Kako sam u 27. godini progovorio reč „mama“

Autobuska stanica. Smaranje dok čekam polazak. Nervozno cupkam u mestu. Ne mogu unutra da sedim zbog vrućine. Majstor uključuje klimu tek kad se krene. Gužva. Velika gužva. Kako ko prođe pored mene – zgazi me. Tako je oduvek. Mrzim to. I niko ne kaže izvini. Dobro, možda ponekad, kurtoazije radi. Ali, u većini slučajeva, ne. Pomeram se nekoliko koraka unazad. Zgazio sam žvaku. Maler. Uvek leva patika. Psujem. U sebi. Prilazim do ivičnjaka i trljam patiku o njega. Dok to radim, osluškujem druge ljude.

’’Mama, javiću ti se čim stignem’’. Nije dečiji glas. Okrećem se. Dečko grli ženu. Svoju majku. Po izgledu bi rekao da je nekoliko godina mlađi od mene. ’’Čim stigneš stavi pilav i grašak u frižider’’, keva će njemu dok ga ljubi u obraz. ’’Ne brini mama’’, opet će on. Sada on nju ljubi. U obraz. Čoveče, ima dvadeset i kusur godina, a prenemaže se kao neko razmaženo derište. Ispušta neke patetične prizvuke. A majka ’’Joj, imaš nešto na obrazu. Ček da sklonim. E, sad si mi lep kao lutka’’. Smeši mu se. Grle se ponovo. Šonjavko jedan šonjavi. ’’Opaši majicu’’. ’’Ispravi se’’. ’’Ne budi mnogo na suncu’’. ’’Uči, nemoj da skitaš’’. Klima glavom i dok se smeje ponavlja, ’’ne brini mama’’. Ne mogu više da gledam tu sliku. I slušam. Ulazim u autobus. Ionako uskoro krećemo.

Sedim i gledam kroz prozor. Ulazi on. Neće valjda pored mene? Neće. Njegovo je sedište ispred. Ljubazno je zamolio čoveka sa prvog sedišta da se pomeri kako bi seo do prozora. Zar je razmaženko ljubazan? Ponovo me nervira njegovo prisustvo. Počeo sam da mrzim i njegovu plavu majicu sa kragnom. I kačket koji nosi nakrivo. Zvoni mu mobilni. Brzo se javio. Nisam prepoznao tu melodiju, ali je ružna. ’’Kaži mama’’, reče. Zar ona zove? Pogledam napolje, ona stoji pored autobusa. Gledaju se kroz staklo. I dalje se opraštaju. Šapuće u slušalicu. Sad me kopka šta joj govori. Kolena mi igraju. Dođe mi da mu se proderem. Ali ne mogu. Nervira me, a opet, ne dira me. Uh, evo, konačno krećemo. ’’Volim te mama. Čujemo se. Ćao’’. Muka mi je. Moram da dremnem.

***

Stižem. Čeka me drugar na stanici. Taman pomišljam da mu ispričam ceo slučaj, kad me on preduhitri. Kaže, ’’je l’ vidiš onog dečka?’’, pokazujući na moju preokupaciju. Instiktivno sam znao da treba da ćutim i pustim ga da mi kaže šta ima. Klimam potvrdno glavom. Saznajem da je taj momak sin samohrane majke, kog je otac napustio kada je imao dve godine. Saznao sam da majka radi dva posla kako bi sinu omogućila studije i normalan život. Žive kao podstanari. On takođe radi i solidan je student. Bio sam iznenađen. I ćutao sam. Ništa nisam govorio. Postideo sam se. Nisam mu ni kasnije ništa rekao. Dok smo pili kafu, pretvarao sam se da učestvujem u razgovoru. Misli su bile negde drugde. Preispitivao sam se.

Dozvolio sam sebi lukzus da se, u stvari, ja ponašam kao razmaženo derište. Drznuo sam se da budem toliko bezobrazan i, ismevam jedno ispoljavanje čiste ljubavi između majke i sina. I priznajem da sam do tog saznanja došao iz pogrešnog razloga. Iako je teška, njihova životna priča je tu manje važna. Sada znam da sam se zbog toga ružno poneo. Lažem. Lažem! Ponovo hoću da prećutim jer, strah me je da priznam. Sujeta. Sujeta koju sam (ne)svesno potiskivao. I ljubomora. Ja takav odnos sa majkom u javnosti nikada nisam imao. Tako prisan. Nikad. Naši rastanci su trajali možda minut jer, ja sam tako birao. A ona je to poštovala. I ne sećam se da li sam ikad oslovio svoju kevu sa ’’mama’’. Ne da je ne volim, naprotiv, ali postojala je u meni oduvek neka blokada, koja se kasnije pretvorila u naviku. Kevo, majka, Vesna, ali nikada, ’’mama’’. Razmišljao sam koliko ljudi u mom okruženju ima problem s tim. Evo, ponovo bežim od suštine. Opet se izvlačim na druge. Zar je to toliko teško?

Doašo sam kući. Skuvao sam kafu. Sebi i ma… majci. Hajde, to je samo jedna reč, bodrio sam se. Mama, je l’ hoćeš… Nije reagovala. Budalo, moraš glasnije, znaš da ti keva slabo čuje! Da, ona ima problem sa sluhom. Moram glasnije. Mama, je l’ hoćeš da ti stavim kafu na sto? Ništa originalnije nisam uspeo da smislim u tom trenutku. ’’Ako’’, rekla je i nastavila da slaže neke krpe.

Shvatio sam. Majkama to nije bitno. Majka uvek neizmerno voli, bez obzira na koji se način ispoljava ljubav.

Mama i ja, leta gospodnjeg 1988. godine
Advertisements

2 thoughts on “Kako sam u 27. godini progovorio reč „mama“

  1. Upravo si me podsetio na sliku iz busa od juče.

    Sede ispred mene, crnka i plavuša. Crnka je levo, do prozora, a plavuša joj drema na ramenu. U neko doba ćerka (plavuša) podiže glavu sa ramena, stavi slušalice u uši i nastavi da čita nešto. Primećujem, obe su mlade, ćerka možda ima oko 17 godina, majci ne bih dala ni 33. U jednom trenutku majka se okrenula ka njoj (koja i dalje čita i ne registruje njen pogled) i gledala je sigurno minut, dva. U tom pogledu i blagom osmehu ja sam videla svu ljubav ovog sveta, nežnost, poverenje, ponos, toplinu, sreću, i kroz glavu mi je sinulo samo jedno – Ovo je utisak godine! Slika za pamćenje. Kada bih mogla nekako da je zamrznem, ovekovečim…

    Zamisli da sve majke na ovom svetu imaju takav pogled i osmeh, gde bi nam bio kraj? 🙂 A to zavisi samo od nas, dece…

    Sviđa mi se

Komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s