Novogodišnji vašar humanosti

Kako se ovih dana približava doček Nove godine, tako se u gradovima širom Srbije na talasima novonastajuće euforije prenose peticije za ukidanje novogodišnjih proslava. Ideja je da se sredstva namenjena organizovanju veselja na trgovima dodele onima kojima su najpotrebnija – siromašnima, ugroženima, bolesnoj deci kojoj je radi lečenja neophodan odlazak u inostranstvo itd. No, pored ogromne želje naroda da se učini dobro delo, te velike podrške medija sveobuhvatajućem građanskom zanosu, perfidno promiče ideološko interpeliranje od strane sistema koji je odgovoran za stanje zbog kog se lečimo i pomažemo – apelima.

Nakon što se Požega odrekla gradskog dočeka zarad preusmeravanja novca za popravku skenera u užičkoj bolnici, usledila je pomalo nejasna lančana rekacija i ’’epidemija humanosti’’. Opštenarodni navirući entuzijazam iskazan kroz masovnu solidarnost svakako vredi pohvaliti, međutim borba za ovaj ispravan cilj vodi se na potpuno pogrešan način. Tako smo došli u situaciju da kolektivno doživimo sindrom Titanika – ’’Brod tone, muzika sve jača!’’ – odnosno da davljenici spašavaju davljenike, dok su žrtve opet neizbežne.

Samo u ovom trenutku na sajtu budihuman.rs postoje apeli za prikupljanje donacija namenjenih lečenju 87 dece i 42 odraslih, kao i za nekoliko humanitarnih ustanova i udruženja. Koliko god slušali pohvale državnih čelnika o radu Fonda za lečenje dece u inostranstvu, stanje u praksi nije ni približno optimistično, a sam fond je prečesto prinuđen da traži dodatna sredstva. Porast broja onih kojima je potrebna pomoć utiče na porast broja humanitarnih akcija organizovanih radi prikupljanja novca. I tu dolazimo do glavnog problema, tj najveće mane humanitarnih akcija. Pored toga što mogu da reše pojedinačne konkretne probleme, rešenja su uvek trenutna i kratkoročna, dok trajno izostaje.

To se i dešava kada zvanična državna politika pokušava da komercijalizuje zdravstveni sistem uz njegovu postepenu parcijalnu privatizaciju. Stoga je potrebno humanitarno akcijašenje radi popunjavanja rupa zdravstvenog budžeta, pa otud teret lečenja najugroženijih zavisi od dobre volje onih egzistencijalno neopterećenih – iako najčešće uboga sirotinja leči ubogu sirotinju sms porukama. Ali priča se tu ne završava. Pored svih tih mnogobrojnih emisija/inicijativa/apela humanitarnog karaktera, koje nas uporno podsećaju da činimo milosrdne postupke, sistem primorava ljude da osmišljavaju čitave marketinške kampanje za humantirne događaje. Najbolji primer toga je organizovanje sportskih događaja čiji sav prihod biva namenjen u humanitarne svrhe – pa onda imamo prihode od prodatih karata i slanja sms poruka u toku meča dok sama akcija kao prepoznatljivo obeležje ima nekakav atraktivan i patetično-rimujući slogan koji se vrti u medijima do samog kraja akcije.

Potrebno je napraviti svojevrstan spektakl – show must go on – kako bi onaj koji poseduje malo donirao deo od toga našoj kampanji, a kako taj neko nema da udeli svima, mnogi i ne uspeju da sakupe novac u predviđenom periodu. U takvim situacijima sa jedne strane imamo one obespravljane koji traže pomoć, a sa druge takođe one obespravljene kojima se u slučaju neuspeha natuca na glavu sva krivica – jer tobože nisu se dovoljno potrudili da participiraju u akciji spašavanja. Suštinski, ovakvi slučajevi služe za pranje savesti najglasnijih pojedinaca pa apologete liberalne ideologije svaljuju svu krivicu na ’’nesavesnog’’ građanina, uz propratne moralizatorske osude ’’eto kakav smo narod’’, ili ’’kad nismo uspeli da sakupimo pare za dečiji život ne zaslužujemo bolje’’. Upravo ovo gađanje pogrešne mete održava dominantnog vladajućeg ideološkog hegemona netaknutim, uz ponovni izostanak temeljne kritike zdravstva koje treba da zbrine sve građane. Kompletna pirča se svodi na uzdanje u dobru volju pojedinca i filantropiju.

Kad smo kod filantropije, kao što svetski trend nalaže, i kod nas počinje polako da se odomaćuje. Tako ovdašnje kompanije počinju da kopiraju kulturu filantropskih modela funkcionisanja iz SAD-a gde se tajkuni, menadžeri i ostali špekulanti od devet do pet bore za očuvanje monopola i uticaja na tržištu, a po isteku radnog vremena posvećuju se radu u svojim humanitarnim fondacijama. Dok kompanije kobajagi brinu za dobrobit društva, ne dobijaju samo besplatnu reklamu, već pre svega stiču velik simbolički kapital. Ako oni koriste ime svog prepoznatljivog brenda da doniraju određena sredstva to će uticati i na druge građane da učine isto. A svi znamo da nema humanosti ako je kamere ne zabeleže. Paralelno s tim korporacije prisvajaju i materijalnu dobit zato što su poreske olakšice za dobročinstvo prema zakonima Republike Srbije predviđene samo za pravna lica, pa državni aparati još jednom postaju instrumenti u službi ekonomskih elita. Za fizička lica ne postoje nikakve olakšice iako učestvuju u finansiranju zdravstva kroz plaćanje poreza. Tu nam promiče važno pitanje o transparentnosti utrošenih sredstava, ali i to da porez dodatno opterećuje siromašnija fizička lica zbog opadanja životnog standarda – naravno, mnogo više nego bogatune. Iz svih tih razloga potrebno je vršiti konstantan pritisak na državu kako bi se konačno jasno odredila da li je javno zdravstvo osnovno ljudsko pravo ili ne.

Iako statistika kaže da ulažemo najviše u regionu, domaće zdravstvo je opet godinama unazad među najgorima u Evropi. Pored alavih partijskih hijena na rukovodećim pozicijima koje kroz javne nabavke i tenderske merifetluke prisvajaju veliku materijalnu korist, sprovođenje neoliberalnih ’’mera štednji’’ dodatno pogađa javno zdravstvo, a samim tim i njegovu dostupnost širim slojevima stanovništva. Ne ulaže se dovoljno u usavršavanje lekarskog osoblja zbog čega smo prinuđeni da pacijente često šaljemo na lečenje u inostranstvo; ne ulaže se dovoljno u potrebnu medicinsku opremu; ne ulaže se dovoljno u renoviranje i osavremenjivanje zdravstvenih ustanova. To nas je dovelo dotle da svedočimo kontinuiranom izumiranju jedne od značajnijih zaostavština bivše socijalne države. U tom smislu, treba izostaviti moralnu pridiku neoliberazlizmu zbog toga što je čovečanstvo u modernim zemljama 21. veka osuđeno da ugroženima pomaže putem donacija i/ili preraspodele sredstava, jer je to pre svega sistemska uslovljenost.

Otkazivanje planiranih novogodišnjih koncerata radi adresiranja sredstava ka onim najugroženijim slojevima je pogrešan i neartikulisan korak. Takođe, etablirane opozicione partije koje podržavaju ovu akciju samo otkrivaju visok nivo vlastitog licemerja, jer je i u vreme dok su oni gazdovali bilo podosta ugroženih. Tada nisu postojali građanski apeli ove vrste na čijim se krilima sada voze u pokušaju ubiranja jeftinih političkih poena. Naravno, samo neko krajnje nenormalan može da zastupa tezu da tim ljudima nije potrebna pomoć, jer, i te kako – jeste. Međutim, ’’ušteda’’ od proslava doneće samo kratkotrajno rešenje, a usputno će stigmatizovati ponovo one najsiromašnije koji bi izašli na trgove za doček. Logično je postaviti pitanje hoćemo li i sledeće godine apelovati ovako? I one naredne?

Premijer Vučić je ovih dana kupio od Rusije šest ratnih aviona tipa Mig-29 za iznos od preko 180 miliona evra. Nadovezujući se na to, nakon poslednje posete Beogradu, MMF sledeće godine zahteva od naše vlade najveće rezove u prosveti i, u zdravstvu. Kako se ne očekuje opipljiv ekonomski rast, pravo pitanje je da li ćemo imati dovoljno kredita za sve potrebne buduće sms poruke.

Tekst je prvobitno objavljen na portalu noviplamen.net

Advertisements

Komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s