Tri crkve za dva Gašića i patrijarha

U utorak, 06. 10. 2015,  nakon što je osveštao novoizgrađenu crvku svetog Jovana Krstitelja u Kruševcu, koju su podigli ministar Gašić i njegov brat Boban, patrijarh Irinej se obratio prisutnima rekavši ’’da su se braća Gašić na ovaj način pridružili krugu velikih srpskih ktitora’’, kao i da je pomenuta crkva ’’neotuđivo narodno bogatstvo’’.  U znak zahvalnosti za učinjeno delo, patrijarh je Bratislavu Gašiću uručio orden svetog kralja Milutina, a Bobanu Gašiću orden svetog Save drugog reda.

Kada bismo se malo izmakli u stranu radi trezvenijeg sagledavanja kompletne političke slike grada Kruševca, zdrav razum bi nas doveo do zaključka da se vraćamo u srednji vek, a da je Gašiću dodeljena ta misija, koju kao njen predvodnik za sada obavlja najbolje moguće. Mračnom nebu iznad grada ovim potezom dodat je još jedan tamni oblak, jer ovo nije prvi srednjovekovni ispad od strane Gašića. U avgustu ove godine, nakon donacije Udruženja građana Biblijsko društvo Srbije od 4000 primeraka Novog zaveta i isto toliko Pravoslavnih molitvenika vojsci Srbije i pripadnicima ministarstva odbrane, Gašić je izjavio ’’da postoji istorijska i tradicionalna veza u izgradnji moderne srpske države i njene vojske, ali da ni jedno ni drugo ne mogu bez vere’’, što je skandalozna i sramotna izjava na mnogo nivoa. Takođe, izjavio je tada ’’Vera u boga je ono što nas spaja’’, a da i danas tako (pogrešno) misli vidimo iz njegovih postupaka.

Životni standard Kruševljana kontinuirano opada iz godine u godine, što je posledica katastrofalnih privatizacijskih pljački koje su dovele do uništenja privrede i što je rezultiralo gubitkom ogromnog broja radnih mesta. Broj radnika u realnom sektoru je na istorijskom minimumu, odnosno ispod 3000, a na hiljade ljudi je izgubilo poslove, i na taj način su dovedeni do samog ruba egzistencije te prinuđeni da zavise od socijalne i/ili neke druge pomoći.

U situaciji kada imamo porast opšte bede i siromaštva izgradnja crkve predstavlja ništa drugo no poseban oblik bahaćenja. Naravno, ceremonijalno ritualno mađijašenje upotpunjuje patrijarh, koji eto, u vreme sveopšte krize zida i otvara nove crkvene objekte širom zemlje – dok bolesnu decu lečimo sms porukama i donacijama zbog užasnog stanja u zdravstvu.

Kompletan događaj su ispratili svi lokalni mediji, naravno. To nas dovodi do toga da ponovo postavimo pitanje zašto to nisu učinili kada se pre nekoliko dana pojavila vest da je ministar Gašić optužen za sukob interesa? Iz nekih nama (ne)poznatih razloga bivamo uskraćeni za sve informacije u kojima se bivši gradonačelnik pominje u negativnom kontekstu. Neki bi to nazvali cenzurom, ali to su verovatno ’’mrzitelji’’ koji ne žele progres zemlje – a možda ipak naš lokalni moćnik demonstrira moć!

Ova priča je primer zajedničkog delovanja crkvene i političke vlasti sa ciljem očuvanja vladajućeg poretka. S jedne strane imamo crkvenu instituciju koja je zakonom oslobođena od poreza, a čijim penzionisanim radnicima mi plaćamo penzije, i čije neretko intervenisanje u javni politički život često krši Ustavom propisani sekularizam, gde nedvosmisleno piše da nijedna religija nije državna. Klerikalizacija društva je počela još devedesetih godina i traje do danas. Od tada postoji i neraskidiva uzajamna podrška crkvene i državne vlasti, te danas, u multireligioznoj Srbiji, SPC ima privilegovan status. Svedoci smo kako viđenije vladike čija se imena vezuju za razne finansijske, silovateljske i pedofilske skandale nisu završile pred sudom, ili su njihovi slučajevi zastareli, kao i huškanje patrijarha Irineja protiv marginalizovanih manjinskih grupa, što još jednom ukazuje na zaštitu SPC od strane političkih elita. Delanje rukovodećeg sveštenstva crkve ima najmanje veze sa autentičnom verom. Visokim crkvenim činovnicima se stalno dešavaju ispadi iz okvira nadležnosti koje bi trebalo da obavljaju, pa tako umesto da slede misiju crkve i put vere, oni se mešaju u društveno političke odnose i prave probleme.

S druge strane imamo visoko pozicioniranog političkog funckionera čije je se ime često pominje kao deo raznoraznih afera. Podsećanja radi, afera ’’helikopter’’ je još uvek nerazrešena. Kako bi zadržao svoju poziciju i privilegije, prvenstveno je potrebno biti lojalan premijeru, kao trenutno najmoćnijoj političkoj figuri u zemlji. Pored toga, insistiranje na slizavanju sa crkvom je perfidan potez u cilju lakšeg manipulisanja nezadovoljnim, i obično najsiromašnijim slojevima stanovništva. Prevarenim, sluđenim i izigranim ljudima najlakše je prodati priču o bitnosti očuvanja nacionalnog jedinstva i njegovoj neraskidivoj vezi sa pravoslavljem, što je deo tradicionalnog folklora. Jer, dok se narod bavi pitanjem zidanja crkvi, sklapanje dilova sa tajkunima i rasprodaja državne imovine mogu nesmetano da se obavljaju.

1
izvor fotografije: rtk.rs

U tom kontekstu, Gašićima i patrijarhu savršeno odgovaraju priredbe ovog tipa i sigurno će u budućnosti, kao što su najavili zidati još jednu, treću crkvu na ovom lokalitetu. Ne zato što je još jedna crkva potreba Kruševljanima – jer nije, već da bi sav fokus bio usmeren upravo na ’’svetokovine’’, uz obećanje da će država igrati ulogu zaštitnika od nekakvih neprijatelja, a crkva čuvati ’’naš duh’’.

Ako se na trenutak vratimo na Gašićevu izjavu iz avgusta ’’Vera u boga je ono što nas spaja’’ možemo da konstatujemo da je to jedna besramna laž. Pre toga nas spaja beda. Velika beda! Ako bismo poželili da posvetimo vreme bogu, moramo prvo da preživimo; moramo leba da jedemo; moramo račune da platimo. Uništena privreda i zatvaranje preduzeća je ono što nas spaja; Trpljenje posledica usled nestručnosti i neznanja partijskih kadrova na rukovodećim položajima je ono što nas spaja; Smanjenje plata prosvetarima je ono što nas spaja; Smanjenje penzija je ono što nas spaja; Obezbeđivanje egzistencije je ono što nas spaja!

Analizirajući ovaj događaj, nekako mi se čini prikladnim citirati odlomak iz Stradije:

’’U jednoj staroj knjizi čitao sam čudnu priču, a vrag bi ga znao otkud meni ta knjiga iz nekog smešnog vremena u kome je bilo mnogo slobodoumnih zakona, a nimalo slobode, držali se govori i pisale knjige o privredi, a niko ništa nije sejao, cela zemlja pretrpana moralnim porukama, a morala nije bilo, u svakoj kući pun tavan logika, al’ pameti nije bilo, na svakom koraku govorilo se o štednji i blagostanju zemlje, a rasipalo se na sve strane, a svaki zelenaš i nitkov mogao je sebi kupiti za nekoliko groša titulu ’’veliki narodni rodoljub’’.’’

Aktuelan je Radoje Domanović, mada verujem da bi i danas bio cenzurisan.

Advertisements

Gašić i nova stara afera

Pre nekoliko dana osvanula je vest da je Agencija za borbu protiv korupcije došla do zaključka da je ministar odbrane Gašić ’’bio u sukobu interesa’’ dok je obavljao funkciju gradonačelnika Kruševca. Kao tadašnji prvi čovek grada potpisivao je ugovore sa firmama koje su u vlasništvu njegove porodice, a sve se finansiralo iz gradskog budžeta. Zato je Agencija izrekla meru javnog objavljivanja odluke o povredi Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije.

Nego, pravo da vam kažem, ja sam jako skeptičan prema ovim stranskim medijima. Oni svašta nešto pišu i objavljuju, al’ sve pogrešno. Eto, stalno huškaju narod na premijera ne bi li ga destabilisali u sprovođenju reformi; pa nas onda huškaju protiv naših ministara otkrivajući nekakve njihove ilegalne radnje – bože me sačuvaj i sakloni, pakleni planovi na sve strane! Evo, napadoše i Gašića, koji reče da ’’neće nikome dozvoliti da baca ljagu na njegovo ime’’ (nevin dok se Vučić ne dokaže).

Ne budem ti lenj pa odem da proguglam i vidim šta kažu naši mediji o celoj priči. Ne htedoh da verujem ni ovim domaćim velikim izveštačima pa udarih odma na ove lokalne. Ministar vojni je čovek iz Kruševca, oni će najbolje da objasne u čemu je stvar. Otvorim glavni gradski sajt krusevac.rs, kad ono – nemam šta da vidim, jer o njemu nema reči. Hm, možda preterujem kada očekujem toliko brzu reakciju uredništva, ipak je vest stara jedva nešto više od tri dana – a nisu bili u trodnevnoj žalosti! Nastavim ti dalje, skoknem na sajt rtk.rs, bivši regionalni servis građana, kad ono – i tamo nema ni reči o Gašiću. Dobro, nije čudno što u XXI veku ostajemo uskraćeni na internetskim portalima za vesti o najmoćnijem čoveku iz našeg grada.

Pređem ti na konzerativniji mod, uključim tv, listam lokalne stanice, ni na jednoj jedinoj neka vest o tome! Pa 100 mu plagiranih doktorata, nije valjda da nisu obavešteni? Ajd, Tv Plus je u vlasništvu Gašića, razumljivo, ne želi čovek da se eksponira; RTK je odskora u vlasništvu njegovog ortaka Radojice Milosavljevića, to može da se oprosti, verovatno je zaboravio čovek da podseti uredništvo; ali, zašto Tv Jefimija nije prenela vest, pojma nemam.

Doduše, kad čovek malo razmisli, zašto bi lokalni mediji i prenosili vesti koje imaju negativnu konotaciju? Jebeš optužbe za taj sukob interesa, zloupotrebu službenog položaja, prisvajanje lične materijalne koristi, jer, koga se to tiče – potrebne su nam lepe vesti. Podsetimo se samo kada je Gašić onomad sazidao crkvu svetog Gašića na Bagdali, svi mediji od Bujanovca do Horgoša brujaše o tome nedelju dana bez prestanka. Prava lepota jedna. Svi gladni u svako doba dana i noći mogu da odu i pomole se na primer, za zdravlje Vučićevo. Ili recimo poseta kruševačkoj bolnici od strane Gašića i Lončara! To je zaista vest koju treba svi mediji da prenesu. Kao što su i učnili. Došli ljudi, posetili, lepo se islikaše – sve osta zabeleženo. A tu je i maketa aviona, takođe u svim medijima prisutna vest, koja je nesumnjivo uticala na rast životnog standarda u Kruševcu.

Koliko god ove odluke bile iracionalne u svakom smislu, her ministar u jednoj od svojih izjava sumirao da takve vesti mogu smetati jedino nekim mrziteljima[1]. Naljutio se bio on tad, te valjda zato ima dopuštenje od svoje partije da demonstrira moć u Rasinskom okrugu. Jer, evo, baš danas je obilazio gradilišta sa aktuenim gradonačelnikom Dragijem Nestorovićem. Obišli ljudi, dadoše izjave, kamere snimiše, tapšači po službenoj dužnosti vredno obaviše svoj posao – standardna koreografija.

Suštinski, Gašić nam je zapravo umnogome olakšao stvar preuzevši na sebe selektovanje vesti koje će se prikazivati/emitovati na lokalnim medijima. Na taj način deficitarni kurs demokratije u cilju postizanja transparentnosti ostaje stabilan – što je dobro! Javnost ostaje uskraćena za bitne informacije; sužava se prostor za iznošenje kritičkog mišljenja; marginalizuju se konstruktivni analitički sadržaji o radu vlasti; sužava se krug donosioca odluka i atomizuje se moć odlučivanja. U takvim situacijama, nastaju povoljne prilike za razne finansijske malverzacije od kojih profitiraju određene političke i interesne biznis grupe.

Ako se osvrnemo i prebrojimo sve ministrove afere od trenutka kada je ušao u visoku politiku, doći ćemo do zaključka da mu je to srednje ime. Jer, malo-malo, pa eto njega na naslovnoj strani kao glavnog, ili bar glavnog sporednog, aktera nekog velikog belaja. A kad visoki zvaničnici učestvuju u belaju, iskustvo nas uči da se nastala šteta preliva na pleća običnog čoveka.

Onaj filozof Hegel je u svoje vreme govorio da se istorija ponavlja dva puta. Na to se nadovezao bradati Marks rekavši da prvi put ide kao tragedija, a drugi put kao farsa. Nama se, između svega ostalog, desio Gašić. I ponavlja se. Često.

bratislav-gasic-foto-novosti.rs_
izvor fotografije: vojvodjanskenovine.rs

1. mrzitelji – Gašićeva omiljena reč koju koristi za targetiranje ljudi koji kritikuju nerazumne odluke lokalne vlasti.

Jedan čudesan kruševački saobraćajni znak

Ako se neka vlast pamti po svojim (ne)delima, onda će ova definitivno biti posebno upamćena. Jer, kada izmigoljite van svojih domova, imate uvek nešto da vidite novo. Iznemogla i ogrezla u bedi propala lica sugrađana koja krase ulice nisu neka novost. Na to smo se godinama navikli. Optimizam u nas je ipak vrlo prisutan i dalje – nećemo ga se odreći tek tako. Jok more! Zato se i dalje vodimo onom starom ’’biće bolje za dve godine’’. Jeste, biće. Ali, šta je to novo?

Neki mudri čova odavno reče kako put od hiljadu milja počinje prvim korakom pa je valjda jedan od koraka ka tom ’’našem’’ neznanom cilju i svečano otvaranje saobraćajnog znaka u Kosančićevoj ulici. Na kruševačkim fejsbucima i tviterima ljudi isprva pisaše: Njuz, Njuz, Njuz, kad ono – Nije Njuz! Eto, i to je neko morao da uradi prvi put u istoriji, dabome.

Nije strašno da se napravi korak unazad. Normalna zajednica homosapiensa bi analizirala greške, izvukla pouke, i one se ne bi više događale. Bar to tako nekako treba da funkcioniše kad se već ne uči na primerima dobre prakse. E sad, kod mene je izrazita ta optimistična crta ili sam samo naivan da poverujem kako ovako nešto može da se dogodi nakon onomadnjeg Gašićevog otvaranja ležećeg policajca ispred osnovne škole ’’Dositej Obradović’’. Dobro, da ne budem suviše kritičan, investicija od 200 evra (sic!) ipak zaslužuje obraćanje narodu pred dve kamere i dvadesetak tapšača po službenoj dužnosti.

Pokušava lokalna vlast da nas sumanutim pričama ubedi kako odlučno koračamo napred, ali ne ide im, stekli su imunitet. Imunitet na zdrav razum. Otporni na činjenice, prezrivi prema inteligenciji – formula (ne)uspeha. Ili je pak zdravorazumsko rezonovanje protivno njihovim interesima – ko će ga znat. Iz iskustva držim da ove stavke prožimaju jedna drugu.

1
izvor fotografije: krusevac.rs

No, nekad je bolje ne učiniti ništa nego napraviti nešto tako malo i skoro beznačajno, a opet, mnogo glupo. Moguće je da su predstavnici vlasti planski želeli da se vrate nekoliko koraka unazad kako bi uhvatili duži zalet pa da preskoče pet odjedared! Ako bismo za trenutak poslušali logos, ne ’’sprski logos’’ ko što kaže predsednik Toma, nego ovaj običan logos, ta vest bi u realnom životu bila značajno beznačajna. Da su lepo prećutali, ne bismo imali oko čega da se sporimo. Ovako, postavljanje saobraćajnog znaka koji sa sve majstorovom ’’rukom’’, i ručkom u kafani npr. ’’Idu dani’’ kod Paje, što ne mož’ da košta više od 100 evra (sic!) – u ovom trenutku predstavlja, blago rečeno, uvredu za sve građane i građanke Kruševca. Međutim, vrli gradski zvaničnici su svakako izašli da se slikaju pred kamerama bivšeg regionalnog servisa u nadi da jeftinim populizmom uberu poen kod naroda.

Kad se završilo svo to snimanje, vest se našla na glavnom gradskom sajtu kao jedna od dve najbitnije tog dana. Našem sajtu, koji suštinski služi za promovisanje vladajuće naprednjačke garniture. Ali i to ne rade kako treba, jer, recimo, kada na sajtu kliknite na opciju ’’English’’, dobijate interesantnu kombinaciju engleskog i srpske ćirilice. Verovatno su se odlučili na tu kombinaciju zbog privlačenja stranih investitora!? Pošto su strani, a i ostali investitori, kako je to vreme pokazalo, ništa drugo do najobičniji mit, onda valjda preostaje da se stvori iluzija o nekakvim poduhvatima vlasti za dobrobit grada, gde se pokušava opravdati puko postojanje. Od svega toga nama ostade – duplo golo! Građanima Kruševca bi, recimo, mnogo više koristilo stalno ažuriranje informacija o tačnom broju nezaposlenih; kao i informacije o tačnom broju novootvorenih radnih mesta; i broju aktivnih korisnika socijalne pomoći; i broju onih koji čekaju socijalnu pomoć, a za koje nema novca.

Gašićeva poslušna čeda samostalno kreiraju pokušaje zamagljivanja očiju javnosti. Oni predstavljaju instalirane satelite koji se utrkuju u dodvoravanju ruci koja ih hrani i bez skrupula nastoje da učine sve kako bi zadržali sitne privilegije koje im omogućuje dodeljeni trenutni položaj. Partijski preletački kadrovi koji menjaju stranačke kartice češće nego slike na fejsbuk profilu. Zapravo, to su najobičnije podguzne pizde koje će se u nekom ne toliko dalekom trenutku u budućnosti kroz suze braniti kako su bili primorani da se ne oglušuju o naređenje. A i tada će raditi isto. Odbacivaće odgovornost i braniće se demagogijom pokušavajući da nas ubede da je istina ono što i sami ne veruju da jeste.

Preko puta tog, sada već posebnog saobraćajnog znaka, nalazi se zgrada EPS-a. U glavi mi se mota još jedno pitanje: koliko dugujete za struju?

Izbeglice su ljudi

Licemerje Evrope po pitanju izbeglica ogleda se na mnogo načina. Bliski istok je duže od decenije najnestabilnije područje i ujedno najveći prostor izviranja nasilja na planeti. Dok NATO uvodi demokratiju Evropa daje podršku. Isto je bilo i sa arapskim prolećem gde je celi sever Afrike đuture demokratizovan. Bitka za geostratešku poziciju i resurse još uvek traje, a u takvim situacijama najviše strada običan narod. Nekoliko država je uništeno i razoreno skoro u potpunosti. U mnogima od njih se svakodnevno dešavaju krvoprolića zbog građanskih ratova koji su u toku. Tamo gde je posao odrađen instalirane su poslušne političke marionete. Primena kolonijalne politike kao posledice ostvarivanja imeperijalnih ambicija dominantnih svetskih sila predvođenih USA naterala je ogroman broj ljudi (najviše ih je iz Sirije, pošto tamo još uvek demokratija nije uspostavljena) u beg glavom bez obzira. Primorala ih je u beg od ratova i nasilja iz razorenih zemalja. U beg put Evrope.

Pored dizanja ograda, problem evropskih država u nemanju volje za rešavanjem problema izbeglica između ostalog jeste i u tome što bi svaka od njih želela da bude samo tranzitna, a ne njihovo konačno odredište. Pošto je Srbija jedna od usputnih stanica na tom putu, način identifikovanja i predstavljanja ovog problema u javnosti izaziva mnoge dodatne probleme, a usputno stvara prostor za bujanje desničarskih ideologija.

Nije mali broj medija koji vode žestoku bitku ne bi li se našli u samom vrhu domaćeg huškačkog novinarstva. Dolazak oko 100.000 izbeglica u Srbiju od početka ove godine poslužio je za fabrikovane skandale sa ciljem uzbunjivanja šire javnosti. Jezivi naslovi sa prve strane režimski najposlušnijeg visoko tiražnog dnevnog lista, najotvorenije podstiču mržnju prema izbeglicama uz širenje ksenofobije i rasizma. Uzimajući u obzir veliku krizu u kojoj se nalazimo, političke elite su uspele da fokus građana preusmere na antiizbeglički diskurs, a da u zasenak ostave daleko važnija pitanja poput: katastrofalnog ekonomskog stanja u zemlji, ubrzanog rasta spoljnog duga, nefunkcionisanja institucija, najavljenog otpuštanja više hiljada prosvetnih radnika i radnica, itd.

Iako su ovo de facto važnija pitanja koja treba postavljati iznova, jer životi svih nas direktno zavise od njihovog rešavanja, animozitet usmeren prema azilantima je i dalje prisutan u ogromnoj meri. Ako odemo korak dalje, videćemo da su izvori naših patnji u krajnjoj liniji jednaki. I mi smo bili ne tako davno bombardovani od strane NATO pakta, a dobar deo bliskog istoka je dugo pod njihovom agresijom, što je tamošnje ljude dovelo u bedu i nagnalo u bekstvo. Ekspanzija neoliberalne kolonijalne politike nakon vojne intervencije se nastavlja kroz međunarodne finansijske institucije na čelu sa MMF-om. Dele se krediti i šakom i kapom za obnovu zemlje, poslove obnavljanja dobijaju strane korporacije, uzimaju se ključni resursi (nafta) u državama oslobođenim od diktatora – slobodno se može reći da je u pitanju standardni obrazac. Ovde imamo političke i tajkunske elite koje uz blagoslov međunarodnih kreditora kontinuirano sprovode pljačkanje države na štetu naroda. Bedni smo i jedni i drugi, s tim da su oni pored toga u bekstvu.

Zašto nas onda huškaju da ih mrzimo?

Običnim čovekom, nesnađenim od svih muka, najlakše je manipulisati, jer je ’’egzistencijalna borba njegov osnovni kategorički imperativ’’. U trenucima opšte bede i nemaštine, pod konstantnom pretnjom nekog (izmišljenog) neprijatelja, kod obespravljenih ljudi dolazi do ispoljavanja osećaja pripadnosti nečemu većem, tj. važnijem (tradiciji, naciji, veri). Romantizovanje neke tobožnje velike i sjajne prošlosti, a davanje posebnog značaja upravo toj mitološkoj dimenziji, jeste krucijalna kako bi se održao taj mit o nama kao nekom posebnom, nebeskom narodu. I tu dolazi fašizoidna intervencija gde nas brižni čuvari nacionalnog identiteta podsećaju kako su naši preci prolili krv za zemlju na kojoj mi živimo, i da na njoj imaju pravo da žive samo oni koji su spremni isto to da učine. S toga, ne treba da čudi što se onomad na krajnje desničarskom portalu pravda.rs pojavio tekst u kom piše kako je Stefan Nemanja u svom zaveštanju predvideo dolazak azilanata sa sve arhaičnim citatom: ’’Čuvajte se inojezičnika’’. Nije trebalo mnogo vremena za ponovnom aktuelizacijom priče o Srbiji kao prvoj liniji odbrane od najezde muslimana u nameri pokoravanja Evrope, gde Srbi igraju svoju ulogu odabranog (nebeskog) naroda.

Sveprisustvo iracionalnog straha od različitog drži malog čoveka u nemogućnosti da se odupre nametnutim konzervativnim obrascima ponašanja kojima je izložen od rođenja. Dresura podrazumeva poslušno poštovanje tradicije, uz odsustvo bilo kakvog kritičkog preispitivanja. Zato on nema hrabrosti da se pobuni protiv represivnog aparata koji ga ugnjetava, i strahuje izolovan u svom mikrokosmosu, jer bi u suprotnom bio targetiran kao izdajnik nacije.

Nisam ksenofob, ali… izbeglice dolaze!

Došli su neki ’’čudni’’ ljudi, koji nose neka ’’čudna’’ odela, govore nekim ’’čudnim’’ jezikom, a to u stvari znači da su samo jednostavno – drugačiji. Kulturološki šok je izazvao strah od nepoznatog. Izgrađeni odbrambeni mehanizam nas navodi da nepoznato definišemo kao čudno, što u krajnjoj liniji implicira izopačenost. A to je prva barijera koja zahteva nužno odbacivanje, a zatim uspostavljanje prijateljskog kontakta sa ljudima koji su u nevolji. U normalnim uslovima, to pitanje trebalo bi da bude rešeno institucionalnim putem tako što bi neko podučavao te ljude našem jeziku, i na taj način im za početak obezbedio lakše integrisanje u društvo. Kada bi to savladali, onda bi bili u stanju da traže posao u Srbiji i počeli sa zarađivanjem sopstvenog novca, naravno ukoliko uopšte žele da ostanu ovde i ukoliko je moguće danas naći bilo kakav posao.

Ako za trenutak napravimo paralelu sa ne tako davnim periodom devedesetih, kada je na desetine hiljada naših sunarodnika nakon krvavih ratova na Balkanu i raspada SFRJ izbeglo/otišlo u mnoge evropske zemlje, primetićemo dosta sličnosti sa situacijom u kojoj se nalaze azilanti u Srbiji. Nisu svi Srbi imali bogato situirane rođake na Zapadu, pa da oni šalju garantna pisma za njih i obezbeđuju im poslove po želji bez problema. Zapravo, ogromna većina se uputila tamo, u nepoznate zemlje, bez poznavanja jezika, bez para, neostavivši ništa iza sebe. Mnogi su u ratu izgubili sve i morali da počnu život iz početka. Bez idealizovanja, odnosno bez naivnog življenja u zabludi kako u evropskoj zajednici naroda nisu prisutni rasizam i ksenofobija (ipak je evropska liberalna demokratija podarila svetu fašizam), treba biti pošten i priznati da je tada tim ljudima pružena pomoć i da su se neki drugi ljudi solidarisali s njima u nevolji.

Vladajuća klika senzacionalističkim medijskim spinovima kroz koje otkriva ’’paklene planove’’ o ’’Islamskoj Republici Srbiji’’; napadu ’’ISIS-ovih terorista’’; odbijanje izbeglica da prime pomoć crvenog krsta zbog crvenog krsta na kutijama; navodne izjave nekog Ahmeda iz Libije da će u Evropi umesto crkava stajati minareti, itd, uliva građanima i građankama strah uz ispiranje mozga i stvara neprijateljsku atmosferu. Nacionalistički oportunisti koji nisu na vlasti zdušno pomažu u tome, jer je ovo idealna prilika da iskoče iz svojih mišjih rupa kako bi širili mržnju, a sve u cilju odbrane nacije. Njih nikada nećete videti na radničkim i drugim štrajkovima, studentskim protestima, niti u dizanju glasa protiv smanjivanja plata i penzija, ali će u svemu i svačemu videti nekakve neprijatelje koji predstavljaju pretnju po bezbednost nacije. Zato su često prinuđeni da izmišljaju neprijatelje, jer jedino na taj način njihovo postojanje dobija smisao.

Vlada na čelu sa premijerom pokušava da nas ubedi kako drži pod kontrolom trenutnu situaciju i da je vrlo izrazita u nameri da istraje u pronalasku rešenja ovog problema.

Brankica Janković, poverenica za zaštitu ravnopravnosti, gostujući u tv emisiji ’’Kažiprst’’ na B92, između ostalog izjavila je i sledeće: “Treba razmisliti, ponuditi opciju da ti ljudi ustanu u delovima Srbije koji su pusti. Tu bi trebalo uraditi selekciju, detaljnu bezbednosnu procenu, iako niko u ovoj fazi ne želi da ostane u Srbiji, možda će se to promeniti u nekoj novoj fazi“ – što pokazuje nivo dezorijentisanosti funkcionera i funkcionerki vlade kojima je poveren ovaj zadatak. Sama izjava je problematična iz više razloga. Dozvolu za ostanak u delovima zemlje koji su pusti tumačimo kao određivanje zone za ’’slobodno kretanje’’ izbeglica. Mogućnost slobodnog izbora se ne pominje. Šta ako ne žele da budu stacionirani u tim krajevima? Dalje, šta znači ’’uraditi selekciju’’? Pretpostavljam da mi treba da odlučimo ko može da ostane, a ko ne. Iz toga nam sledi pitanje kuda će biti usmereni oni koji ne budu selektovani? I na kraju imamo ’’detaljnu bezbedonosnu procenu’’?! Bezbedonosnu procenu za koga? Proceniti da li smo mi bezbedni od njih, ili su oni bezbedni od nas? U svakom slučaju, implikacija svega toga je pritajeno nasilje. Ovakvim i sličnim izjavama, koje naizgled pokazuju volju za rešavanjem pitanja izbeglica, samo produbljuju već postojeće stereotipe i celu stvar gura u stranu.

Pohvala iz EU, koja je impresionirana našim prihvatom izbeglica, nije ništa drugo nego li podvala kojom Evropa pokušava da prikrije svoju nevoljnost i nespremnost za prihvatanje izbeglica. Lakše je davati određene svote novca Srbiji za izgradnju azilskih centara kako bi se oni što duže zadržali ovde, prolongirajući problem, jer još uvek ne postoje jasni predlozi za njegovo rešavanje. S druge strane, Vučić je tu ponudu oberučke prihvatio iskoristivši zicer priliku da poentira kod Brisela. Odjednom se kompletan narativ menja, pa u nacionalnom dnevniku od pre nekoliko dana imamo edukacijski momenat gde nam kažu da su ti ljudi izbeglice, a ne ’’migranti’’. Interesantno je da se nakon dobijene pohvale od EU najedared u akciju pružanja podrške izbeglicama uključila i crkva, koja se do sada nije oglašavala po ovom pitanju. Sada je to najverovatnije učinila zbog potrebne podrške premijeru.

Izbeglice su i dalje tu. Kod nas. Čovek ljudima koji su u nevolji treba da pruži ruku i pomogne im. Iskazivanje solidarnosti i empatije je ljudskost na delu, a danas nam je to preko potrebno kako bismo brže postali svesni društvene nepravde u kojoj se zajedno nalazimo. I mi, i oni, smo žrtve globalnog sistema koji nas deli na rase, a spaja u bedi. Diskurs kako su izbeglice nosici ekonomske, socijalne, zdravstvene i bezbednosne krize može da preovladava samo kod lajavih kerova i mrzitelja svega ljudskog.

Da, svi smo mi Meda!

Da li u Kruševcu ili okolini postoji gazda lokala za kog bi se ad hoc sakupilo 400 ljudi da mu pruže podršku kada je u nevolji? Evo, pomoći ću vam. Ne postoji! U gradu svi znaju da je Meda čovek za primer i da o njemu ljudi govore samo u superlativu. Međutim, videli smo preksinoć na delu i nekolicinu njih koji ne dele to mišljenje. To je bilo njihovo pravo i sve bi bilo super da se stvar završila da su to zadržali samo za sebe bez da su reagovali. Jer, akcija koja proizvode nepravdu, naićiće na reakciju koja će želeti pravdu.

Sinoć su se spontano i nadasve mirno okupili građani i građanke Kruševca ispred zgrade Policijske uprave. Oko 400 njih je došlo da protestujući izrazi nezadovoljstvo zbog bezrazložnog privođenja Gordana Raičevića, u gradu poznatijeg pod već pomenutim nadimkom Meda, vlasnika nadeleko poznatog lokala ’’Grizli’’. Protest ispred policijske stanice je kulminacija događaja od prethodne večeri (više o samoj situaciji pročitajte u linku iznad).

Kada bahati policajci bespotrebno, pred više od stotinu svedoka, privredu naširoko omiljenog i nevinog čoveka, a usput mu odrede pritvor od 48h, nastaju problemi.

Situacija koju je napravila policija privođenjem Mede kao poslednjeg kriminalca je tipičan primer demonstracije moći i primene sile državno-poslušničkog represivnog aparata. Taj primenjeni metod im se obio o glavu, jer su prisutni odmah počeli sa glasnim negodovanjem reagujući na ono što se dešava.

Juče ujutru u medijima je osvanulo policijsko saopštenje da je Meda izvršio krivično delo napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti. To je izazvalo ogromno nezadovoljstvo na društvenim mrežama, gde su se ljudi masovno odazivali negirajući izdato saopštenje, uglavnom pod heštegom #PravdaZaMedu.

Ovde ne treba kriviti medije. Oni su samo preneli ono što im je policijska uprava prosledila. Pravo je pitanje zašto je policija pored mnogobrojnih svedoka dozvolila sebi i taj luksuz da orkestrira dalje kampanju protiv Mede? Policija nam je dužna odgovor na to pitanje.

Sama vest je naravno ubrzo demantovana. Demanti su stizali sa nezavisnih internetskih portala, a i sa društvenih mreža.

Dalje, na fejsbuku se pojavio status od Medinog prijatelja, koji je razgovarao sa njegovom suprugom.

cvele

Ako se u krajnjoj liniji ovo dokaže kao tačno, nužno je da se zapitamo kako se u stvari policija odnosi prema građanima? Da li oni stvarno brane i štite naša prava, ili služe samo povlašćenoj eliti?

Da, svi smo mi Meda!

Jedini ispravan način borbe protiv državne represije koja nas uvodi u ovakve i slične situacije jeste solidarnost. I mi smo svi sinoć bili solidarni, kao ljudi koji dolaze odozdo sakupljeni po horizontali bez hijerarhije. I mi smo svi sinoć otišli ispred policijske stanice kao jednaki. I mi smo svi sinoć bili Meda. Ne samo zbog njega, već zbog nas. Ako je to moglo njemu da se desi, šta nam garantuje da neće već sutradan nekom od nas? U tom kontekstu, svi smo mi on.

Medu će danas verovatno da puste iz pritvora. Možda već i jesu. Međutim, priča se ovde ne završava. Ali, ne pitaju se samo oni za dalje. Pitamo se i mi.

Gašić ponovo uzurpira moć

Kada pogledate zvaničan sajt grada Kruševca i pokušate da nađete vesti o sklapanju poslova između javnih preduzeća i firmi u vlasništvu najbližih ljudi Bratislava Gašića, o čemu je Blic pisao pre nekoliko dana, nećete uspeti. Ne zato što niste vešti pretraživači, već zato što za sadržaje u kojima se bivši gradonačelnik Kruševca kritikuje, na našem sajtu nema mesta. Sudeći po uređivačkoj politici gradskog sajta, izvesno je da to nisu informacije od javnog značaja. Što se ostalih lokalnih medija tiče o ovome jedino možemo da čitamo na svega par nezavisnih internet portala i blogova.

Duže od dve decenije ustaljena praksa političara koji su na pozicijama odlučivanja i moći jeste korišćenje položaja za sklapanje poslova novcem javnih preduzeća sa sopstvenim i/ili burazerskim firmama. To je samo jedan od usvojenih uspešnih modela funkcionisanja kontinuiranog pljačkanja države, sa ciljem ostvarivanja ličnog i profita određenih interesnih grupa. Naravno, sve se to odvija preko narodne grbače.

Firma u vlasništvu Irene Gašić, ministrove supruge, ’’ADD Production’’, je više puta u proteklom periodu pominjana u izveštajima Saveta i Agencije za borbu protiv korupcije. Upravo zbog dobijanja poslova sa gradskom kućom i javnim preduzećima, kao i visine prihoda koje je ostvarivala pomenuta firma, Gašić je optuživan da se nalazi u sukobu interesa. Za period od četiri godine “ADD Production“ je imala uplate od javnih preduzeća i gradskog budžeta od preko 7,5 miliona dinara. Takođe, prema pisanju Blica, firma ’’BNZ Higijenik’’ u kojoj vlasnički udeo ima Gašićev sin Vladan, u periodu od 2012. godine do danas, imala je uplate od javnih preduzeća i gradskog budžeta u iznosu od 2.162.000,00 dinara.

Gašić je pored Vučića verovatno najkompromitovaniji član vladajućeg režima, što potvrđuje broj afera u kojim zauzima centralno mesto. Onomad je Agencija za borbu protiv korupcije pokrenula postupak protiv ministra Gašića o utvrđivanju sukoba interesa. Nije prošlo ni deset dana od tog momenta, a firmama pomenutog ministra je dodeljen najznačajniji deo sredstava iz budžeta grada Kruševca za ’’projekte kojima se ostvaruje javni interes u oblasti javnog informisanja za 2015. godinu’’. Naravno, sredstva su dodeljena na identičan način kao i svaki prethodni put, što zapravo znači da Gašića ne brinu optužbe upućune na njegov račun. Takvo ponašanje ministra odbrane, kao trenutno najmoćnije političke figure sa teritorije Rasinskog okruga, jeste demonstracija moći u njenom pravom obliku.

Nedovoljna transparentnost načina raspodele državnog novca evidentno ukazuje na sveprisutan manjak demokratičnosti u kontrolisanju istog. Nepostojanje zaštitničkih mehanizama kontrole trošenja budžetskih para predstavlja dodatni problem, jer upravo sistemske rupe otvaraju prostor za razne mahinacije. Vladajuća garnitura, po uzoru na sve prethodne, nedvosmisleno stavlja do znanja građanstvu da ne poseduje minimum političke volje za bilo kakvom promenom po ovom pitanju. Jer, kada sistem funkcioniše u korist povlašćenih, zašto bi ga ti isti menjali?

Sprega politike i privatnog kapitala je uvek nužna za ubrzani razvoj biznisa i nesmetano profitiranje elita na štetu običnog čoveka. Na primeru Gašića jasno prepoznajemo situaciju kada se politički položaj preklapa sa ostvarivanjem ličnih poslovnih ambicija. Količina političke moći stečena datim ministarskim položajem, gomilanje velikog profita privatnim poslovanjem, uz vernu poslušnost višoj instanci, omogućava mu da trenutno bude nedodirljiv i apsolutno kontroliše rasinski okrug. Lokalne institucije nemaju kapacitete, a definitivno ni moć da se suprotstave bivšem gradonačelniku, što znači da u ovakvom društvenom uređenju pojedinac može da bude iznad sistema. Jel vam to zvuči poznato? Hoću da kažem – premijer države je autoritarni vladar kome su podređene sve institucije i u ovom periodu isključivo od njegove volje zavisi odlučivanje o svim bitnim pitanjima u zemlji.

Naprednjačka klika često istupa u javnost sa jeftinim i otrcanim parolama poput: nema nedodirljivih, red i zakon iznad svih, itd. Stanje na terenu nas uverava da se kroz konstantan pritisak na rad institucija u velikoj meri ograničava njihovo nezavisno delovanje. Podsećanja radi, građani još uvek ne znaju ko od nadležnih zvanično snosi odgovornost za helikoptersku nesreću koja se dogodila u martu ove godine.

Javni interes na lokalu

Brojčano znatno manji obim medija omogućava njihovo lakše kontrolisanje, i iz tih razloga je za razliku od republičkog nivoa cenzura na lokalu daleko prisutnija. S druge strane, postojanje medijske cenzure znatno ograničava prostor za debatovanje i otvorene razgovore o postojećim institucionalnim i drugim problemima. Pored ograničenih resursa s kojim raspolažu nezavisne grupe i/ili pojedinci, dodatan problem u manjim sredinama predstavlja izloženost inicijatora. Svaka građanska inicijativa koja se kritički postavlja prema vlasti, a želi da pokrene raspravu od javnog značaja, u startu nailazi na otpor. Do informacija u vezi sa “uzbunjivačama“ se brzo dolazi, i njima bivaju zatvorena vrata svih institucija.

Naš problem nije definisanje javnog interesa. Svakoj uređenoj društvenoj zajednici su potrebni mehanizmi koji omogućuju stalno redefinisanje javnog interesa sa ciljem da uvek bude u službi opšteg dobra. Takođe, potrebno je izgraditi načine za njegovo implementiranje tako da pojedinac nikada ne može da se stavi u poziciju iznad društva.

Katastrofalno stanje medija u državi nesumnjivo odslikava i kruševačku scenu. ‘’Bez slobode štampe sve druge slobode postaju iluzorne’’, što znači da bez slobodnih medija nema ni ostvarenja javnog interesa. Vladajuće elite nastoje da što je moguće više utiču na formiranje medijskih sadržaja. Kontrolisanjem medija u značajnoj meri se oblikuje javno mnjenje. Zato vlastodršci, pored prisvajanja svega ostalog, moraju da prisvoje i medijsku sferu.

Ćebe

Imam jednu nana Ljilju. To je staramajkina staramajka. Za nju, glavne životne opasnosti u univerzumu kojima čovek može da se izloži su cigare i ’’pazi da nenazebeš’’. Dok me je čuvala kao klinca, imala je običaj leti na 35°+ da me ne pušta na igralište ako nemam bar vešmajicu ispod majice. Jebeš rizik od potencijalnog toplotnog udara, bitno je da se ne prehladim. Okej, skinem ja vešmajicu na prvoj krivini, al’ dođe ona u kontrolu. Jebigica. A za zimu bolje da vam ne govorim; Unihop, dugačke gaće, trenerke, pantalone, vešmajica, majica, pidžama, rolka, džemper, prsluk, jakna, prsluk preko jakne – nije ni čudo što sam hodao kao Robokap. Vidiš dragi čoveče kolika je zebnja od zebnje.

Nana Ljilja problem moguće prehlade preventivno rešava poklanjanjem ćebadi. Svi mi njeni unuci i unuke, za rođendan pored regularnog poklona, dobijemo po jedno ćebe pride. Uvek. U mom slučaju ta tradicija traje jedno 20 godina bez prekida.

– Ljiljo, boli me nešto kažiprst.

– To ti je od pušenja.

– Nano, znaš da ja ne pušim.

– A, pa jes. Biće da si se prehladio?

A pošto sam njeno omiljeno unuče (jedini nisam pušač), neretko dobijem na poklon i ćebe: komada dva. I tako, kad se burazer i ja saberemo, trenutno imamo jedno 50 novih neotpakovanih ćebadi. Familija se oduvek pitala odakle Ljilji lova za sve to i kojim kanalima ona doprema svu tu robu kući. Ako se negde u medijima pojavi vest nešto tipa ’’Razbucana ćebe mafija’’, nana Ljilja je garant na čelu organizacije. No, batalimo sad te pretpostavke.

Where is the catch?

Catch je u tome što dobijena ćebad ne sme da se koristi! Kako sad to? Ti ’’ćebići’’ se zapravo čuvaju tako kako su kupljeni, umotani u sve te celofane, sa dodatkom lista duvana (da ih ne bi napadali moljci) u svakoj kesi. A zašto? Kako zašto? Pa, da bi imao čime da se pokrijem sa snašom kada se budem oženio! Ne postoji teorijska šansa da dobijem novo ćebe. Dok se ne oženim. Kao što rekoh, imamo bar 50, i to od svake sorte. Vunene, pamučne, frotirne, sa trouglićima, romboidima, ma svakojake, a evo, zadnjih 20 godina, svako veče ovogamikrsta ležem s pocepanim ćebetom. Rupa ima na sve strane, promaja kroz ćebe piči kao nenormalna, ali novo ćebe se ne dira kao da je ostroška ikona.

Ali, to nije sve! Ima dalje. Vrhunac priče jeste da ne treba ni snaša, a ni ja, njima da se pokrivamo! Pa šta da radimo s tim? Ništa. Treba ih sačuvati za našu decu, ali da im se ne daju pre nego što se oni budu udavali/ženili! Znam, znam, i ja kolutam očima, ćebeta mi pocepanog.

A pošto staramajka bespogovorno i disciplinovano nastavlja nana Ljiljinu tradiciju – prosto nema vajde da iskukumavčim novi pokrivač. Jok bre. Izuzetak se jedino da napraviti samo u slučaju kada nam dođu gosti na ’’posedak’’. Tada ćebe naprasno gubi status relikvije. Za goste celo, novo, bez rupica i rupčaga, sveže otpakovano, a za burazera i mene neko prepotopsko. Kad se gosti isprate kućama, ćebe se uredno opere, očetka, spakuje i vrati na mesto da broji dane do kraja vremena. Žao mi ćebadi, ali sva sreća pa im je vreme poluraspada kraće od vremena poluraspada Radijuma.

Da budem iskren, jednom dobio sam tri potpuno nova i neotpakovana. Aha! Šta je bilo miševi? To se desilo kada sam pošao na studije. Bilo staramajku sramota da me pošalje ’’odrpanog’’ u Beograd; darovala me sa dva frotira ’’mekim kao duše’’ i jednim pamučnim ’’OVO JE RUČNI RAD NEMOJ SLUČAJNO DA GA USEREŠ’’ ćebetom. A nana Ljilja mi je poklonila jedan džambo jorgan, onaj teški, punjeni, od jedno 32 kila. Da nenazebem. ❤

P. S. Taj jorgan je igrom slučaja završio u kontejneru nakod jedne gajba žurke, natopljen sa recimo manje od sedam, a više od četiri litra alkohola. I ko zna koje čega još. Šta ćete, studentarija. 😉

P. P. S. Prošle godine, za vreme poplava, nakon mukotrpnih pregovora uspeo sam kevu da nagovorim da doniramo makar jedno ćebe. Pristala je na jedno. Nekako. I dan danas ne zna koliko smo donirali. Oprostite što ne smem da napišem tačnu cifru, frka mi da staramajka ne vidi – mogla bi krv da padne. 🙂

Selfi je kriv za sve

Poslednjih nekoliko dana velika pažnja javnosti usmerena je na slučaj poznate ličnosti Ane Marije Žujović), koja je preživela nasilje od strane supruga Vladimira Stanojevića. Ceo slučaj bi prošao verovatno sa mnogo manje interesovanja, da Ana Marija po većinskom mišljenju šire javnosti nije napravila jednu kardinalnu grešku. Ona je, nakon što je preživela batine u svom stanu, od strane Vladimira, napravila selfie  i postavila tu fotografiju na društvene mreže. Linč je mogao da počne.

izvor: novosti.rs
izvor fotografije: novosti.rs

Em žena, em u braku, em preživela batine od supruga, em atraktivna – što našu javnost dovodi samo do jednog zaključka: Palite lomaču, kriva je! Malo je to što je preživela fizičko nasilje, sada ćemo i da je dokosurimo psihičkim.

Komentari na portalima, koji imaju veliki broj odobravanja od strane čitateljske publike su u najvećem broju, blagorečeno, užasavajući.

am9

Da li je moguće da neko uvidevši ovakve masnice komentariše to da li se ona slikala ovako ili onako, i gde je postavljala slike? To što je prebijena se zanemaruje istog trenutka i najvažniji aspekt celog slučaja pada u drugi plan.

am6

Spekulacije takođe nedvosmisleno relativizuju muško nasilje, jer ona tobože radi sve ovo kako bi stekla ‘’popularnost’’. Pored toga, ovakvo relativizovanje održava veoma živim predrasude o tome kako treba da izgleda i kako treba da se ponaša žena koja je preživela nasilje – što je poprilično umobolna ideja.

am7

Znači ako preživiš ‘’slabo’’ batinjanje, ili dobiješ ‘’samo’’ jedan udarac – ćuti! To nije nasilje, jel tako?

am2

I džentlmeni opravdaju nasilje, ali samo kad je zasluženo! Takozvano džentlmenstvo je istorijski prevaziđen socijalni konstrukt koji podrazumeva poštovanje hijerarhijskog odnosa unutar veze. Žena mora da zna pravila i obrasce ponašanja, a takođe, mora da ispuni sve etičke norme koje propisuje patrijarhat kako bi uživala privilegiju da bude supruga jednog džentlmena – jer u suprotnom osetiće tešku džentlmensku ruku.

am10

Ovo je do pola tačno, ali druga polovina ‘’a ne nas’’ je zabrinjavajuće netačna! Da, i te kako se tiče nas. Prećutkivanjem i ignorisanjem nasilja postajemo indirektni saučesnici u nasilju. U Srbiji takođe postoji i zakonska obaveza prijavljivanja nasilja!

debil

Ovo je vrhunac primitivizma i apsolutno odsustvo trunke saosećanja za izršeno nasilje. Pseudo humoristični komentari poput ovog, koji se posprdno odnose prema žrtvama nasilja, ne samo da relativizuju, već otežavajuće utiču na druge žene koje su pretrpele nasilje, kako bi skupile hrabrost da prijave nasilnika.

amblic

Veliku odgovornost snose i mediji, čije neprofesionalno i banalizovano izveštavanje o ovakvim i sličnim slučajevima, služi samo za povećanje zarade kroz broj klikova. Tako je recimo za najčitaniji portal u Srbiji ovaj slučaj zabava?? Prava kategorizacija, nema šta. Uredništva medijskih kuća bi mogla da edukuju svoje novinare kako se izveštava o nasilju u porodici. Evo veoma korisnog linka.

Naravno, na našim internetima postoje i glasovi razuma.

femupo

djeric

f2

am1

Mreža ŽENE PROTIV NASILJA, je početkom februara izdala saopštenje o broju žrtava femicida u 2014. godini.

Žene koje su preživele nasilje nikada i ni pod kojim uslovima ne mogu da budu krive. Dakle, uvažene predrasude koje se odnose na ‘’izazvala’’, ‘’provocirala’’, ‘’varala’’, itd, zanemaruju nasilje i na taj način prebacuju krivicu na ženino ponašanje, koje se učitava kao uzrok počinjenog nasilja. Na taj način se ‘’pronalazi opravdanje’’, što je pogrešno. ŽRTVA NASILJA NIKAD NIJE KRIVA ZA NASILJE KOJE JE NAD NJOM IZVRŠENO! Za nasilje je uvek odgovoran samo i samo počinitelj!

 

Kako upokojiti Koelja

Skočite nekih 20 godina u budućnost. Dobro, nisam mislio bukvalno da skočite, već zamislite samo da su dve decenije prošle u trenu – just like that! I šetate tako gradom, a oko vas svetleći bilbordi i ogromne reklame na sve strane. Gde god da se okrenete, tu su. Svaki grad postao Las Vegas (Bože, tako mrzim Las Vegas, ali to je sada manje važno). Elem, u kapitalističkom svetu, na reklamama nesrećni ljudi ne postoje. Sve su porodice srećne! Uostalom, ne samo porodice, svi su srećni, zar ne? I ljudi, i životinje, čak bre marketing propaganda režira stvari da steknemo utisak da su i mašine sa reklame srećne! E, a pored svih tih govnarija, posebno mesto u budućnosti zauzimaće bilbordi sa likom Paula Koelja, autora kultnog romana Alhemičar (hehe kultni hehe roman), uz njegove citate…

Jedno od zanimanja budućnosti, koje je i danas jako aktuelno (i donosi veliku zaradu) jeste biti lifecoach. To su oni mešetari koji obmanjuju pošten narod prodavanjem magle iz oblasti popularne psihologije i psihologije uspeha (žvrljao sam o tome – ne mora da vam kažem da treba da bacite pogled <3). “Kako da zavolite svoj posao?“ – ne brinite, naučiće vas lifecoach-eri! Naškrabaju neku knjigu o tim “misli pozitivno – osvoji svet“ sranjima, nađu neku grupicu mukica od 15-20 ljudi, i onda im za 20, 30, 50 i više evra mesečno drže predavanja i/ili radionice kako da ovi zavole svoj posao. I sada dođe neki mučenik koji radi za minimalac (21.160 rsd – for the record) koji mora da ostane prekovremeno po nekoliko sati (prekovremeno se uglavnom ne plaća!), svaki put kad mu gazda kaže, doprinose ne dobija jer radi na crno, plus ta crkavica kasni do u nedogled – A TI ĆEŠ DA ME NAUČIŠ KAKO DA ZAVOLIM SVOJ POSAO?? Pa 100 ti oca jebem – ok, ok, samokontrola Nikola, samokontrola. Dakle, to su na jednom primeru lifecoach-eri.

 
 
Na primer, zašto bismo verovali siromašnima?
Mami svojoj to da kažeš!
Mami svojoj to da kažeš!
LOL! Care, sa ovim si premotao igricu keve mi.
Care, sa ovim si premotao igricu keve mi.
 
Koeljo je kriv za sve, bre!! 
 
Svojim romanom Alhemičar (fino sam ga napljuvao, pročitajte <3), utabao je put svim ostalim autorima i autorkama iz oblasti popularne psihologije i romanopisaca koji/e obrađuju temu površnog radikalnog životnog optimizma, itd, itd. Na mnoge od njih je, kako kažu “presudno uticao“ (bože me sačuvaj i sakloni pu pu). Ajd što oni pišu, jbg, hoće da zgrnu lovu na taj način. Nego, pravi problem nastaje na drugom mestu – kod čitatelja.
 
Ti mili i blagi tonovi kojima se služe svi ti autori savršeno doprinose i pomažu očuvanju statusa izgubljenih i klasno neosvešćenih duša. Ljudi počinju da apstrakuju svet, tragaju za srećom unutar sebe, smislom postojanja itd, i onda upadaju u stanje mikrokosmičkog izolacionizma. Treba li uopšte govoriti da takva percepcija vodi u političku izolovanost, nezainteresovanost za realni svet i dešavanja u njemu. Sve te mantre “misli pozitivno“, “spas je u pozitivnim mislima“, “sreća je u vama – pronađite je“ itd., destabilišu i sprečavaju klasno osvešćenje. “Sreća je za ovce“, kako je lepo govorio Niče. Smislen život je nešto čemu bi čovek trebao da teži, a ne sreći.

Gde je rešenje?

Zapravo, veoma je prosto. Sve što treba da uradimo, jeste da napravimo vremensku mašinu što je pre moguće i pošaljemo neku personu dobre volje u 1984. godinu. Kako zašto? Pa da kokne Koelja i spreči objavu Alhemičara i uništi rukopis – SPASE SVET! ❤

Mislim, ovo je u principu ideja za SF knjižicu koju planiram da napišem nekad u budućnosti kada budem bio mnogo dokon. Naravno, tu bi bili uključeni masoni, iluminati, vlade iz senke, KGB, FBI, CIA, Tarabići, Sveto pismo, Vatikan, Džihadisti i još 1389 njih. No, da ne otkrivam sve unapred. 🙂 Ako se pak nekom svidi, slobodno nek napiše i sam/a – samo neko pivo da časti, jbg. 🙂

Za kraj, uvek imajte na umu sledeće:
Svaki put kada kupite i/ili pročitate Koeljovu knjigu, jedan mali anđeo umre. <3
Svaki put kada kupite i/ili pročitate Koeljovu knjigu, jedan mali anđeo umre. ❤

 

Sirotinja opet kuka

Vlast odlično radi za račun siromašnih tako što donosi zakone koji odgovaraju samo najbogatijima. Jer, vođeni logikom ako uspešnima obezbedimo uslove da budu još uspešniji, biće bolje i raji, jeste da. Uspešnost takve politike ogleda se u gomilanju profita budžovana (dabome), a siromašni (ko ih jebe), nekako uvek budu zaboravljeni uz obećanje da će im za koju godinu biti bolje, pod uslovom da se malo više stisnu, tj. prištede. I dok naša politička elita samouvereno jurca da obezbedi povoljnu poslovnu klimu kako bi se naši bogataši još više nafatirali preko narodne grbače, neka sirotinja širom zemlje počinje da kuka. Spoljni dug nikad veći – a oni kukaju. Smanjuju se penzije – a oni kukaju. Slede masovna otpuštanja iz javnog sektora – a oni kukaju. Poskupljuju školarine na fakultetima – a oni kukaju. Nešto im ne valja…

Pa, šta je bre, sirotinjo? Opet kukaš? Malo ti je da imaš gde da spavaš, da jedeš i što radiš za tu crkavicu? Malo ti je manje od 1 (slovima: jedan) evro po radnom satu? Pa u Africi nemaju ni to, a tebi je malo? Pa naravno da vas tretiramo kao životinje, jer za bolje i niste. I treba da vas ponižavamo i tlačimo! Šta vaša deca? Pa što se niste snašli? Mogli ste lepo da budete ratni profiteri, članovi partije, da drpišete narodnu imovinu za male pare, obezbedite tu decu i da pišate po sirotinji sada. Kakav moral? O kom poštenju pričate? Hoćete pošteno da živite od svog rada? Ma nemoj? Ko vas bre jebe!

Niste konkuretni na tržištu rada? Pa što hoćete da budete lekari i lečite ljude, kad nije profitabilna profesija? Živite kod roditelja? Žao mi je, napravili ste loš izbor srednje škole. Ma i srednja škola treba da vam se naplaćuje. Ništa nije besplatno. I zdravstveno osiguranje da se plaća od sad. Nemate da platite lečenje – lipčite!

Više od milion nezaposlenih kaže statistika. Jebi ga, niste sposobni da privređujete. Nema ’’ali’’, pravila tržišta. Darvinistički princip ovde vlada, ’’veća riba proždire manju’’. Nesposobni ste da budete ’’sam svoj gazda’’? E, onda budite to što jeste. Sirotinja! I nemojte da se bunite. I ne krećite se po centru grada — samo po periferiji. Ne zato što remetite estetski doživljaj, već zato što oseća se smrad siromaštva vašeg. Ne želimo da vas gledamo. Ali, treba da nam zarađujete pare! I da ćutite! Da budete tihi, nevidljivi i poslušni u vašim malim i bednim životima.

Budite siromašni u vaša četiri zida! Nemate četiri zida? Ima ih na autobuskoj stanici. Spavajte tamo. Šta da jedete? Vadite iz kontejnera, nema narodne kuhinje! Mora da se štedi. Na socijalna izdavanja zaboravite. Štedimo! Mnogo si bre, postala bahata, sirotinjo, u svom tvom siromaštvu. Pa ne može više da se jede tri puta dnevno iz kontejnera. Od danas samo dva puta!

Kako postavljate to glupo pitanje, ’’zašto mere štednje?’’. Drski ste! Zato što mi uzimamo kredite za naše biznise, i nismo ludi da ih vraćamo. Daleko je isplativije da vi to vraćate za naš račun. Zašto morate više da radite, a manje da se plaćate? Pa da bi bilo bolje. Nama da bude bolje, ne vama. Nismo mi ludi da naš životni standard trpi. A mi ćemo naravno, kako red nalaže, da vas lažemo da ćete i vi jednog dana lepo živeti. Za dve godine, na svake dve godine.

I nemoj slučajno da vam padne na pamet da se žalite jedni drugima! I da se udružujete protiv nas! Naša poruka je jasna: sirotinja gradovima neće šetati! Ako ne budete dobri — ima bre da vam oduzmemo sve. I to malo što imate. A nemate više ništa…