Ko je ovde paranoik

foto: rtv.rs

Nije neka novost da poslušnički mediji brane vlast. Odvajkada je poznato da sve podguzne pizde predano služe gazdama od čije milostinje žive. Nije novost ni da u toj odbrani kreiraju i napade na sve one koji se kritički odnose prema vlastima, jer sitne duše lako gutaju naredbe odozgo. Kako bi u potpunosti dokazali da su u vlasništvu Bratislava Gašića, produkcija Televizije Plus je ovih dana lansirala veoma interesantan video prilog. To je bio jedan jako hrabar, pomalo lud i pre svega, užasno glup potez. Zapravo, bio je na toliko mnogo nivoa glup da su (valjda) sami shvatili, te doneli odluku o uklanjanju video materijala sa svoje fejsbuk stranice. Ali, neznajući za ’’jednom na internetu, zauvek na internetu ’’ pravilo – zakasnili su, pa ovaj hit još uvek kruži kruševačkim internetom.

O čemu je, u stvari, reč? Naime, prilog u trajanju od skoro četiri minuta naslovljen je ’’Bez Bate nema slavlja’’. O indikacijama, merama opreza i neželjenim reakcijama na video posavetujte se sa zdravim razumom. Upozoreni ste! Na snimku je prikazano glasanje Bate Gašića (koji se krsti pre ubacivanja listića u kutiju), kao i snimci glasanja sa nekoliko biračkih mesta u Kruševcu. Kasnije se pojavljuje zamrznuti kadar Vučića i Gašića zagrljenih u slavljeničkom zanosu. U poslednjih pola minuta vrte se inserti ulične proslave naprednjaka. Ništa neobično, pomislio bi svako normalan.

Međutim, kompletan video prati naratorsko čitanje teksta što zapravo predstavlja Gašićevo obraćanje onom delu građana i građnaki koji su glasali protiv Vučića, a usputno iznosili zapažanje na društvenim mrežama da Gašića nema u glavnom štabu SNS-a. I šta je tu neobično? Pa taj pokušaj da budu duhoviti na montipajtonovski način dok se vrcavo premišljaju da li pomenuti građani i građanke imaju dijagnozu f20 (shizofrenia) ili f22 (paranoja)!? Kako rekoše, između ova dva f, odnosno – šizofrenije ’’mladalačko ludilo, koje na žalost ne prestaje’’, i paranoje ’’znate ono neko ih prati, prisluškuje, proganja, preti…’’, kroz paternalizujući ton poručili su građanima da im je veća frka od ovih potonjih, ali iskazali i nekakvu vrstu zabrinutosti rekavši ’’dragi f-ovci razmislite o svojim f šiframa’’. I pravo da vam kažem, razmislio sam. Jebeš to što su uspeli da stigmatizuju osobe koje zaista psihički boluju. Dubljom analizom ovog idiotskog proizvoda se ne treba baviti, jer zbog njegove degutantne površnosti i nema prostora za tako nešto. Daleko je važnije pozabaviti se dekonstrukcijom same ideje i pokušajem realizacije iste.

Adresa Mićuna Pavlovića broj 1, zgrada Televizije Plus. Na prvom spratu neposredno po isteku radnog vremena u montažnoj sobi sede podguzni uposlenik A, i podguzni uposlenik B. Kako su počeli protesti širom Srbije, morali su nekako da reaguju, pa je jednoj od te dve glave palo na pamet: video u kombinaciji sa baljezganjem – i Vučić sit i Gašići na broju – može, vadi snimak iz arhive. Tako su brainstorming-ovali pa krenuli od toga da je najbolje pohvaliti prvo Vučića. Ipak je on i njihovog gazde gazda, pa se gazda neće naljutiti što se prvo odaje pošta novom predsedniku, tj starom-budućem gazdi. U toj želji, ti grdnici grdni rekoše da su sve svetske novinske agencije prenele vest o Vučićevoj pobedi pod naznakom ’’hitno’’. Dobro, svako sa dva grama mozga zna da je ta neistina najobičnija budalaština – iako su to dva puta pomenuli. No, ono što im je u tim momentima (ne)namerno promaklo jeste da je većina svetskih agencija prenela vest o ’’protestima protiv diktature’’ širom Srbije – hitno ili ne, to je sad manje važno.

E sad, podguzni uposlenici ne bi bili to što jesu – dakle, podguzni uposlenici – kada ne bi napravili dodatno sranje. Malo je tim mastermind-ovima bilo što su učitali raznorazne stavove građanima koji ne konzumiraju sranja režimskih medija, nego su se na to nadovezali pripisivanjem kolektivne f dijagnoze. Ne znam otkud im ta ideja, ali vrlo moguće je da se inspiracija rodila na najreprezentativnijem uzorku oličenom u političaru koji se danonoćno ne skida sa, skoro pa svih medija. I uvek su nekako svi okrenuti protiv njega; uvek je neka zavera sa ciljem destabilizacije države uperena protiv njega; uvek neki ljudi proganjaju njegovo zalaganje, rad i trud; uvek se u svom tom patetisanju i melodramatici predstavlja kao žrtva. Otud valjda sopstvene nedostatke valja pripisati neistomišljenicima.

Međutim, tu nije kraj. Naime, nakon prekora građana zbog pomisli da Vučić nema poverenja u Batu, i da ga je, kako kažu ’’pustio niz vodu’’, usledilo je hvaljenje da novoizabrani predsednik i aktuelni premijer ’’ne ide kući dok Bata ne dođe u stranačke prostorije’’. Ali, i ’’vera i nada’’ da Čarapani ponovo imaju ministra, što znači da je ova kompletna ogavština napravljena kako bi se dokazalo – ne znamo kome – da Gašić ponovo pretenduje na neku visoku funkciju.

Situacija sa poltronima je krajnje jednostavna, ali se oni svojski trude da je učine kompleksnijom, iako im ne ide baš od ruke. Znaju građani, bar oni koji sami promišljaju o stanju u društvu, da Vučić nije pustio Gašića niz vodu. Njemu treba odani poslušnik da bi vladao onako kako želi da vlada, a za uzvrat dozvoljava ser Gašiću da izigrava feudalca u Rasinskom okrugu, pa je otud evidentno da će ovaj ponovo dobiti fotelju. Ono što, jebiga, smeta zdravom razumu jeste ponovni povratak na mejnstrim političku scenu jednog od najkompromitovanijih političara u proteklih pet godina. Dovoljno je setiti se samo afere ’’Helikopter’’ i reći ’’He he, kuš’’.

Studenti položili proteste u aprilskom roku

Evropski protestni talas je nakon Britanije, Belorusije, Rusije, Rumunije stigao i u Srbiju. Nakon što su u nedelju 2. aprila održani izbori za predsednika republike, na kojima je u prvom krugu pobedio kandidat vladajuće stranke i aktuelni premijer vlade Aleksandar Vučić – u Beogradu, Novom Sadu i Nišu nekoliko hiljada mladih je izašlo na ulice da izrazi svoje nezadovoljstvo na ’’protestu protiv diktature’’ – kako je događaj nazvan na fejsbuku. Spontano organizovanje usledilo je i u drugim gradovima širom zemlje. Pored Čačka i Kragujevca u kojima se okupilo po hiljadu ljudi, održani su i manji protesti u više od deset gradova.

Mejnstrim mediji za sada uspešno ne pridaju potreban značaj ovim događajima, jer na većini portala protesti nisu udarna vest, uključujući i sajt RTS-a, koji je, podsećanja radi, medijski javni servis svih građana i građanki Srbije. Pored toga, istovremeno održavanje ovolikog broja paralelnih protesta dešava se prvi put od dolaska Vučića na vlast. Iz tih razloga, ovakav odnos medija prema trenutnim dešavanjima još jednom nedvosmisleno potvrđuje prisustvo cenzure, a samim tim i nebrigu za javni interes.[1] Taj kontinuitet medijske poslušnosti traje godinama unazad, a činjenica da Vučić medije za ličnu i promociju[2] svake druge vrste koristi kako mu se prohte, doživljava vrhunac u kampanji, pošto je bez konkurencije bio najzastupljeniji kandidat. Tako je kompletan izborni proces samo simulacija demokratičnosti, gde izostaje reagovanje institucija, koje su takođe pod kontrolom sadašnjeg premijera-predsednika.

Kada određeni društveni problemi ne mogu da se reše institucionalnim putem, protesti u potpunosti postaju legitimno sredstvo pružanja otpora, a posebno u slučajevima protiv autoritarnih režima kao što je Vučićev. Iz tih razloga, ova zbivanja su od izuzetne važnosti jer je nefunkcionalnost parlamentarizma otvorila polje vanparlamentarne borbe. Najbolji dosadašnji i još uvek aktuelni primer takve vrste jeste Inicijativa Ne da(vi)mo Beograd, koja duže vreme bije bitku šireći socijalni i politički front.

Ono što u velikoj meri svakako ohrabruje jeste da su nosioci ovih protesta uglavnom mladi. To ni u kom slučaju ne treba da iznenađuje zato što najveći procenat nezaposlenih u ovoj državi pripada upravo toj društevnoj grupi. Otuda imamo ispoljavanje besa ne samo zbog rezultata (neligitimnosti) izbora, već i zbog socijalne katastrofe u koju nas neoliberalna ekonomska politika ove vlade neprestano gura.

Ovde je važno podsetiti javnost na nekoliko bitnih događaja iz prethodnog meseca. U jeku predsedničkih kampanja, radnice fabrike Fori tekstil protestovale su zbog dvanaestočasovnog radnog vremena dva puta nedeljno kao i zbog neplaćanja prekovremenog i noćnog rada; radnik Fabrike šinskih vozila ’’Goša’’ iz Smederevske Palanke izvršio je samoubistvo na radnom mestu jer ’’nije primio najmanje 15 plata’’; Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije održala je 31. marta jednodnevni štrajk, gde je 400 škola stupilo u štrajk, od čega je u 153 škole bila potpuna obustava nastave. U tom kontekstu, ovi protesti predstavljaju akumulaciju nezadovoljstva taloženog duži vremenski period, i na taj način ne smeju da se zadrže isključivo protiv Vučića kao pojedinca.

Protesti jesu delotvorni jer razbijaju stege i oslobađaju prisutni strah okupljajući veliki broj ljudi koje pogađaju zajednički problemi. Obični obespravljeni ljudi razmenjuju informacije i iskustva, te se na taj način ohrabruju u borbi za svoja prava. Režimska tabloidna mašinerija pokušala je da proteste okarakteriše kao još jedan pokušaj destabilizacije Srbije od strane Soroša i njegovih plaćenika, ali i da organizaciju pripiše[3] Saši Jankoviću i Vuku Jeremiću – što je notorna neistina. Kompletnu priču pokrenuli su nezavisni studenti i studentkinje koji su se više puta jasno ogradili i distancirali od postojećih političkih partija. Zato ne treba gajiti sumnje da ovo nije autentična reakcija odozdo.

Iako su tek počeli, svakako treba postaviti pitanje koji su krajnji dometi ovih protesta? Izlazak na trgove i ulice svakako pomaže do određene mere, prvenstveno na osnaživanju ljudi, ali, šta dalje? Svođenje na puko iskazivanje nezadovoljstva, tj na proteste radi protestovanja, bez jasne političke artikulacije uglavnom vodi u ćorsokak. Međutim, studenti Novosadskog i Beogradskog univerziteta napravili su važan korak napred formiravši predlog zahteva,[4] uz pozivanje na održavanje protesta do njihovih ispunjenja. Ubrzo nakon toga, Katarina Antonić iz Studentskog pokreta Novi Sad saopštila je javnosti ’’smenu kompletne vlasti, na čelu sa Aleksandrom Vučićem’’, kao dodatni zahtev. Nadovezujući se na to, Antonić je još kazala ’’Ne samo smena ljudi, ono na šta više ne želimo da pristanemo je politika koja uključuje pljačkaške privatizacije, smanjene plata penzija, urušavanje zdravstva, školstva… Mi ćemo u narednom periodu raditi na tome da se povežemo sa radnicima, sindikatima i da nađemo kompromis i zahteve iza kojih ćemo moći svi da stanemo’’.

Ova izjava je pre svega jako, jako hrabra. Ne samo zato što je uperena direktno protiv Vučića, već pre svega što jasno upućuje poziv ostalim potlačenim i marginalizovanim grupama uz otvaranje prostora za saradnju sa manjim političkim subjektima sa margine koji zastupaju iste i/ili slične ideje. Kako se u skorije vreme očekuju najavljeni protesti sindikata vojske, policije i radnika, kao i Inicijative Ne da(vi)mo Beograd, na pomolu je svakako period aktivnije političke participacije ne samo studenata, već svih građana i građanki voljnih da se bore. Upravo zato je nužna konkretna radikalizacija protesta, a uz dobru koordinaciju i pronalaženje zajedničkog ideološkog minimuna, potencijal ove mladalačke menjalačke energije je neosporno veliki.

Tekst je prvobitno objavljen na portalu noviplamen.net

[1] Zbog neprofesionalnog izveštavanja medija o protestima reagovao je i NUNS.

[2] Prepodne se pojavljivao kao premijer, a popodne kao predsednički kandidat, dok se u večernjim insertima informativnih emisija pojavljivao u obe varijante.

[3] I Vučić je pozvao Jankovića i Jeremića da preuzme odgovornost za proteste.

  1. [4]Smena članova RIK, zbog nepoštovanja odluka Ustavnog Suda
  2. Smena članova REM zbog nereagovanja na više stotina prijava
  3. Smena Maje Gojković, predsednice Narodne skupštine, zbog blokade rada Narodne skupštine
  4. Smena glavnog i odgovornog urednika RTS-a i urednika informativnog programa RTS-a, zbog režimskog izveštavanja i neravnomerne zastupljenosti kandidata
  5. Smena v.d. glavnog i odgovornog urednika prvog programa RTV, i v.d. direktora programa

 

Gašić protiv žena Peščanika

pescanik
Foto: 037ks.com

Građani Kruševca su pre nedelju dana, u poslednjem prikazivanju emisije Kažite konkretno u 2016. na RTK, imali prilike da čuju člana predsedništva vladajuće stranke Bratislava Gašića. U studiju je preko puta njega sedeo i Đorđe Kovačević, direktor ove televizije u ulozi voditelja jer, nije valjda baš najbolja ideja da nezvanični gradonačelnik Kruševca sam sebi postavlja pitanja, i sam na njih odgovara. Ipak to u ovoj zemlji jedino može Vučić. Nego, ser Gašić se, vrteći one odavno izlizane ploče o prosperitetu grada u svim segmentima, dotakao i Udruženja žena Peščanik, kao i ’’kritičara[1] sa društvenih mreža’’.

Mogao je Gašić mudro da prećuti i, da se bezbolno drži ponavljanja uobičajenih govorancija, ali nešto mu nije dalo mira te je pomenuo onaj nesrećni zid oko romskog naselja Marko Orlović. Za njega je rezidencijalna segregacija – samo vlast to ne zove tim imenom – dobro rešenje, kao što je više puta u toku emisije i istakao. Kazao je on, između ostalog, kako ranije ’’žene sa torbom nisu smele da prođu pored naselja’’!? Problematičnost ove izjave[2] krije se u implikaciji da u naselju živi toliko maničnih nasilnika koji samo čekaju da tu prođe ’’žena sa torbom’’, ne bi li je, opljačkali? Ali mi znamo već da je vlast podigla zid (“zvučnu izolaciju“), iz brige prema Romima. No, ono što je Gašiću zasmetalo i nagnalo ga da se oglasi po tom pitanju, jeste protestni skup kod zida, kao znak podrške meštanima Marka Orlovića. Među 50 okupljenih ljudi, pored Mreže žena Rasinskog okruga, Ženskog romskog centra i Levice Srbije, najbrojnije su bile aktivistkinje Udruženja žena Peščanik, čije je saopštenje potpisalo 22 nevladine organizacije.

Iako od ranije postoji sukob na relaciji Gašić – Udruženje žena Peščanik (jer svaka kritika na račun njegove vlasti u njegovom gradu nije dobrodošla), neznajući kako da unizi jedan solidarni i ljudski čin, dosetio se on da im lupi – a šta bi drugo – etiketu stranih plaćenica. Navikle su one da uzimaju pare od Amerikanaca, te se poput ostalih nevladinih orgazaicija u Srbiji nalaze na Soroševom platnom spisku. To je, dakle, krajnji domet gašićevsko-naprednjačke argumentacije, koja je naravno: netačna.

Kako režimska tabloidna glasila, gde prednjače televizija Pink i dnevni list Informer, gotovo svakodnevno senzacionalno pišu o ’’stranim plaćenicima’’ u našim redovima finansiranim od strane Soroša da ruše Vučića, tako je kruševački zadužbinar izmaštao da se taj isti Soroš ne zaustavlja na rušenju vlade Srbije, već plaća i nekakve manje grupacije da podrivaju lokalnu vlast, pa se u toj nemilosrdnoj borbi, eto, zalomio i ovaj nesrećni Kruševac. A, ako je suditi po pisanju režimske štampe o visini utrošenog novca namenjog rušenju svih nivoa vlasti u Srbiji, Soroš bi ove godine trebalo da proglasi bankrot. S druge strane, izgleda da vladajućoj naprednjačkoj koaliciji 66 od 70 odbornika u lokalnom parlamentu, uz kontrolu svih institucija i javnih preduzeća nije dovoljno za apsolutnu kontrolu nad gradom.

Finansiranje žena Peščanika lako se može proveriti zato što je transparentno, te uz jednostavni odlazak na njihov sajt udruzenjepescanik.org svako zainteresovan može da vidi ’’ko ih plaća’’. Pored toga što se može da videti da ih Fond za otvoreno društvo nikada nije plaćao, jasno su istaknute sve organizacije koje su finansirale njihove projektne aktivnosti. Međutim, da bi raščistili neke nedoumice važno je istaći da su projekti ove organizacije u dva navrata bili finansirani i od strane Ministarstva za rad i socijalna pitanja. Prvi put 2011. i drugi 2014. godine, za vreme naprednjaka. E sad, postavlja se logično pitanje zašto bi pomenuto ministarstvo finansiralo projekat vezan za obuku novih konsultantkinja na SOS telefonu stranoplaćeničkoj organizaciji ostaje i dalje nejasno. Ili, možda samo naprednjački kadar želi da organizacije koje dobijaju sredstva od države ne kritikuju vlast, što je, razume se, potpuno sumanuto; ili, Gašić ima neka određena saznanja, ali ne želi da o tome obavesti nadležne institucije. No, njemu je svakako bilo lakše da u javnost iznese laž o finansiranju žena Peščanika kroz jeftin pokušaj diskreditacije njih kao neke zavereničke grupe. Za razliku od vlasti koja vrši getoizaciju čitavog naselja i seti se tih ljudi jedino pred izbore kada im daje pakete sa hranom, ova organizacija se godinama unazad bavi konkretnim problemima Romkinja iz ovog naselja.

Gašićev nastup je ništa drugo no čista demonstracija moći. Jer, ne smetaju njemu žene Peščanika, a niti imaju moć da ga ugorze na bilo koji način, dok na kraju krajeva, to nije ni cilj njihovog postojanja. Problem je što u ovoj beznadežnoj situaciji po građane, vlast u nedostatku opozcije mora da ima nekog neprijatelja, makar i izmišljenog. U tom kontekstu, targetiranje borkinja za ljudska prava je polazna odlika svih represivnih režima. Ali građani o tome ne mogu da se informišu putem lokalnih medija, zato što su svi cenzurisani, pa smo u borbi za veću demokratičnost od strane ove vlasti osuđeni da budemo, kako Bata Gašić kaže, ’’kritičari sa društvenih mreža’’. U ovim vremenima medijskog mraka, to su jedina mesta gde glas otpora može da se čuje.

  1. Za Gašića su oni koji kritikuju vlast “mrzitelji“.
  2. Podsećanje na Gašićevu rasističku izjavu ’’Za nas u Kruševcu ne mogu da kažu da smo rasisti jer mi kad na ulici vidimo crnca, trčimo da se slikamo s njim’’.

Novogodišnji vašar humanosti

Kako se ovih dana približava doček Nove godine, tako se u gradovima širom Srbije na talasima novonastajuće euforije prenose peticije za ukidanje novogodišnjih proslava. Ideja je da se sredstva namenjena organizovanju veselja na trgovima dodele onima kojima su najpotrebnija – siromašnima, ugroženima, bolesnoj deci kojoj je radi lečenja neophodan odlazak u inostranstvo itd. No, pored ogromne želje naroda da se učini dobro delo, te velike podrške medija sveobuhvatajućem građanskom zanosu, perfidno promiče ideološko interpeliranje od strane sistema koji je odgovoran za stanje zbog kog se lečimo i pomažemo – apelima.

Nakon što se Požega odrekla gradskog dočeka zarad preusmeravanja novca za popravku skenera u užičkoj bolnici, usledila je pomalo nejasna lančana rekacija i ’’epidemija humanosti’’. Opštenarodni navirući entuzijazam iskazan kroz masovnu solidarnost svakako vredi pohvaliti, međutim borba za ovaj ispravan cilj vodi se na potpuno pogrešan način. Tako smo došli u situaciju da kolektivno doživimo sindrom Titanika – ’’Brod tone, muzika sve jača!’’ – odnosno da davljenici spašavaju davljenike, dok su žrtve opet neizbežne.

Samo u ovom trenutku na sajtu budihuman.rs postoje apeli za prikupljanje donacija namenjenih lečenju 87 dece i 42 odraslih, kao i za nekoliko humanitarnih ustanova i udruženja. Koliko god slušali pohvale državnih čelnika o radu Fonda za lečenje dece u inostranstvu, stanje u praksi nije ni približno optimistično, a sam fond je prečesto prinuđen da traži dodatna sredstva. Porast broja onih kojima je potrebna pomoć utiče na porast broja humanitarnih akcija organizovanih radi prikupljanja novca. I tu dolazimo do glavnog problema, tj najveće mane humanitarnih akcija. Pored toga što mogu da reše pojedinačne konkretne probleme, rešenja su uvek trenutna i kratkoročna, dok trajno izostaje.

To se i dešava kada zvanična državna politika pokušava da komercijalizuje zdravstveni sistem uz njegovu postepenu parcijalnu privatizaciju. Stoga je potrebno humanitarno akcijašenje radi popunjavanja rupa zdravstvenog budžeta, pa otud teret lečenja najugroženijih zavisi od dobre volje onih egzistencijalno neopterećenih – iako najčešće uboga sirotinja leči ubogu sirotinju sms porukama. Ali priča se tu ne završava. Pored svih tih mnogobrojnih emisija/inicijativa/apela humanitarnog karaktera, koje nas uporno podsećaju da činimo milosrdne postupke, sistem primorava ljude da osmišljavaju čitave marketinške kampanje za humantirne događaje. Najbolji primer toga je organizovanje sportskih događaja čiji sav prihod biva namenjen u humanitarne svrhe – pa onda imamo prihode od prodatih karata i slanja sms poruka u toku meča dok sama akcija kao prepoznatljivo obeležje ima nekakav atraktivan i patetično-rimujući slogan koji se vrti u medijima do samog kraja akcije.

Potrebno je napraviti svojevrstan spektakl – show must go on – kako bi onaj koji poseduje malo donirao deo od toga našoj kampanji, a kako taj neko nema da udeli svima, mnogi i ne uspeju da sakupe novac u predviđenom periodu. U takvim situacijima sa jedne strane imamo one obespravljane koji traže pomoć, a sa druge takođe one obespravljene kojima se u slučaju neuspeha natuca na glavu sva krivica – jer tobože nisu se dovoljno potrudili da participiraju u akciji spašavanja. Suštinski, ovakvi slučajevi služe za pranje savesti najglasnijih pojedinaca pa apologete liberalne ideologije svaljuju svu krivicu na ’’nesavesnog’’ građanina, uz propratne moralizatorske osude ’’eto kakav smo narod’’, ili ’’kad nismo uspeli da sakupimo pare za dečiji život ne zaslužujemo bolje’’. Upravo ovo gađanje pogrešne mete održava dominantnog vladajućeg ideološkog hegemona netaknutim, uz ponovni izostanak temeljne kritike zdravstva koje treba da zbrine sve građane. Kompletna pirča se svodi na uzdanje u dobru volju pojedinca i filantropiju.

Kad smo kod filantropije, kao što svetski trend nalaže, i kod nas počinje polako da se odomaćuje. Tako ovdašnje kompanije počinju da kopiraju kulturu filantropskih modela funkcionisanja iz SAD-a gde se tajkuni, menadžeri i ostali špekulanti od devet do pet bore za očuvanje monopola i uticaja na tržištu, a po isteku radnog vremena posvećuju se radu u svojim humanitarnim fondacijama. Dok kompanije kobajagi brinu za dobrobit društva, ne dobijaju samo besplatnu reklamu, već pre svega stiču velik simbolički kapital. Ako oni koriste ime svog prepoznatljivog brenda da doniraju određena sredstva to će uticati i na druge građane da učine isto. A svi znamo da nema humanosti ako je kamere ne zabeleže. Paralelno s tim korporacije prisvajaju i materijalnu dobit zato što su poreske olakšice za dobročinstvo prema zakonima Republike Srbije predviđene samo za pravna lica, pa državni aparati još jednom postaju instrumenti u službi ekonomskih elita. Za fizička lica ne postoje nikakve olakšice iako učestvuju u finansiranju zdravstva kroz plaćanje poreza. Tu nam promiče važno pitanje o transparentnosti utrošenih sredstava, ali i to da porez dodatno opterećuje siromašnija fizička lica zbog opadanja životnog standarda – naravno, mnogo više nego bogatune. Iz svih tih razloga potrebno je vršiti konstantan pritisak na državu kako bi se konačno jasno odredila da li je javno zdravstvo osnovno ljudsko pravo ili ne.

Iako statistika kaže da ulažemo najviše u regionu, domaće zdravstvo je opet godinama unazad među najgorima u Evropi. Pored alavih partijskih hijena na rukovodećim pozicijima koje kroz javne nabavke i tenderske merifetluke prisvajaju veliku materijalnu korist, sprovođenje neoliberalnih ’’mera štednji’’ dodatno pogađa javno zdravstvo, a samim tim i njegovu dostupnost širim slojevima stanovništva. Ne ulaže se dovoljno u usavršavanje lekarskog osoblja zbog čega smo prinuđeni da pacijente često šaljemo na lečenje u inostranstvo; ne ulaže se dovoljno u potrebnu medicinsku opremu; ne ulaže se dovoljno u renoviranje i osavremenjivanje zdravstvenih ustanova. To nas je dovelo dotle da svedočimo kontinuiranom izumiranju jedne od značajnijih zaostavština bivše socijalne države. U tom smislu, treba izostaviti moralnu pridiku neoliberazlizmu zbog toga što je čovečanstvo u modernim zemljama 21. veka osuđeno da ugroženima pomaže putem donacija i/ili preraspodele sredstava, jer je to pre svega sistemska uslovljenost.

Otkazivanje planiranih novogodišnjih koncerata radi adresiranja sredstava ka onim najugroženijim slojevima je pogrešan i neartikulisan korak. Takođe, etablirane opozicione partije koje podržavaju ovu akciju samo otkrivaju visok nivo vlastitog licemerja, jer je i u vreme dok su oni gazdovali bilo podosta ugroženih. Tada nisu postojali građanski apeli ove vrste na čijim se krilima sada voze u pokušaju ubiranja jeftinih političkih poena. Naravno, samo neko krajnje nenormalan može da zastupa tezu da tim ljudima nije potrebna pomoć, jer, i te kako – jeste. Međutim, ’’ušteda’’ od proslava doneće samo kratkotrajno rešenje, a usputno će stigmatizovati ponovo one najsiromašnije koji bi izašli na trgove za doček. Logično je postaviti pitanje hoćemo li i sledeće godine apelovati ovako? I one naredne?

Premijer Vučić je ovih dana kupio od Rusije šest ratnih aviona tipa Mig-29 za iznos od preko 180 miliona evra. Nadovezujući se na to, nakon poslednje posete Beogradu, MMF sledeće godine zahteva od naše vlade najveće rezove u prosveti i, u zdravstvu. Kako se ne očekuje opipljiv ekonomski rast, pravo pitanje je da li ćemo imati dovoljno kredita za sve potrebne buduće sms poruke.

Tekst je prvobitno objavljen na portalu noviplamen.net

Ko je oslobodio Kruševac

U petak 14. oktobra u Kruševačkom pozorištu održana je Svečana akademija povodom Dana oslobođenja grada u Prvom i Drugom svetskom ratu. Svečanost je počela himnom Bože pravde u izvođenju crkvenog hora Sveti Knez Lazar. U proslavama ove vrste primetno je insistiranje na tradicionalnom folkloru, dok se istorijski period 1945-1990. zanemaruje. Lokalne vlasti su ukinule proslave pobede nad fašističkim okupatorom i iz javnog prostora isključile narodno-oslobodilačke heroje.[1] U vremenu grubog revizionizma istorije, ne čude pokušaji da se zasluge za oslobođenje Kruševca od nemačkog okupatora u Drugom svetskom ratu pripišu kolaboracionistima.

Nedavno je na inicijativu grupe meštana sela Parcane i nekoliko ljudi iz okolnih mesta, na Parcanskoj kosi podignut spomenik kopaoničkom vojvodi Dragutinu Keseroviću i njegovoj vojsci, jer su u Drugom svetskom ratu, kako se navodi, „položili živote braneći otadžbinu“. Inicijatori napominju da je na Parcanskoj kosi vođena „odlučujuća bitka između domaćih i stranih okupatora i pripadnika Ravnogorskog pokreta“. Spomenik[2] je svečano otkrio Aleksandar Galić, Keserovićev unuk, rekavši da se njegov deda „borio sa verom u Boga za bolju i pravednu Srbiju“.

Po četničkoj verziji istorije, Kruševac su oslobodili četnici pod komandom Keserovića savladavši veliki broj Nemaca,[3] koje su kasnije predali Rusima. Po ovoj verziji događaja, tek onda su u grad pristigli partizani i sa Rusima razoružali Ravnogorce. S druge strane, istoriografija je utvrdila da je Crvena armija ušla u grad bez ispaljenog metka, nekoliko sati pošto ga je napustila nemačka vojska. Na putu ka Kruševcu, Crvena armija je iz zasede napadnuta na reci Rasini od strane četnika Mirka Tomaševića[4] i u tom sukobu je poginulo 18 crvenoarmejaca. Partizani ulaze u grad tek tokom noći između 14. i 15. oktobra. Tome su prethodile dvomesečne borbe na području oko Kruševca, između partizana (NOVJ) i četnika (JVuO) kojima je pomagao nemački okupator.

Tokom borbi za oslobođenje kruševačkog okruga, jedinice 2. proleterske divizije NOVJ imale su dobru praksu puštanja[5] i premobilisanja[6] zarobljenih pripadnika JVuO. Nakon saznanja o korektnom postupanju partizana prema zarobljenim četinicima, veliki broj pripadnika JVuO se svojevoljno predavao, a pogotovo oni nevoljno mobilisani.

U drugoj polovini septembra 1944. snage NOVJ koje su se nalazile između Trstenika i Kruševca prelaze na levu obalu Zapadne Morave kako bi prekinule lanac komunikacije okupatora između Kruševca i Kraljeva, a i zbog svog napredovanja ka Kruševcu. Za nemačke snage, dolina Zapadne Morave bila je značajna zbog povezanosti ova dva grada, ali i zbog veza sa sopstvenim snagama na području Niša. JVuO je pomagala[7] nemačkim snagama da odbrane svoje položaje u tom delu zemlje. Pomenuto vremensko razdoblje obeležava aktivna saradnja četničkih i nemačkih snaga. Keserovićev štab i on lično nalazili su se u Kruševcu, u kome su boravili i Nemci.

Pomenuta borba (ne „odlučujuća bitka“) na Parcanskoj kosi vođena je 21. septembra 1944. Partizani su bili poraženi i prinuđeni na povlačenje preko Zapadne Morave, a u četničkoj istoriografiji ovaj poraz partizanskih jedinica, koje su bile tri do četiri puta slabije od protivničkih, zaveden je kao „verovatno najteži poraz koje su partizani doživeli od četnika u Srbiji“.[8] Ovde treba naglasiti da su četnici imali podršku nemačke artiljerije i avijacije.[9] Nakon borbe na Parcanskoj kosi, na području između Velike Drenove i Milutovca partizani zarobljavaju[10] oko 200 četnika, a zatim nastavljaju borbe ka Šašilovcu.

U narednim danima usledila su ubrzana povlačenja nemačkih trupa i približavanje partizana Kruševcu. Četnici su najmanje nedelju dana pre pristizanja Crvene armije bili u gradu. Ne postoje svedočanstva i dokazi o vođenju ikakvih borbi u tom periodu. „Mnogi se sećaju da su jedini ispaljeni meci bili kada su Nemci, koji su se nalazili na jednom poluguseničaru (od ukupno tri poluguseničara koliko ih je bilo u Kruševcu tog jutra) nedaleko od Spomenika kosovskim junacima i mirno posmatrali kako se narod okuplja na trgu noseći zastave saveznika, pripucali na čoveka koji je pokušao da stavi sovjetsku zastavu na Spomenik“.[11] Na sreću niko nije stradao, ljudi su se razbežali, dok je nemački vod feld-žandarmerije od tridesetak ljudi[12] na poluguseničarima naglo napustio grad.

Ubrzo je usledilo ponovno okupljanje građana i priprema dočeka sovjetskih trupa. Zanimljiv je podatak da u prvoj polovini oktobra u Kruševcu ni u jednom trenutku nije bilo 1000 Nemaca,[13] što pobija tvrdnje o borbama između četnika i Nemaca za oslobođenje Kruševca. Uvidevši da su doživeli poraz, Keserovićevi četnici napuštaju grad, a borci 4. (crnogorske) proleterske brigade im nanose težak poraz u noći 14-15. oktobra u borbi između Globodera i Golubovca.

Keserović je nastavio da se bori pod komandom Draže Mihailovića sve do 6. juna 1945, kada je uhvaćen u Strminu. Od 2. jula do 8. avgusta 1945. pred Vojnim sudom Prve armije na Pravnom fakultetu u Beogradu održano mu je suđenje za zločin protiv naroda i države. Osuđenjen je na smrt streljanjem, uz gubitak svih građanskih prava i konfiskaciju celokupne imovine. Streljanje je izvršeno 17. avgusta 1945. na nepoznatoj lokaciji, koja nikada nije objavljena. Iako je Keserović tokom rata pomagao fašističkom okupatoru i sarađivao[14] sa kvinsliškom vladom Milana Nedića, podizanje spomenika ovom za sada još uvek nerehabilitovanom izdajniku odvija se uz izostanak reakcije državnih institucija. To samo potvrđuje tezu da ova vlast, kao i prethodne, svesnom propagandom vrši rehabilitaciju ratnih zločinaca i kvislinga.

Vladajući establišment izbegava suočavanje sa istorijskim činjenicama i stručnom javnošću i pribegava relativizaciji istorije. Izmaštavanje prošlosti[15] uz idealizaciju etničke jedinstvenosti nacionalnog bića služi stvaranju identitetske baze utemeljene na slavnoj prošlosti. Stvara se platforma preko koje se projektuje ideološki poželjna budućnost. U tom kontekstu, mistifikacija četničkog oslobođenja Kruševca je pokušaj podmetanja krivotvorene istorije sa ciljem ideološke manipulacije kako bi se rehabilitovala zločinačka i izdajnička prošlost i opravdala (trenutna) sadašnjost.

  1. Ulica Mirka Tomića, glavna u gradu, sada nosi ime Vidovdanska; Ulica Miloja Zakića, glavna šetačka zona, sada nosi ime Majke Jugovića itd.
  2. Na spomeniku stoji natpis: И његовој христољубивој војсци страдалој за веру и отечество.
  3. Ova verzija ima nekoliko varijacija: da su četnici u žestokim obračunima izbacili iz stroja oko 1000 nemačkih vojnika (za ovu čestu verziju nisu jasni izvori); da su četnici nakon tročasovne borbe uništili garnizon Nemaca u Kruševcu i zarobili oko 700 Nemaca, 1000 Belih Rusa i 13 tenkova (po izveštaju pukovnika Kramera koji je u to vreme bio u Keserovićevom štabu; da su četnici zarobili mnogo nemačkih vojnika i zaplenili mnogo oružja praktično bez borbe (po izveštaju samog Keserovića).
  4. Oslobođenje Kruševca 1944. godine: Zbornik dokumenata, studija i sećanja učesnika i savremenika, priredio Dušan Miljojković, Koordinacioni odbor, sekcija ratnih brigadа Opštinskog odbora SUBNOR-a, 1997. (Kruševac: TP Novi Komerc), str. 17.
  5. U sećanjima boraca 1. krajiške brigade opisan je napad na četnike u Rosuljama u neposrednoj blizini Kruševca, u noći 22-23. avgusta 1944: „U toj akciji zarobili smo 42 pripadnika četničkih jedinica, većinom mobilisanih seljaka… Dobar deo zarobljenih četnika ostao je sa nama, u bataljonu, a ostale smo pustili kućama”. Milan Radanović, Kazna i zločin – Snage kolaboracije u Srbiji: odgovornost za ratne zločine (1941-1944) i vojni gubici (1944-1945), drugo dopunjeno izdanje, str. 276.
  6. „Prema izveštaju Štaba 4. (crnogorske) proleterske brigade (11. septembar 1944), o borbama protiv četnika i Nemaca na području Kruševca, uključujući i neuspeo pokušaj zauzimanja grada, brigada je tokom prethodne noći zarobila 24 četnika i jednog nemačkog vojnika: „Njemca i dva četnika poslali smo štabu, a ostale zarobljenike koji su bili većinom silom mobilisani četnici, ili smo puštali kućama ili smo jedan manji broj zadržali u našim jedinicama”. U toj borbi brigada je imala 4 poginula i 6 teže ranjenih boraca”. Isto.
  7. „Komadant nemačkih snaga u Srbiji, general fon Vajhs, zaključio je 17. septembra 1944. da je situacija u Srbiji po Nemce loša: „Zbog pomanjkanja vlastitih snaga, napredovanje partizana može se samo usporiti”. Fon Vajhs naglašava: ’’Politika upotrebe četnika pri tome je od nesmanjene važnosti, te će biti nastavljena svim sredstvima”. (NAW, T-311, г. 193, s. 758). Isto, str. 278.
  8. Nebojša Đokić, Milomir Stević, „Koliko je Nemaca poginulo i zarobljeno u Kruševcu oktobra 1944“, Rasinski anali 11, Kruševac, 2013, str. 271.
  9. Blažo Janković, Četvrta proleterska crnogorska brigada, Beograd, 1975, str. 451; Milan Radanović, Kazna i zločin – Snage kolaboracije u Srbiji: odgovornost za ratne zločine (1941-1944) i vojni gubici (1944-1945), drugo dopunjeno izdanje, str. 279.
  10. „Zarobljeni mobilisani mladići, koji su uvršteni u redove JVuO mahom nevoljno, usled prisilne mobilizacije, koja je bila najintenzivnija početkom septembra 1944, po pravilu su puštani kućama nakon zarobljavanja, dok je jedan deo dobrovoljno stupao u redove NOVJ. Nije do kraja jasno da li su zarobljavanja i puštanja četnika na području Velike Drenove i Milutovca usledila pre ili nakon partizanskog poraza 21. septembra, iako se druga solucija čini verovatnijom”. Isto, str. 280.
  11. Nebojša Đokić, Milomir Stević, „Koliko je Nemaca poginulo i zarobljeno u Kruševcu oktobra 1944’’, Rasinski anali 11, Kruševac, 2013, str. 283.
  12. Postoje brojne fotografije.
  13. „Teško da je bilo i stotinak Nemaca (uključujući folksdojčere iz 7. SS divizije) i par stotina stranih dobrovoljaca (uglavnom bivših sovjetskih vojnika zarobljenih od Nemaca) – sve u svemu maksimalno 500 do 600 ljudi i povremeno 3 do 5 tenkova, bez ikakvog drugog težeg naoružanja… Dakle, početkom oktobra u Kruševcu je moglo da bude 30 ili 60 stvarno borbeno sposobnih nemačkih vojnika, isto toliko Nemaca pozadinaca sumnjive borbene vrednosti i nekoliko stotina vojnika iz pomoćnih jedinica bez ikakve borbene vrednosti. A svi oni su, po nemačkim dokumentima, do popodnevnih sati 13. oktobra napustili grad, osim voda feld-žandarmerije“. Nebojša Đokić, Milomir Stević, ’’Koliko je Nemaca poginulo i zarobljeno u Kruševcu oktobra 1944“, Rasinski anali 11, Kruševac, 2013, str. 284.
  14. Pogledajte stenografski zapisnik sa suđenja Keseroviću: http://www.znaci.net/00003/764.php?broj=197
  15. Na primer „Alternativna istorija Srbije“ Predraga J. Markovića i Čedomira Antića; pogledajte i kritiku ove knjige koju potpisuje Jelena Lalatović: http://pescanik.net/alternativna-istorija/

 

Tekst je prvobitno objavljen na portalu pescanik.net

 

 

Biće kako Bata Gašić kaže

– Dragi?

– E Bato?

– Ja ću da kažem sve što treba, a ti samo ponovi ono što sam ja rekao, važi?

– Važi Bato.

– E tako.

– Bato?

– Kaži.

– Nemoj da zaboraviš na donacije!

– Ne brini, neću.

bratislav-gasic-foto-twitter-1460758354-887491
Bata!

Izvor fotografije: kurir.rs

Tako je otprilike tekao razgovor između novog-starog gradonačelnika Kruševca Dragog Nestorovića i Bratislava Gašića, pre nego što su dali izjave za medije povodom svečanog puštanja u rad rekonstruisanih otvorenih bazena u Kruševcu. Dobro, možda ne baš na taj način, ali kada su progovorili u kamere stekao se takav utisak. A to je ono posebno mučno za gledati, a nakon svih ovih godina bolno i slušati – kada Gašić progovori.

Naime, kako nam je rečeno, to više nisu samo otvoreni bazeni, to je sada akva park. Izgleda da smo žestoko rešili da udarimo konkurenciju Palmi, jer ovdašnja sirotinja ne mora više da organizuje turističke ture do Jagodine – moći će da letuje u Kruševcu. Bar ovu drugu polovinu sezone. To ’’novo lice’’ bazena bi se ranije ukazalo građnima Kruševca, ali kako Gašić reče ’’isprečili su se vremenski uslovi’’ – verovatno neki samo njemu poznati. No, ono što je okružni šerif posebno naglasio u svom obraćanju jeste da je kompletna rekonstrukcija finansirana sredstvima iz budžeta, a delom iz donacija, gde je više puta isticao zahvalnost neimenovanim donatorima.

Iz godine u godinu svedočimo kako je broj donatora koji munu neku kintu projektima od javnog značaja na lokalu porastao, a ova vlast s ponosom to posebno ističe. Cecin novogodišnji koncert – ’’hvala donatorima’’; renovira se neka škola – ’’hvala donatorima’’; gradi se neka crkva¹ – ’’hvala donatorima’’; rekonstrukcija bazena – ’’hvala donatorima’’. Blago nama pored tih silnih donatora, još malo da se namnože pa ni u privredu nećemo morati da ulažemo, jerbo dotiraće donatori za sve društvene potrebštine.

Super je ta donatorska velikodušnost, nego postoje i problemi u celoj toj priči, koji se iz nekih razloga (namerno) previđaju. Prvo što upada u uši, a prethodi zahvaljivanju donatorima jeste ’’nema dovoljno sredstava u budžetu’’ – kojih je iz godine u godinu sve manje. Kontinuirana kresanja budžeta i izdvajanje sredstava za javna dobra vlast pokušava da kompenzuje nalaženjem/pojavom donatora, dok kroz njihovo afirmisanje pokušava da prikrije političku odgovornost. I to nisu izmislili naprednjaci. S produbljivanjem krize veći je teret koji nastoje da prebace na narodna pleća, što je samo nastavak jedne iste višedecenijske politike neoliberalnog kursa ’’štednje’’.

Nego, vratimo se na doniranje. Drugi problem koji ponovo promiče jeste transparentnost. Legitimno pravo donatora je da zadrži status anonimnog ukoliko to želi. Međutim, građanima Kruševca mora biti omogućeno u svakom trenutku da znaju koliko je sredstava iz budžeta utrošeno na rekonstrukciju bazena i/ili bilo kog drugog projekta. Dakle, građani moraju uvek da budu obavešteni o ukupnom iznosu potrošenog novca iz gradske kase. Kao što bi trebalo da znaju ko je npr. Finansirao besplatni koncert grupe Legende na svečanom otvaranju bazena. Ili su pak Legende donirale gradu sopstveni nastup, ko će to znati. U svakom slučaju, dosadašnja praksa ukazuje da trend manjka demokratičnosti ne jenjava.

Kruševac već nekoliko godina s pravom može da se naziva Gašićev grad, jer je pod njegovom kontrolom. Zaklinjanje na apsolutnu poslušnost ovom lokalnom autokrati prečesto se može primetiti u javnim obraćanjima lokalnih funkcionera gde mu se gotovo uvek iz nekih razloga zahvaljuju za nešto što (ni)je učinio. Da se sve odvija po njegovoj volji, nesmotreno je potvrdio gradonačelnik Nestorović kada nije ponovio ono što je ’’Bata’’ rekao, već u kamere izgovorio – jebiga – ne baš najmudrije reči ’’Bata hteo da to baš uredimo na način na koji danas možete videti’’. Ko je Bata da bi se pitao za novonastali izgled bazena? Po kom osnovu? Ko ga je ovlastio? Zar prilikom realizacije ovakvih projekata ne treba stručna javnost da dâ idejno rešenje? Pa bar u naprednjačkim redovima ima pun kofer visokoobrazovanih stručnjaka – gde je sad zapelo junaci?

S druge strane, dešavanja na lokalu su samo mali deo šire slike, jer ako uzmemo u obzir da je na republičkom nivou sva politička moć koncentrisana u rukama jednog čoveka, ne treba da nas čudi preslikavanje takvog modela vladanja na lokal. A podanička poslušnost mora da se i nagradi. Dok god je u republici onako kako Aca kaže, kod nas u Kruševcu biće, pa, onako kako Bata kaže.

1. To baš i nije od javnog značaja, ali jebiga, mantijaška i politička mafija imaju zajednički interes da se sližu kako bi lakše krali – pardon, vladali.

 

Radulovićeva neoliberalna oblanda

Kako predizborna kampanja počinje postepeno da se zahuktava, srazmerno tome raste i broj okršaja između stranačkih i drugih lidera u borbi za vlast. U tom duhu, predsednik pokreta ’’Dosta je bilo’’ Saša Radulović, pre nekoliko dana dao je poprilično optimističnu izjavu kada je na skupštini pokreta između ostalog rekao novinarima i ’’Na nivou države imamo oko šest odsto podrške, a u Beogradu i Vojvodini i više. Na izborima je važno da SNS i Aleksandra Vučića spustimo ispod 40 odsto podrške. Zato želimo da motivišemo građane koji su zasićeni politikom i da ih ubedimo da nisu svi isti’’.

Naime, svaka politička opcija, bilo da je u pitanju pokret ili partija, a koja sebe predstavlja kao nezavisnu opoziciju ovom režimu, ima trenutno dva protivnika. Prvi je svakako Vučić, a drugi njegova politika. Ako bi se zadržali na ličnom poređenju, Radulović je verovatno u pravu kada kaže da ’’nisu svi isti’’, jer retko ko može da parira Vučiću. Ali, ako uporedimo program pokreta ’’Dosta je bilo’’ i zvaničan politički kurs aktuelne vlasti, možemo lako da zaključimo kako, osim kozmetičkih, suštinske razlike između te dve politike nema.

Šta je ’’drugačije’’?

Jedina alternativa u ponudi Saše Radulovića je neoliberalna alternativa, koju u vidu reformi pod diktatom međunarodnih finansijskih institucija agresivno i u kontinuitetu sprovode ovdašnje doslovno sve političke elite koje su bile na vlasti, kao odgovor na ekonomsku krizu iz 2008. Zbog sprovođenja tog programa, nezavisno da li se on društveno prihvata ili ne, Radulović je odigrao jednu od najznačajnih uloga u izmenama i dopunama novog Zakona o radu (ZOR), a taj eksploatatorski zakon je usvojen po hitnom postupku bez javne rasprave, odnosno bez učešća samih radnika, i van svih demokratskih procedura.

„Cilj pokreta je da od Srbije napravi zemlju u kojoj se lepo i rado živi. Partokratija je pojela državu, godišnje nas košta više od tri milijarde evra. Ne mogu stranke biti biroi za zapošljavanje, Srbiji ne treba vođa, već sistem. Moraju da nas vode najbolji i da imamo transparentnost na svim nivoima“, kazao je Radulović.

Na sceni ne postoji partija koja u svom programu od uvođenja višestranačja nije protiv partijskog zapošljavanja, tako da bi ovo opšte mesto svaki građanin uvek i svuda potpisao blanko. Zbog toga nam ’’ne treba vođa, već sistem’’, što neoliberalnim apologetama znači još tržišta, tj obuzdavanje ’’divljeg kapitalizma’’ i njegovo svođenje putem reformi na ’’pravi kapitalizam’’. Sistematsko uništavanje privrede kroz period tranzicione privatizacijske pljačke i politika tržišne ekonomije dovela nas je upravo do ovolikog siromaštva. Spasavanje privrede integrisanjem periferije u slobodnije slobodno tržište, odnosno usklađivanje sa ekonmskim zahtevima EU je samo nastavak dosadašnje ideologije uz simuliranje demokratije, što je dokaz da sistem u tom smislu funkcioniše i kada je vođa na njegovom čelu.

Insistiranje na transparentnosti kao jedne od glavnih tačaka pokreta je još jedna u nizu zabluda liberala. Ne zato što nam je transparentnost nepotrebna, naprotiv, i te kako jeste, već je reč o tome što ju je u ovim uslovima nemoguće sprovesti. Jačanje privatnog sektora vodi slabljenju države i na taj način se smanjuje moć državnog intervencionizma i uspostavljanje kontrole nad tržištem. ’’Država postaje talac privatnih kompanija, naročito finansijskih tržišta, koja se svojski trude da ograniče transparentnost, jer veća transparenstnost znači manji profit’’.[1] Zakonske regulative i političke odluke se uvek donose u korist kapitala, što u sadašnjim proizvodnim odnosima moći zatvara začarani krug uzjamnog odnosa političke i biznis elite. Nadanja da će društvo u vremenima krize prosperirati ukoliko država uspešnima obezbedi uslove[2] da budu još uspešniji, završavaju drastičnim rezovima u socijalnim davanjima, a samim tim doprinosi porastu siromaštva.

Prepuštanje pojedinih delova javnog sektora komercijalizovanju i privatizaciji dovodi smanjenoj dostupnosti dobara i usluga koji su neophodni za normalan život većinskog dela stanovništva. U ovoj situaciji, tipična liberalna reakcija bila bi oštra osuda države usled mešanja u tržište, uz naglašavanje nužnog razdvajanja ekonomije i politike – što je par exellence dokazana besmislica.[3] Jer, kada se maksimizuje profit onda je država neprijatelj koji se meša u privatnu sferu, ali kada biznis zapadne u krizu, onda se taj isti biznis spašava merama štednje koje pogađaju najniže društvene slojeve urušavanjem životnog standarda povećavajući odveć veliku ekonomsku nejednakost. A ’’ekonomska nejednakost neizbežno vodi u političku nejednakost’’.[4] Ako se samo na trenutak podsetimo najvažnijih odluka sa ovogodišnjeg Kopaonik biznis foruma[5] (restruktuiranje velikih javnih preduzeća; finansijska konsolidacija; racionalizacija broja zaposlenih u javnom sektoru; osnaživanje malih privatnih biznisa), jasno uviđamo mnogo više zajedničkih karakteristika nego razlika između zvanične politike vlade Srbije i pokreta predvođenog Radulovićem.

Ideje koje zastupa pokret ’’Dosta je bilo’’ ni u kom slučaju ne mogu da budu alternativa, jer pokret koji planira istinski da radi na obezbeđivanju boljih uslova života u korist građana, konsolidovao bi svoj program oko velikih klasnih i političkih interesa,[6] a ne oko nečeg kao što je transparentnost i menadžerstvo. Menadžersku ideologiju ranije je sprovodio Mlađan Dinkić, čije posledice osećamo još uvek. U tom kontekstu, politički program ove inicijative predstavlja samo recidiv mlakog građanskog otpora.

sasa_radulovic
Dosta je cenzus?

foto: istinomer.rs

Na prethodnim parlamentarnim izborima pokret “Dosta je bilo“ dobio je 2,09 posto podrške građana. U ovom trenutku je još uvek ispod cenzusa,[7] ali postoji šansa da dobaci granicu od pet posto i uđe u parlament. Treba primetiti da se taj mali procenat građana, među kojima Radulović uživa izvesnu popularnost, ne odnosi baš kritički oko isterivanja kulture na tržište, što je takođe jedna od stavki neoliberalne agende (sic!).

Ono što je sasvim sigurno i što sa sigurnošću možemo da očekujemo je da ovi izbori neće ništa promeniti, jer na političkoj sceni ne postoji još uvek izgrađena alternativa, koja bi pružila otpor vladajućem konzervativizmu. Pitanje je dakle samo sa koliko će procenata naprednjaci, tj Vučić da pobedi. Zanimljiva stvar koju je Radulović takođe kazao je da po njemu ’’stranka koja samostalno ne može da osvoji cenzus ne treba da postoji’’. Jedina realno ostvariva mala pobeda na predstojećim izborima bila bi da pokret Saše Radulovića ne uđe u Skupštinu. Jer, upravo nas je takva ekonomska politika dovela u stanje u kom se nalazimo, i zato je važno odlučno reći dosta je bilo neoliberalnoj politici.

1. Džozef E. Stiglic – Velika podela (Društva nejednakosti i šta raditi sa njima), str. 36

2. Stipendirajući njihove poslovne poduhvate državnim parama.

3. To smo najbolje videli na primeru poslednje ekonomske krize nakon pucanja Volstrita, kada je demokratija konačno kapitulirala dajući privatnim bankama preko 700 milijardi dolara budžetskih para.

4. Džozef E. Stiglic – Velika podela (Društva nejednakosti i šta raditi sa njima), str. 30

5. Kopaonik biznis forum (takozvani srpski Davos) okuplja najkrupnije privatne preduzetnike i najviše državne funkcionere koji se dogovaraju o budućoj ekonomskoj politici zemlje.

6. Npr. kao što je inicijativa ’’Ne da(vi)mo Beograd’’.

7. Uprkos želji lidera pokreta da se već u ovom momentu predstavi kao sigurni budući stanar parlamenta.

Kome u „krugu dvojke“ smeta jak Gašić

Taman kada se javnost Srbije ponadala da će nakon dugo očekivane i obećavane smene sada već bivšeg ministra odbrane Bratislava Gašića, bar neko vreme biti pošteđena izjava, i uopšte njegovog prisustva u javnom životu, nije trebalo mnogo vremena da pomenuti potpredsednik SNS-a novim obraćanjem od pre nekoliko dana uznemiri dobar procenat stanovništva ove zemlje, odnosno „južnjake i seljake’’. Imao je svakako mogućnost da postupi mudro i odabere ćutanje, ali je na kraju, avaj, ipak odlučio da progovori, a time ujedno i otklonio svaku sumnju.

Naime, Gašić je na Konvenciji Ujedinjene seljačke stranke u Nišu rekao „Jedini moj greh je što sam čovek južnjak i seljak, a to se teško prihvata u „krugu dvojke“’’. Iako smo za vreme dok je obavljao ministarsku funkciju imali prilike da se naviknemo na mnogobrojne mrlje i ispade, ova nova u nizu izjava je problematična iz više razloga. Podsećanja radi, reč je o čoveku koji je uputio seksističku uvredu „Volim ove novinarke koje ovako lako kleknu’’ novinarki Zlatiji Labović, što je bio njegov poslednji veliki verbalni delikt, zbog koga je pod pritiskom javnosti inicirana njegova ostavka. Takođe, valja se usputno podsetiti i da je na dan razrešenja sa mesta šefa vojnog resora u momentu ulaska u Skupštinu dočekan ovacijama(?) od strane naprednjaka i socijalista.

Neretki pokušaji preusmeravanja pažnje sa konkretnih problema predstavljanjem i isticanjem sebe kao žrtve nesrećnih okolnosti nisu svojstveni samo Gašiću kao članu ove vlade, ali ipak mu se mora odati priznanje da je privilegovani član tima čiji je kapiten najbolji u tom poslu. Zato je bivši ministar vojni i u ovom obraćanju igrao na kartu iznuđivanja sažaljenja, a što je zapravo jeftin i kratkotrajan populistički pokušaj pranja od brojnih afera.

Izmišljeni neprijatelji su česta pojava protiv koje se bori svaka vlada u kojoj sedi Vučić. Apstraktni i poprilično neodređeni pojmovi poput „strani plaćenici’’; „domaći izdajnici’’; „pojedine strane interesne grupe’’; itd. kojima koordinišu „strane službe’’, a čiji je jedini cilj, naravno, šta drugo no destabilizacija vlade Srbije i njeno sprečavanje sprovođenja reformi.

Pošto je Vučić predodređen da se za spas i očuvanje zemlje bori protiv tih velikih pretnji, Gašić je po uzoru na svog šefa izmaštao za sebe neprijatelja u svom rangu, oličenog u vidu beogradskog „kruga dvojke’’, odnosno fantomske zavereničke grupe, koja eto na sve moguće načine pokušava da ga diskredituje i sabotira. Međutim, tumačenjem Gašićeve izjave uviđamo prisustvo izvesnog žaljenja zbog neprihvatanja od strane tog „kruga dvojke’’.

Gašić sam voli da se pohvali kako je uspešan privatni preduzetnik, a zavetovanje na apsolutnu poslušnost premijeru kao trenutno najmoćnijoj političkoj figuri čiji je stranački zamenik, uz doskorašnju ministarsku poziciju, čini ga nesporno jako moćnim pripadnikom vladajućeg političkog establišmenta. To što je trenutno sklonjen sa ministarskog mesta kako bi se koliko toliko umirila javnost ne znači da mu je oslabljena unutar partijska pozicija, što možemo jasno da vidimo u žustrom tonu premijera dok ga brani i štiti od kritika.

Od samog početka bilo je problematično njegovo postavljanje na čelo vojnog resora, što je izazivalo mnogo nelagode u javnom diskursu, jer se sumnjalo u njegovu kompetentnost; Agencija za borbu protiv korupcije je pokrenula postupak nakon izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije da je kao gradonačelnik Kruševca sklapao ugovore o dodeli sredstava iz budžeta firmama koje su u vlasništvu njegove supruge i prijatelja; Za vreme poplava ministarstvo odbrane nije postupalo u skladu sa Zakonom o vanrednim situacijama; Nakon toga, odbijao je da dostavi tražena dokumenta Zaštitniku građana uz ignorisanje kontrole rada državnih organa; I na kraju, najveća afera, afera helikopter, u kojoj je sedam osoba uključujući i bebu izgubilo živote. Za sve navedeno, izbegao je i političku, a paralelno s tim i svaku drugu odgovornost.

Kruševački zadužbinar bi da se popne još koji stepenik na elitnoj hijerarskijoj lestvici, ali ga ta elita s kojom želi da druguje – neće. Jer, u slučaju da je prihvaćen, mnoge stvari bi bile drugačije – što ni u kom slučaju nije i ne može biti istina. On je već uspeo da postane deo visokog klasnog staleža i pripada onom svetu koji ima svu društvenu moć i ne želi da zna da van povlašćenog kruga dvojke postoji jedan poptuno drugi, marginalizovan i obespravljen svet. Svet, koji nema pristup javnim finansijama i odlučivanju, i čijom se eksploatacijom upravo stvara višak vrednosti koji obezbeđuje komoditet privilegovanim klasama. A ponekad društveni položaj i uticaj može da obezbedi i amnestiju.

g1
Elitista i(li) populista

foto: 24sata.rs

Ispoljavanje tugovanja kroz koje stremi ka višem i priznatijem društvenom statusu je evidentno kod bivšeg gradonačelnika Kruševca. Ali, ni to samo po sebi nije suštinski problem date izjave. Esencijalna nit jeste u tome što ma koliko Gašić sebe želeo da predstavi kao ponosnog „južnjaka i seljaka’’, upravo je ovim kukanjem rekao koliko želi da se odrekne južnjaštva i seljaštva, jer je implicirao njihovu inferiornost u odnosu na „krug dvojke’’. Pošto defacto predstavlja deo te elite, ovo je pre odraz u ogledalu usamljeničkog traćanja kako naše elite nisu dobre, i da bi mogle da budu bolje. I ne samo to.

Biti ponosan na svoje geografsko i/ili staležno poreklo je malograđanština par excellence. Na ovaj način vidimo koja su njegova stremljenja, i da su pri tom oba pogrešna; Bilo da je on ponosni „južnjak i seljak’’, bilo da je ponosni „krugodvojkaš’’, jer se na taj način samo produbljuju stereotipi vezani za poreklo i društveni stalež. U tom smislu, on kao deo sistema ne reprodukuje samo postojeće odnose moći, već i partikularne antagonizme na različitim relacijama. Zato je potrebno podrivati i razarati ideju elite kao nečeg suštinski dobrog i potrebnog jednom društvu, jer elite nikada ne vraćaju dug društvu ni u približno dovoljnoj meri, u odnosu na to koliko uzimaju od njega.

Ono što Gašić sigurno ne zna, i što je definitivno dokazao svojim obraćanjem u Nišu, jeste da čoveka ne definiše njegovo poreklo, imovinska karta, socijalni status, itd. već društveno delovanje, bez obzira u kom mestu na planeti bio rođen. A kada se osobi poveri javna funkcija, i posao treba da obavlja u interesu svih građana i građanki jedne zemlje, onda to nosi posebnu težinu. Dakle, ako je činio propuste i kršio zakon, moraće propisno za njih da odgovara. Ono što mi svakako nećemo zaboraviti, bez obzira da li on želeo da bude ponosan „ovaj’’ ili „onaj’’, jeste tragični slučaj helikopter i snošenje odgovornosti za sedam izgubljenih života. Za početak!

Ser Bata Gašić i njegov greh

Javnost Srbije se s pravom poprilično uznemirila nakon skandalozne izjave Ser Bratislava od Kruševca prilikom davanja intervjua u Trsteniku, dok je pre nekoliko dana obilazio pogone Prve petoletke. On je reagovao manirom pravog srednjovekovnog viteza kada je u svom primitivnom pokušaju da bude duhovit izgovorio ’’Volim ove novinarke koje ovako lako kleknu’’, nakon što je novinarka B92 Zlatija Labović, čučnula ispred ministra kako bi se sklonila iz kadra snimatelja. Šteta što Gašiću ranije nisu skrenuli pažnju bar njegovi botovi okruglog stola, možda bi naučio da je seksistički viteški kodeks koji gaji zvanično prevaziđen još u XIX veku, bar sa emancipatorskog stanovišta. No, upravo usled deficita emancipatornih politika u vladajućoj ideologiji, nastaje prostor za reflektovanje mačizma kroz demonstraciju moći iz privilegovane ministarske pozicije.

Nakon što je pokušao da ponudi građanima i novinarki B92 izvinjenje, uz moljenje da mu ’’veruju da se zbog izjave iskreno kaje’’, nije mu trebalo mnogo vremena da se sam demantuje, jer je na jučerašnjoj medijskoj konferenciji pročitao unapred pripljemen tekst, bez ostavljanja mogućnosti novinarima i novinarkama da mu postave pitanja. Zašto je onda organizovana konferencija za novinare? Verovatno da se izvini, Vučiću. Ali, čak i da smo mu na trenutak poverovali, takvo bahato ignorisanje u ovom trenutku nas razuverava tobožnje iskrenosti tona njegovog izvinjenja. To ignorisanje ne predstavlja samo odsustvo moralne odgovornosti, već i drsko nastavljanje jednog pogrešnog funkcionalnog patrijahalnog obrasca.

Kada smo kod ’’davanja’’ prostora za polemisanje o ovom problemu, interesantno je napomenuti da u glavnim kruševačkim medijima ova vest nije objavljena. Glavni gradski sajt krusevac.rs, kao i doskorašnji javni servis rtk.rs (Radio televizija Kruševac), nisu uopšte preneli najviralniju vest u poslednja tri dana. Cela zemlja o tome bruji, a kruševačkim  medijima[1] nigde ni reči. Oni poganog jezika rekli bi da je to cenzura (sic!). Ako se budete dodatno potrudili, videćete da na pomenutim sajtovima ne postoji nijedna vest u kojoj se bivši gradonačelnik Kruševca pominje u negativnom kontekstu od trenutka kada mu je dodeljena ministarska fotelja. Sasvim je razumljivo što objave nema na televiziji Plus – ona je ipak u vlasništvu Gašića.

1
preuzeto sa blic.rs

Uvidevši da mu je partijski zamenik pao u trenutku istine, kompletnoj priči se vrlo brzo priključio i premijer Vučić, jer zicer prilika za ubiranje poena kod šire javnosti se ne propušta. Predsednik vlade je najavio smenu ministra. Iako nema zakonska ovlašćenja da smenjuje ministre, jer to može da učini samo Skupština na predlog vlade (ukoliko sam ministar ne podnese ostavku), nesumnjivo možemo da očekujemo ubrzano pronalaženje tehničkog rešenja Gašićevog razrešenja (što je dobro!), ali samo iz razloga što premijer koristi situaciju za političko profitiranje i jačanje svoje pozicije (što nije dobro!).

U tom kalkulisanju Vučić kaže „Gašić je taj posao obavljao bolje od mene, obavljao je posao 10 puta bolje od onih koji ga kritikuju“, te nam jasno stavlja do znanja kako ocenjuje njegov dosadašnji (ne)rad. Tako je u daljoj odbrani člana svoje vlade kazao ’’Postavljao sam sebe kao štit, i uvek sam dobro uradio, štitio sam ih od lažnih napada i optužbi. Time sam štitio Srbiju i državu, ali oko ovoga ne mogu da pronađem ni izvinjenje, ni opravdanje’’ što direktno implicira da je najveći Gašićev prestup tokom ministrovanja jedna prostačka izjava, i to svakako jeste skandal sam po sebi. Međutim, davanjem epske dimenzije tom ispadu ima za cilj perfidno potiskivanje dosadašnjih mnogobrojnih afera najkompromitovanijeg ministra u ovoj vladi. Umesto da je ranije smenjen za daleko ozbiljnije slučajeve (helikopter, sukob interesa, itd), sada krajnje ironično biva lišen funkcije zbog verbalnog delikta. Onomadnje ’’Ne dam Gašića’’ transformisalo se u: Dobro, evo vam ga sad, ali za bezveze.

Vučić je morališući napao Gašića zbog seksizma rekavši ’’Moramo da zaštitimo sve žene u Srbiji, to je bila loša poruka za sve žene i kada sam postao premijer, rekao sam da će biti moderna, pristojna zemlja. To je zemlja u kojoj se ne verđaju žene, u kojima nema mačizma i seksističkih uvreda“. Mora se priznati da je pomalo čudno što kritika iz moralne pozicije dolazi od nekog ko je o svojoj bivšoj ženi rekao „Ženu mnogo volim i ni za šta na svetu ne bih je menjao. Naprosto je obožavam. Kao ličnost veoma je suzdržana i odmerena. Nikada me ne pita gde idem i kada se vraćam. A ona ne ide nigde bez svoje dece i bez muža. S drugaricama u kafić izlazi kada ocenim da je u pitanju neki prikladan datum.“ Nije se to dogodilo tako davno, a možda je samo istrgnuto iz konteksta sve što je premijer izgovorio u prošlosti, ko će ga znati. Ovaj problem ozbiljnijim čini njegovo besprekidno prisustvo, odnosno trajanje, i smena jednog ministra ga ni na koji način ne rešava, što ne znači da Gašić treba da ostane na toj poziciji. Naprotiv, i kad ode, javni diskurs ostaje i dalje zagađen, kao i sistem koji sve to reprodukuje.

’’Nadam se da će Gašić za godinu ili dve moći da se vrati u javni život, sa većim legitimitetom, jer je podneo žrtvu koji drugi nisu“, što znači da se vladajuća politička garnitura bazira isključivo na apsolutnom poverenju i odanosti premijeru, koji ima moć da amnestira činovnike po želji. Kakvu je žrtvu podneo Gašić, niko sa zdravim razumom ne zna. S druge strane, ono što sigurno znamo jeste da žrtve definitivno nisu podnele Gašiće. U tom smislu, najtačniju konstataciju aktulene priče dala je upravo novinarka B92 Zlatija Labović, kada je izgovorila da je to ’’Izjava koja obeležava jedno vreme’’. I ne samo da obeležava, već i određuje.

1. Lokalni mediji nisu objavili vest od trenutka kada je Gašić dao izjavu do 09. 12. 2015 u 11h:30min kada je poslednji put pristupljeno pomenutim sajtovima.

Slučaj Zorannah

Budući da se završio 60. jubilarni beogradski sajam knjiga, kako to red nalaže, ostaje nam da sumiramo utiske. Ne znam kakva su bila očekivanja, ali ono što je svakako obeležilo ovogodišnji sajam, i privuklo pažnju najvećeg dela javnosti jeste medijska halabuka oko knjige ’’Zorannah Life & Style’’, koju je napisala blogerka Zorana Jovanović.

Još dok je bila u periodu pripreme, interesovanje za knjigu je bilo ogromno, čemu mogu da posvedočim pošto radim u knjižari. Uzimajući u obzir popularnost koju Zorana uživa, prvenstveno među tinejdžerkama, ne treba da čudi što je tokom trajanja sajma uspela da rasproda kompletan tiraž od 2000 primeraka. Na celom sajmu najveća gužva je bila upravo ispred njenog štanda gde je potpisivala knjigu i družila se sa fanovima.

Razjarene mase krenule su sa frontalnim podsmehom, vređanjem i omalovažavanjem Zorane na najprimitivnije moguće načine. Ona je još od ranije često targetirana od mnogobrojnih hejtera, s tim što cela priča doživljava kulminaciju u trenutku objavljivanja knjige. Kada na kompletnu ujdurmu dođu tabloidni mediji sa forsiranim bombardovanjem javnosti snimcima njenih maloletnih obožavateljki, organizovani  mizogini diskurs je nemoguće izbeći.

Problem nastaje kada odrasli ljudi počnu masovno sa ismevanjem tinejdžerki (pileći mozgovi) dok one pokušavaju da se identifikuju upravo sa nametnum kulturološkim obrascem od strane društva. Taj poželjan model jeste da im ultimativna sfera interesovanja bude moda i negovanje lepote. Svako oduduranje od šablonizovane indoktrinacije nosi sa sobom etiketu otpadnice od onog nametnutog ’’normalnog’’. U oba slučaja, žene su krive – prvi put kao ’’lepe i glupe’’, a drugi kao ’’čudakinje’’.

Zorannah je eksploatisana od strane lešinarskog medijskog aparata, čiji spin doktori poput najgorih parazita koriste ovakve prilike da kreiraju jeftine senzacionalizme i donesu zaradu kroz klikove. Naravno, kada je profit u pitanju ne obraća se pažnja na usputno reprodukovanje mizoginije. Dok njoj padaju mrve sa stola, mediji i izdavačka kuća najviše profitiraju od njenog rada. Napadi na nju za nemilosrdne profitere predstavljaju odličan marketing, gde je ona u prvom planu prepuštena na milost i nemilost, dok vlasnici medija i izdavčkih kuća iza paravana brinu jedino o povećanju svog aktivnog salda.

Međutim, svi ti mrziteljski komentari mnogo više govore o mediokritetskoj neobrazovanosti samih autora, nego o meti prema kojoj pokušavaju posprdno da se odnose.

Količina energije utrošena na iskazivanje nekakvog nazovi bunta protiv urušavanja i degradacije društva je vapaj usamljenika zarad kratkotrajnog dolaska u centar pažnje. Forsirana instrumentalizacija mizoginije prouzrokovana enormnom dozom sujete je očajnički pokušaj “uticajnih“ internet davljenika za povratak na čelo izgubljenog patrijarhalnog trona, gde im privilegije obezbeđuje upravo institucionalizacija takvog diskursa. U tim situacijama izostaje konstruktivna kritika, a progovara ranjeni ego. Nemanje moći i kapaciteta za suočavanjem sa konkretnim društvenim problemima najlakše je pretočiti izbacivanjem ličnih frustracija kroz vrcave i pseudohumoristične komentare, kao i tekstove na račun ljudi koji suštinski ne predstavljaju ozbiljniji društveni problem.

Esencijalna nit ovog problema leži u tome što su svi ti internet superstarovi (i oni koji nastoje da to budu) svoj zvezdani status izgradili upravo na ljudima kojima se podsmevaju. Na taj način njihova ’’virtuelna slava’’ je tokom celog internetskog života vezana za one koje targetiraju kao rak ranu društva i protiv kojih se silno bore. Bez njih oni ne mogu da postoje. Tako s jedne strane imamo one koji su svojim poštenim radom i zalaganjem privukli pozornost velikog broja ljudi, a s druge površne rugače svemu tome.

Dodatna bol nastaje usled nemogućnosti izvojevanja pobede u tržišnoj utakmici nad ženom (jako uspešnoj u svom poslu), jer argument ’’ja sam pametan, ona je glupa, trebalo bi da zarađujem više i budem popularniji od nje’’, sistem sa ukorenjenom mizoginijom prividno rešava u korist žene, ali zapravo na njenu štetu. Tada sledi erupcija bedastoće kroz izlive zluradih komentara u serijama, usmerene na žene koje apsolutno nemaju položaje odlučivanja i nalaze se na samim društvenim marginama. Umesto da se fokus usredsredi na sistem koji sve to prouzrukuje, nastaje besciljno tumaranje u prazno, a postojeći odnosi moći ostaju netaknuti.

Svako ko u životu ume da piše može da nažvrlja 150-200 stranica nečeg, i ukoliko nađe izdavača, taj sadržaj objavi. I to je potpuno legitimno. S toga je poprilično sumanuto kritikovati Zorannah zato što je napisala knjigu. To ne znači da ovaj fenomen treba ostaviti bez kritike, naprotiv. Zoranin rad je duboko reakcionaran, jednoličan i predvidiv. Ona prodaje savete o varijacijama na temu o negovanju lepote što se savršeno uklapa u nametnute dominantne kulturološke obrasce. Pošto je obrazovanje debelo podbacilo i u velikoj meri snosi krivicu za interesovanja mlađarije, treba tragati za odgovorom na pitanje: zašto sve te mlade devojke žele da se samopotvrđuju na taj način? Pa, upravo zato što se to očekuje od njih u jednom patrijarhalnom potrošačkom društvu. Njene mnogobrojne maloletne obožaveteljke kupuju  proizvod koji će ih indoktrinirati u mizoginično društvo, bez da o njemu kritički promišljaju. Tada i ona sama uljuljkana u svoju srednjoklasnu poziciju učestvuje u održavanju neoliberalnih konzumerističkih navika.

1
Zorana

foto: blic.rs

Zoranina knjiga je jedan jako mali i posve marginalni problem ovogodišnjeg nacionalistički obojenog sajma. Ta knjiga ima tendenciju da bude samo slikovnica, kako je autorka sama kazala u nekom od intervjua. Zoranino delo je toliko benigno u odnosu na popularnu nacionalističku retoriku iz knjiga Dobrice Ćosića, Vuka Draškovića, Matije Bećkovića (koji je onomad izjavio da žene ne treba da sede u SANU jer su muškarci nadareniji), i ostalih iz tog soja. Sve te nagrađivane viđenije Srbende, od kojih dobar broj sedi u SANU, aktivno sarađujući u stvaranju nacionalističke politike sa ciljem očuvanja nacije, izgradili su svoje kompletne karijere na delima koje vrednosno ne zaslužuju nikakvu pažnju. Ona nije učestvovala u rehabilitaciji kvinsliških zločinaca; ne participira u pripremanju rehabilitacije Hitlerovog poslušnika Nedića; ne učestvuje u raspirivanju verske, nacionalne mržnje; njeno ime ne može da se veže za slizavanje državne izdavačke kuće Službeni glasnik i SPC; ona nije kriva za smanjenje plata i penzija; nije plagirala doktorat; nije akterka raznoraznih afera počevši od poplava, Etihada, helikoptera; a nema ni 24 stana na Bugarskom primorju.

Zorana je tipična ropkinja neoliberalnog koncepta koji je sama prihvatila, a kome je potrebna proizvodnja takvih profila zarad sopstvene održivosti. U tom kontekstu, Zorana je što se klasne pozicije tiče uz minijaturne razlike u identičnoj poziciji kao i većina nas. Zato, pravda za nju, i, kao što reče jedan komentar sa fejsbuka ’’pravda za sve ljude koji nemaju para za Zorannah-inu knjigu’’.