Bajka o keruši i sedam malih Vučića

Bila bi ogromna šteta da šira javnost ostane uskraćena za ovu fantastičnu kratku priču, čija vrednost dodatno dobija na značaju zbog veoma osetljive teme, pogotovo u ovo vreme aktivne cenzure od strane vlasti. Bio sam slobodan da napišem prefiks fantastična, ne zato što ju je napisao moj prijatelj, već što to zaista jeste, a verujem da ćete ubrzo svi nakon čitanja deliti moje impresije. Uživajte.

Bila jednom jedna keruša. Nije imala sedam malih vučića, ali su se oni rado pozivali na nju, davajući tako i sebi legitimitet za ostanak na vlasti. Keruša je bila izubijana od svih ratova koje su povodom širenje tora vodili lažni pastiri, a umalo se nije i utopila za vreme jedne poprilično opasne oluje. Dok je oluja trajala, vučići su prestrojili jaganjce, ovce i ovnove i zavapili:

– Naša majka keruša se davi i vi, braćo, koje je ona svojom krvavom sisom prehranila, potrčite da joj pomognete.

Jaganjci, ovce i ovnovi se zaleteše da izvuku kerušu iz pomahnitale reke lažne sigurnosti. Par jaganjaca koji su malo srknuli rakije sa đavolovog vimena se prokuražiše i rekoše:

– Skačemo, trčimo, a vi, padajte, braćo.

Najstariji vučić, onaj što je umeo da čita i iz rata i iz mira, tada im reče:

– Neću ni da vas udostojim vašeg prisustva. Vidite ovu lopatu…godinama su me zbog nje ismevale one žute hijene i onaj olinjali vuk što mrda iznad svakog brda, a i ravne gore kako Tanjug javlja. Sve sam ja ovo predvideo da će se desiti. U stvari nisam. U stvari, bolje da ćutim i da reč preuzme moj i kerušin sin. Vučiću, izvoli.

Sigurnoj obali, sa jednim jaganjcem ispod miške, priđe tada sin od najstarijeg vučića i one keruše koja se davi već godinama, ali sad poče i prskati vodu od sebe i tako remetiti zakon Tora i topuza. Poče da priča, ali sve se smerno snebiva:

– Eto, jaganjci, našao sam ovog malečkog kako se davi pored keruše, pa iako ne volim o tome da pričam, moram, šta ću… Zatrčao se mališa da pomogne, ali nije prvo pitao savet vučića za ovakve situacije. Pomoć nam je neophodna da izbavimo kerušu, ali morate da shvatite da je neophodno da se pridržavate zakona o plutajućim kerušama. Ponoviću još jednom: Ako se ispostavi da plutanje subjekta doprinosi građenju ograde tora, nije baš neophodno zatrčavati se na svoju ruku i izvlačiti ga iz vode. Što se tiče zakona lopate, neka vam objasni ovaj vučić koji mi je ispao iz zadnjice. Vučićeviću, izvoli.

– Hvala, komandante čopora – zahvali se milozvučno sledeći vučić i obrati režeći jaganjcima: – Stoko! Gamadi jedna! Pa, vi ste jedne negativne i nepismene nule! Pa, vi ste, bre, za pečenje kojim su me odavno kupili! Nećemo ni da vas udostojimo vašeg prisustva. Vidite onu lopatu u staroga vučića? To je za vas koji pitate umesto da pomognete vučićima da svi zajedno živimo od suza u kojima se keruša davila, davi, a uz pomoć časnoga mi krsta i daviće!

Vučići počeše zavijati ka jaganjcima toliko glasno da im se i ovce priključiše. Na kraju i izmlatiše one brbljive jaganjce, ali ne pre nego što ih dobro uvaljaše u blato.

Keruša, zaboravljena u srcima od tolikog mućkanja njenog imena po svakojakim ustima, bezuspešno zamlatara šapama pokušavajući da se izvuče iz vode. Iako su jaganjci napravili do reke čitavu stazu od žutih cigala, kako padne noć, tako i vila poruši sve. Neke ovce i ovnovi kažu da onaj ko od jaganjaca sagleda vili osmeh, nosiće na sebi prokletstvo znano i kao: Nije veseo duh taj koji kerušu spasi, nego pravilo „ćuti i pasi“!

Tri su dana vučići većali da li treba kakvu žrtvu prineti da se vila umilostivi. Poslaše vučića odgovornog za bezbedno širenje dezinformacija i kulturno konzumiranje jaganjaca da se obrati onima što su prvo pitali, a tek onda u vodu skakali.

– Jaganjci… – poče čupavi vučić, ali mu tu zastade knedla u grlu, pa umesto njega nastavi vučić zadužen za bezbednost vučića i samo vučića.

– Vaše žrtve će biti neprežaljene i keruša, kad je jednog dana osušimo, zavijaće svake godine vaša imena. U stvari…pošto vas ima mnogo…neka se, ipak, sve zavija o vučiću, jer na živima svet ostaje, a uvek je i bolje zavijati o, nego ka.

– To je lepo – reče jedan od jaganjaca – ali, da li biste mogli da izbegnete našu smrt tako što ćete spasiti kerušu?

Vučić zadužen za napajanje tora električnom energijom priđe jaganjcima i poče besedu:

– Daleko bilo. Vi ste Kadinjača našeg doba i Svetli grobovi kojima ćemo napajati naše buduće Krvave bajke.

– Ali, kada odemo, vi ćete znati da nismo morali da umremo, da ste nas žrtvovali – reče jaganjac.

– Opraćemo šape u plićaku, jaganjci. Napravićemo od Obrenovca Golgotu, a ne našu sramotu – rekoše vučići, složno kao jedan…sedmoglavi.

I živeli su srećno do kraja tuđih života.

Pitate se šta je bilo sa kerušom, ovcama, ovnovima i preživelim jaganjcima. Ne pitajte se ako je oko vaših misli tor ograđen bodljikavom žicom u kojem možete samo virtuelno da budete slobodni.

Naravoučenije priče dopišite sami, ako verujete da je ovo ipak bila basna, a ne realnost. Ostali: niste sami i ništa novo vas nije naučila sedmoglavost vučića.

Autor: Miloš Živanović

Advertisements

2 thoughts on “Bajka o keruši i sedam malih Vučića

Komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s