Komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s