Ivan Ergić: naš drugar

Ivan Ergić je biviši profesionalni fudbaler i reprezentativac Srbije. Jedan je od malobrojnih koji je govorio i pisao o stvarima iza kulisa još u toku igračke karijere. Svojim autentičnim kritikama savremenog profesionalnog sporta i kapitalističkog poretka, iz pozicije bivšeg profesionalca, brzo je stekao veliki broj čitalaca i čitateljki. Na tom polju, Ivan je i dalje reprezentativac iz startne postave. Pored toga, piše poeziju. Objavio je zbirku pesama „Bajronovski junak“.

Pošto si bivši profesionalni fudbaler, moram da krenem sa pitanjem o mondijalu. Kako komentarišeš održavanje svetskog prvenstva pored ogromnog protivljenja većinskog dela stanovništva Brazila?

Iskreno, ne znam koliki je udeo stanovništva protiv samog svetskog prvenstva, i koliko su precizne ankete koje zaista govore da neposredno pred početak veći deo populacije načelno ne podržava Prvenstvo. Postavlja se pitanje zašto nije bilo tolikog protivljenja kada se Brazil kandidovao za organizaciju, kao i na koji način je politička situacija evoluirala, i takođe koliko sama opozicija u osvit nadolazećih izbora instrumentalizuje otpor. Međutim, bez obzira na realpolitičke inercije, mislim da su protesti u Brazilu jako dobra stvar, jer u jednoj zemlji koja se naglo razvija i pretenduje da bude uticajna, važno je imati politički aktivne građane. Kada se pogleda da se radi o socijaldemokratsko usmerenoj vladi, po samoj njihovoj retorici, i uporede osnovni zahtevi protestanata, očigledno je da se radi o stvarima koje upravo karakterišu državu blagostanja i neku elementarnu socijalnu pravdu. Sam profil i legitimitet partije na vlasti je izgrađen na socijalno odgovornoj politici, tako da tu postoji i jedna vrsta ironije.

Misliš li da bi eskalacija nezadovoljstva u Brazilu, uzimajući u obzir da je domaćin i OI 2016, mogla da bude okidač za neke veće promene na globalnom nivou?

Ne verujem u toliku moć ovih protesta. Međutim, kada bi se ograničile i na promene unutar same zemlje već bi bilo dovoljno dobro. Jer, ne treba zaboraviti da Brazil i čitava Južna Amerika su vekovima bili kolonije, da bi sve donedavno bili dvorište USA, koji su postavljali i svrgavali vlade kako im se prohte. Ipak, Južno američke vlade, s izuzetkom donekle Venecuele i par drugih ipak se služe kapitalističkim mehanizmima u ekonomiji i politici, jer, kao što je nekad Lenjin tvrdio da treba od kapitalizma uzeti ono što valja, veruju da je to jedini model uspešnog razvoja. Sama činjenica da je Brazil dobio organizaciju dva najveća globalna iventa, ukazuje ponovo na to da želi da potvrdi i arfirmiše svoju moć, što je ponovo manir globalnog takmičarskog kapitalizma. Zbog toga je važno razviti društvenu mobilnost i pokret koji će da bude klasno osvešten, jer je tradicionalna levica Brazila razumljivo, uvek bila više antiimperijalistički i anti-huntovski orijentisana, nego što je mogla da se posveti unutrašnjim društvenim prilikama.

Na koji način povezuješ tezu ’’Profesionalni sport je biznis u kom stradaju igrači i navijači’’ sa frazom ’’Sport je najbolji ambasador’’?

Fraza koju često čujemo, da je sport, ili da su sportisti najbolji ambasadori, je najobičnija podvala koja se forsira markentinški upravo od strane tih industrija, i nju javnost nažalost kupuje. On u stvari jeste ambasador, ali čega? Sport i sportista je u stvari samo propaganda određenog, to jest poželjnog modela ponašanja, a to je da je biti uspešan, slavan i bogat vrednosni horizont vremena i da to treba slediti. Na taj način, sportista je ambasador dominantnog vrednosnog sistema, a druga je stvar što toga većina sportista nisu uopšte svesni. Dok su navijači zajedno sa igračima upravo uvučeni u tu igru, oni su dakle međusobno antagonizovani, iako je fudbal autohtono nastao kao narodska igra, da bi danas bila totalno u kandžama biznisa.

Koliko su ljudi u zabludi zbog verovanja u frazu ’’U sportu nema politike’’? Koliko se svetska scena razlikuje od naše po tom pitanju?

To je još jedan od mitova, i takođe se često pušta u cirkulaciju od strane sportskih organizacija, da bi sport održao auru nevinosti. Zbog toga Fifa i Uefa recimo ne dozvoljavaju igračima političke „poruke“ na terenu i strogo ih kažnjava. Ako se pogledaju samo način dodeljivanja domaćinstva Svetskog ili Evropskog prvenstva, radi se o čistim političkim rezonima, sa svim svojim skarednim atributima, od samih političkih prilika, preko lobiranja, kupovine glasova, do komercijalnih obzira itd. Pored toga, misliti da danas bilo koji fenomen u društvu može da bude nezavistan od politike, a naročito ovako pompezan i važan, graniči se sa totalnom intelektulanom nezrelošću i nezainteresovanošću.

U ranijim intervjuima si pominjao da ’’razumevanje današnjeg sveta bez čitanja Marksa nije moguće’’, a takođe si u par navrata izjavio da si se ’’kao mlad navukao na Marksa’’. Da li si samoinicijativno počeo sa čitanjem Marksa ili ti je neko sugerisao?

Otac mi je bio ubeđeni marksista, dok je bio mlad. Posle je sticanjem okolnosti otišao drugim živtonim putem, ali su ostale neke sugestije i fraze koje bi često slušao od njega i koje su me zaintrigirale. Marks je u mnogim stvarima pogrešio, tj., bio je slab prognozer, naročito u svoj revolucionarnoj teoriji, ali je dao jako precizan opis onog kako funkcioniše svet. Taj svet od njegovog vremena u mnogim stvarima je i dalje isti. On se bavio ne samo ekonomijom, već i onim univerzalnim, dakle političkom antropologijom, vrednosnim sistemom, etikom, dok taj njegov prometejski humanizam koji se oseti kod onog što bi marksolozi nazvali „mladi Marks“, ostaje da nadahnjuje nove progresivne generacije.

Prvi čovek sa ovih prostora, koji je krenuo sa temeljnim kritikama profesionalnog sporta i kapitalizma je naš bivši košarkaški reprezentativac Ljubodrag Duci Simonović. Koji je tvoj stav o njemu i, u kojoj je meri uticao na tvoje društveno angažovanje nakon završetka karijere?

Na Ducija sam „naišao“ negde sredinom svoje kraijere, i počeo sam da ga čitam. To je onaj momenat kao kad čitate poeziju i prepoznate se totalno u svakom stihu, bez obzira koliko njegovo štivo bilo sistematično i naučno. Mislim da je bilo kome ko se bavi kritikom sporta, teško izbeći njegov uticaj, jer se niko toliko precizno i pomno bavio sa tim kao on, i po tome je zaista broj jedan u svetu. I koliko god njegov rad bio zaista naučan, kakav inače mora da bude, on odiše humanizmom u svakoj svojoj reči. Pored toga, on je toliko uticao i na mene da mi je danas jako teško reći bilo šta originalno u kritici sporta, bez obzira što postoje i neke stvari sa kojima se možda ne bi složio sa njim. Ne treba zaboraviti ni njegovu kritiku društva i globalizma, jer se i time jako studiozno bavi, i u tome je u Srbiji, po meni, jedan od najnaprednijih intelektualaca.

O Aleksandru Vučiću i našoj aktuelnoj političkoj sceni…

Ma tu nemam šta pametno da kažem. U Srbiji se već tri decenije nije pojavio novi, nekompromitovan politički pokret i skup lica koji je svež i koji ima viziju. Srpska politička scena već godinama liči na realnu satiru, što je ustvari oksimoron, ali Srbija jeste zemlja i morona i oksimorona. Nije slučajno što su nekad Nušić i Domanović nalazili nepresušnu inspiraciju za svoje tragi-komedije, a danas nije mnogo drugačije. Bez obzira, promene društveno-istorijskih okolnosti, treba samo pročitati Arčibalda Rajsa i „Čujte Srbi“ i dobićeš besprekornu dijagnozu Srbije. Mislim da ta ironizacija i satirizacija političke scene i njenih aktera, koliko god je s jedne strane i svojevrsan ventil, na najbolji način pokazuje mirenje sa političkim prilikama u zemlji.  Etablirane i više puta reciklirane političke elite rade sve da se na pojave mladi i pametni ljudi, kako oni ovde kod nas, tako i oni iz dijaspore, ili jednostavno takve pojedince sa idejama uspeju da diskredituju ili kooptiraju.

Primetni su sve češći ispadi desničarskih organizacija. U kojoj meri nam je danas potrebno antifašističko delovanje?

Antifašizam je jedan od moralnih stubova svakog zdravog društva, a to znači i antirasizam, antišovinizam, i mnoge druge tradicije, jer antifšizam je često jako široko određen i često se ne zna šta podrazumeva. Međutim, borba protiv krajnje desnice, koja uvek ima fašističke ili barem fašisoidne elemente je jako važna, imajući u vidu da je to pošast na koju ne postoji trajno cepivo i imunitet, a to važi i za najrazvijenije zemlje. Međutim, antifašističko delovanje i borbu protiv fašizma, treba da sprovodi država, u svim njegovim oblicima i sadržajima, i to od parola koje čujemo sa stadiona do akcija konkretnih parapolitičkih organizacija i grupa. Hoću da kažem da to ne sme da se prepušta levici ili recimo antifa grupama i pokretima, jer ako one biraju nasilniji način obračuna sa tim stvarima onda sebe mogu da kriminalizuju i kompromituju u javnosti, tako da one trebaju da se fokusiraju na to kako naterati državu da se obračuna sa tim.

O levici u Srbiji…

Nažalost, ona kao takva za sada ne postoji, tj. nije ni dovoljno velika ni homogena da za sada predstavljala bilo kakav politički faktor. Zaista je neverovatno da je pre sto godina levica u Srbiji bila daleko jača, i da je predstavljala jednu od respektabilnijih pokreta u Evropi, a da je danas ima samo na kašičicu. Imajući u vidu što sam gore pomenuo o političkom ambijentu, mislim da je upravo levica danas potrebnija nego ikad. Međutim, potpuno sam svestan koliko je teško organizovati jedan konkretan politički pokret, i to je karakteristično za čitav region, osim možda slovenačke levice, iako je i ona za sada ograničena u dometima. Ostaje da se vidi da li će možda grčka Siriza uspeti da postane neka vrsta lokomotive u tom smislu. Ja bih lično voleo.

O ideji Balkanske federacije…

Mislim da je to ideja koja će uvek biti aktuelna na levici, a to je blisko i mojim nekim svetlonazorima i pogledima. Naravno, to postavljam načelno, jer svako vreme ima svoj politički sadržaj i geopolitičke i istorijske okolnosti. Mislim da je ta ideja Svetozara Markovića bila idealna za taj horizont vremena, bez obzira što je on zagovarao neku vrstu zadružnog, agrarnog komunizma, pre svega pod uticajem ruskih teoretičara. Danas to malo drugačije izgleda, i treba imati u vidu real-političke prilike, nedavne ratove, prisile integracija kao što su EU ili Nato, ali dugoročno, mislim da je neka vrsta federacije naroda Balkana najbolje rešenje za sve, ne samo zbog pacifikacije regiona, već pre svega, zato što nam istorija pokazuje da se samo na taj način može izbeći eksploatacija i hronični status periferije.

Ivan Ergić
Ivan Ergić

 

Sa Ivanom Ergićem možete da se družite i na društvenim mrežama.

https://www.facebook.com/ivan.ergic.399?fref=ts

https://twitter.com/IErgic

 

 

Advertisements

Komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s