Ćebe

Imam jednu nana Ljilju. To je staramajkina staramajka. Za nju, glavne životne opasnosti u univerzumu kojima čovek može da se izloži su cigare i ’’pazi da nenazebeš’’. Dok me je čuvala kao klinca, imala je običaj leti na 35°+ da me ne pušta na igralište ako nemam bar vešmajicu ispod majice. Jebeš rizik od potencijalnog toplotnog udara, bitno je da se ne prehladim. Okej, skinem ja vešmajicu na prvoj krivini, al’ dođe ona u kontrolu. Jebigica. A za zimu bolje da vam ne govorim; Unihop, dugačke gaće, trenerke, pantalone, vešmajica, majica, pidžama, rolka, džemper, prsluk, jakna, prsluk preko jakne – nije ni čudo što sam hodao kao Robokap. Vidiš dragi čoveče kolika je zebnja od zebnje.

Nana Ljilja problem moguće prehlade preventivno rešava poklanjanjem ćebadi. Svi mi njeni unuci i unuke, za rođendan pored regularnog poklona, dobijemo po jedno ćebe pride. Uvek. U mom slučaju ta tradicija traje jedno 20 godina bez prekida.

– Ljiljo, boli me nešto kažiprst.

– To ti je od pušenja.

– Nano, znaš da ja ne pušim.

– A, pa jes. Biće da si se prehladio?

A pošto sam njeno omiljeno unuče (jedini nisam pušač), neretko dobijem na poklon i ćebe: komada dva. I tako, kad se burazer i ja saberemo, trenutno imamo jedno 50 novih neotpakovanih ćebadi. Familija se oduvek pitala odakle Ljilji lova za sve to i kojim kanalima ona doprema svu tu robu kući. Ako se negde u medijima pojavi vest nešto tipa ’’Razbucana ćebe mafija’’, nana Ljilja je garant na čelu organizacije. No, batalimo sad te pretpostavke.

Where is the catch?

Catch je u tome što dobijena ćebad ne sme da se koristi! Kako sad to? Ti ’’ćebići’’ se zapravo čuvaju tako kako su kupljeni, umotani u sve te celofane, sa dodatkom lista duvana (da ih ne bi napadali moljci) u svakoj kesi. A zašto? Kako zašto? Pa, da bi imao čime da se pokrijem sa snašom kada se budem oženio! Ne postoji teorijska šansa da dobijem novo ćebe. Dok se ne oženim. Kao što rekoh, imamo bar 50, i to od svake sorte. Vunene, pamučne, frotirne, sa trouglićima, romboidima, ma svakojake, a evo, zadnjih 20 godina, svako veče ovogamikrsta ležem s pocepanim ćebetom. Rupa ima na sve strane, promaja kroz ćebe piči kao nenormalna, ali novo ćebe se ne dira kao da je ostroška ikona.

Ali, to nije sve! Ima dalje. Vrhunac priče jeste da ne treba ni snaša, a ni ja, njima da se pokrivamo! Pa šta da radimo s tim? Ništa. Treba ih sačuvati za našu decu, ali da im se ne daju pre nego što se oni budu udavali/ženili! Znam, znam, i ja kolutam očima, ćebeta mi pocepanog.

A pošto staramajka bespogovorno i disciplinovano nastavlja nana Ljiljinu tradiciju – prosto nema vajde da iskukumavčim novi pokrivač. Jok bre. Izuzetak se jedino da napraviti samo u slučaju kada nam dođu gosti na ’’posedak’’. Tada ćebe naprasno gubi status relikvije. Za goste celo, novo, bez rupica i rupčaga, sveže otpakovano, a za burazera i mene neko prepotopsko. Kad se gosti isprate kućama, ćebe se uredno opere, očetka, spakuje i vrati na mesto da broji dane do kraja vremena. Žao mi ćebadi, ali sva sreća pa im je vreme poluraspada kraće od vremena poluraspada Radijuma.

Da budem iskren, jednom dobio sam tri potpuno nova i neotpakovana. Aha! Šta je bilo miševi? To se desilo kada sam pošao na studije. Bilo staramajku sramota da me pošalje ’’odrpanog’’ u Beograd; darovala me sa dva frotira ’’mekim kao duše’’ i jednim pamučnim ’’OVO JE RUČNI RAD NEMOJ SLUČAJNO DA GA USEREŠ’’ ćebetom. A nana Ljilja mi je poklonila jedan džambo jorgan, onaj teški, punjeni, od jedno 32 kila. Da nenazebem. ❤

P. S. Taj jorgan je igrom slučaja završio u kontejneru nakod jedne gajba žurke, natopljen sa recimo manje od sedam, a više od četiri litra alkohola. I ko zna koje čega još. Šta ćete, studentarija. 😉

P. P. S. Prošle godine, za vreme poplava, nakon mukotrpnih pregovora uspeo sam kevu da nagovorim da doniramo makar jedno ćebe. Pristala je na jedno. Nekako. I dan danas ne zna koliko smo donirali. Oprostite što ne smem da napišem tačnu cifru, frka mi da staramajka ne vidi – mogla bi krv da padne. 🙂

Advertisements

Jedan običan radni dan

Zvoni alarm. Otvori oči. Isključi ga. Protegni se. Zevaj. Udahni duboko. I sporo. Mrzi te da ustaješ. Ali moraš. Ne ide ti se na posao. Ali moraš. Proteži se još minut. Ne više. Prođe pet. Ustaj brzo. Žurno. Stavi džezvu. Idi u kupatilo. Umij se. Operi zube. Paste ima još malo. Seti se kasnije da kupiš. Pogledaj se u ogledalo. Šta vidiš? Ne razmišljaj sada o tome. Zakasnićeš. A to se ne sme. Voda je proključala. Zakuvaj kafu. Obuci se. Pokupi dokumenta, pare i ključ od kuće.

Sedi. Srkni kafu. Konektuj se. Pogledaj vesti. Jedan, drugi, treći portal. Ubistva, pljačka naroda, socijalno ugroženi, štrajkovi, afere, prazna obećanja, populističke izjave – znači, dobro je. Nema promena. Podeli neki članak. Nešto važno. Sve je važno danas! Pucamo na sve strane. I po svim šavovima. Kasniš! Požuri, ode autobus. Koračaj brzo. Spremaj sitan keš usput. Za kartu.

Osluškuj. Ne budi nezainteresovan. Čuj ih. Žale se jedni drugima od ranog jutra. Muka ti je od toga? Ne stavljaj slušalice! Njihovi problemi su i tvoji. Delite istu sumornu realnost. Šta možeš da učiniš? Kako da pomogneš? Za početak, klimni glavom. Potvrdno. Složi se sa njima. Jer, oni su ti. I ti si oni. Imaj to na umu. Uvek!

Tvoja stanica. Siđi. Pusti korak. Preispitaj se šifre alarma dok otvaraš knjižaru. Deaktiviraj ga. Obuci uniformu. Oribaj pod i izloge. Obriši prašinu i police. Proveri da li je u izlogu sve izloženo. Dopuni prazna mesta. Otvori knjižaru. Očekuj prve mušterije. Pardon, potrošače! Postavljaće glupa pitanja. Mnogi će biti jako neljubazni i neprijatni prema tebi. Ljubazno im odgovaraj. “Mušterije su uvek u pravu“. Tražiće gomilu glupih knjiga. Ti im reci da su dobre. Slaži ih! Kaži im da su odlične! Jebi ga, gazda i poredak profitiraju od toga.

Odi na pauzu i pojedi svoj đevrek sa susamom. Popij svoj jogurt. Poštuj vreme predviđeno za pauzu, a mogao bi i da požuriš malo. Nastavi prodaju. Ulizuj se ljudima. Ti si prodavac! To ti je posao. Zaradio si danas gazdi 100000 rsd. I svoju dnevnicu od 1000 rsd. Celih! Gazda neće biti zadovoljan, jer, uvek može više. No, dobićeš već redovno sledovanje kritike.

Predaj smenu. Poželi koleginicama srećan rad. Kreni kući. Svrati u market. Kupi šta treba za kuću. Taman da potrošiš pola dnevnice. Zahvali se drugu na pozivu za bleju. Lukzus je popiti piće u kafiću radnim danima. Ne zadržavaj se previše usput, keva je spremila ručak.

Jedi. Odmori se malo. Dremni pola sata. Stavi film da se skida. Skuvaj kafu. Pogledaj vesti ponovo. Iz zemlje i sveta. Proveri poštu. Odgovori. Uloguj se na mrežu. Vidi šta ima. Izloguj se. Čitaj. Odgledaj film. Čuj se sa nekim. Pitaj kako je i šta radi. Večeraj nešto lagano.

Istuširaj se. Spremi garderobu za sutra. Ušuškaj se. Navij alarm. Uloguj se ponovo. Potraži nju tamo. Pogledaj neku njenu sliku i post. Poželi joj laku noć, ako nemaš nešto pametnije da joj kažeš. Gledaj šta ljudi dele, čitaju, misle. Podeli i ti opet nešto. A onda skroluj. Skroluj i gledaj dok te san ne savlada.

Zvoni alarm. Otvori oči. Isključi ga…

Kako sam u 27. godini progovorio reč „mama“

Autobuska stanica. Smaranje dok čekam polazak. Nervozno cupkam u mestu. Ne mogu unutra da sedim zbog vrućine. Majstor uključuje klimu tek kad se krene. Gužva. Velika gužva. Kako ko prođe pored mene – zgazi me. Tako je oduvek. Mrzim to. I niko ne kaže izvini. Dobro, možda ponekad, kurtoazije radi. Ali, u većini slučajeva, ne. Pomeram se nekoliko koraka unazad. Zgazio sam žvaku. Maler. Uvek leva patika. Psujem. U sebi. Prilazim do ivičnjaka i trljam patiku o njega. Dok to radim, osluškujem druge ljude.

’’Mama, javiću ti se čim stignem’’. Nije dečiji glas. Okrećem se. Dečko grli ženu. Svoju majku. Po izgledu bi rekao da je nekoliko godina mlađi od mene. ’’Čim stigneš stavi pilav i grašak u frižider’’, keva će njemu dok ga ljubi u obraz. ’’Ne brini mama’’, opet će on. Sada on nju ljubi. U obraz. Čoveče, ima dvadeset i kusur godina, a prenemaže se kao neko razmaženo derište. Ispušta neke patetične prizvuke. A majka ’’Joj, imaš nešto na obrazu. Ček da sklonim. E, sad si mi lep kao lutka’’. Smeši mu se. Grle se ponovo. Šonjavko jedan šonjavi. ’’Opaši majicu’’. ’’Ispravi se’’. ’’Ne budi mnogo na suncu’’. ’’Uči, nemoj da skitaš’’. Klima glavom i dok se smeje ponavlja, ’’ne brini mama’’. Ne mogu više da gledam tu sliku. I slušam. Ulazim u autobus. Ionako uskoro krećemo.

Sedim i gledam kroz prozor. Ulazi on. Neće valjda pored mene? Neće. Njegovo je sedište ispred. Ljubazno je zamolio čoveka sa prvog sedišta da se pomeri kako bi seo do prozora. Zar je razmaženko ljubazan? Ponovo me nervira njegovo prisustvo. Počeo sam da mrzim i njegovu plavu majicu sa kragnom. I kačket koji nosi nakrivo. Zvoni mu mobilni. Brzo se javio. Nisam prepoznao tu melodiju, ali je ružna. ’’Kaži mama’’, reče. Zar ona zove? Pogledam napolje, ona stoji pored autobusa. Gledaju se kroz staklo. I dalje se opraštaju. Šapuće u slušalicu. Sad me kopka šta joj govori. Kolena mi igraju. Dođe mi da mu se proderem. Ali ne mogu. Nervira me, a opet, ne dira me. Uh, evo, konačno krećemo. ’’Volim te mama. Čujemo se. Ćao’’. Muka mi je. Moram da dremnem.

***

Stižem. Čeka me drugar na stanici. Taman pomišljam da mu ispričam ceo slučaj, kad me on preduhitri. Kaže, ’’je l’ vidiš onog dečka?’’, pokazujući na moju preokupaciju. Instiktivno sam znao da treba da ćutim i pustim ga da mi kaže šta ima. Klimam potvrdno glavom. Saznajem da je taj momak sin samohrane majke, kog je otac napustio kada je imao dve godine. Saznao sam da majka radi dva posla kako bi sinu omogućila studije i normalan život. Žive kao podstanari. On takođe radi i solidan je student. Bio sam iznenađen. I ćutao sam. Ništa nisam govorio. Postideo sam se. Nisam mu ni kasnije ništa rekao. Dok smo pili kafu, pretvarao sam se da učestvujem u razgovoru. Misli su bile negde drugde. Preispitivao sam se.

Dozvolio sam sebi lukzus da se, u stvari, ja ponašam kao razmaženo derište. Drznuo sam se da budem toliko bezobrazan i, ismevam jedno ispoljavanje čiste ljubavi između majke i sina. I priznajem da sam do tog saznanja došao iz pogrešnog razloga. Iako je teška, njihova životna priča je tu manje važna. Sada znam da sam se zbog toga ružno poneo. Lažem. Lažem! Ponovo hoću da prećutim jer, strah me je da priznam. Sujeta. Sujeta koju sam (ne)svesno potiskivao. I ljubomora. Ja takav odnos sa majkom u javnosti nikada nisam imao. Tako prisan. Nikad. Naši rastanci su trajali možda minut jer, ja sam tako birao. A ona je to poštovala. I ne sećam se da li sam ikad oslovio svoju kevu sa ’’mama’’. Ne da je ne volim, naprotiv, ali postojala je u meni oduvek neka blokada, koja se kasnije pretvorila u naviku. Kevo, majka, Vesna, ali nikada, ’’mama’’. Razmišljao sam koliko ljudi u mom okruženju ima problem s tim. Evo, ponovo bežim od suštine. Opet se izvlačim na druge. Zar je to toliko teško?

Doašo sam kući. Skuvao sam kafu. Sebi i ma… majci. Hajde, to je samo jedna reč, bodrio sam se. Mama, je l’ hoćeš… Nije reagovala. Budalo, moraš glasnije, znaš da ti keva slabo čuje! Da, ona ima problem sa sluhom. Moram glasnije. Mama, je l’ hoćeš da ti stavim kafu na sto? Ništa originalnije nisam uspeo da smislim u tom trenutku. ’’Ako’’, rekla je i nastavila da slaže neke krpe.

Shvatio sam. Majkama to nije bitno. Majka uvek neizmerno voli, bez obzira na koji se način ispoljava ljubav.

Mama i ja, leta gospodnjeg 1988. godine

Ukratko o blogu i blogovanju

Šta je blog?

Najjednostavnije rečeno, bez palamuđenja i izvođenja kojekakvih definicija, blog je javno vođenje dnevnika putem veb strane. Dabome. A osobe koje bloguju su blogeri i blogerke. Ponovo dabome i još dva bambija pride. ❤ 🙂

Vrste blogova

Foto – Blogovi: Kao što ime kaže, sadržaji fotobloga su fotografije. Da bi ovakvi blogovi bili uopšte vidljivi potrebno je da postoje komentari koji objašnjavaju i opisuju sliku. Ko se bavi fotkanjem ne bilo loše da ima svoj fotoblog, ukoliko želi da te slike podeli sa svetom.

Video – Blogovi: To su blogovi koji imaju video materijale kao sadržaj. Za harizmatične ljude koji umeju lepo i pametno da govore, ovakav vid blogovanja bi ih učinio primećenim – viralnim – veoma brzo. Doduše, postoje i oni koje je lupanje gomile gluposti učinilo dosta poznatim. Pogledajte npr onu budalu Gasttozza. Uspeo je čak da stigne i do nekoliko rijaliti šoua. Veliki uspeh, nema šta.

Muzički – Blogovi: Blogovi čiji je sadržaj muzika, mada ne znam nijednu osobu koja fura ovu priču.

Audio – Blogovi: Sadržaj bloga je audio materijal. Takođe, ne znam nijednu osobu koja fura ovo, a realno ko će u današnje vreme da sluša samo nečiji nepoznati glas.

Mikro – blogovanje: twitter.com vam je najbolji primer servisa za mikroblogovanje. Za ovo već treba da se bude nindžica. Znate i sami, to su kratki postovi u 140 karaktera, u kojima se malo piše, a puno kazuje. Dobar je prvenstveno zbog treniranja kazivanja suštine i startnog prelaska na poentu bez okolišanja. Oprezno, ne dozvolite sebi da se navučete na tviter.

Po mnogima je tumblr.com najbolja varijanta za kreiranje besplatnog multimedijalnog bloga. Svi znate šta je multimedija, to ne moram da objašnjavam. Ko ne zna, neka gugla, ne može bre sve na gotovo. :* 🙂

Zašto blog?

A zašto da ne? Ako želite nešto da kažete, a da se to nadaleko čuje, imate dve opcije. Prva je da sa megafonom u rukama izađete na neki od gradskih trgova, te da urlate iz sveg glasa. To baš i nije toliko zdravorazumski, jer će vas ljudi ubrzo proglasiti ludim, tako da je mudro eliminisati tu mogućnost. Druga opcija jeste da sve to što biste sručili u megafon pretočite u blogpost, i tada vaše dranje može mnogo dalje da se čuje. Mada, kako stvari stoje, uskoro će doći vreme kada će megafoni da haraju gradskim trgovima, ali to je sad već druga priča. 😉

Kreiranje bloga putem besplatnih servisa

Iako postoje razni besplatni servisi za kreiranje bloga, moja preporuka jeste wordpress.com. Veoma jednostavna platforma koja zahteva minimum minimuma tehničkog i internetskog znanja, tako da i osobe koji su potpuni informatički duduci mogu bez problema da se snađu na njoj. Za detaljno objašnjenje, na najprostiji mogući način, pogledajte sledeće linkove:

1) Kako pokrenuti sopstveni blog na wordpress.com

2) Osnove wordpress.com

3) Uređivanje sadržaja na wordpress.com

O čemu pisati?

Ako neko/neka počne da piše modni blog, postaraću se lično – tako mi blog pomogao – da taj blog bude hakovan, i uništen, a njegove otpatke transportovane u drugu galaksiju gde ni najveće internet krtice ne bi mogle ni da ga nanjuše, pa makar koristile “ono vozilo sa rupom napred što ide i sakuplja“.

Pre nego što nastavite sa čitanjem, pročitajte prethodni pasus ponovo i shvatite ga ozbiljno. Šali se malo čika Ćupi, opušteno. 😉

Elem, najbolje je da se uhvati jedna tema i o njoj da se piše. Na taj način se najbrže stiče audijencija. Npr, ako odaberete da pišete o razvoju poljoprivrede na Arktiku treba da iznesete što više relevantnih informacija na zadatu temu i da pružite neka nova tumačenja i analize. Nikad nijedna tema nije ispričana do kraja. Bitno je da o njoj pišete na autentičan način. Gradite svoj stil koji će vremenom postati prepoznatljiv. Znači, nije dovoljno samo napisati kako se zemlja ore, drlja, tanjira; kad je setva, a kad je berba; koje kulture uspevaju i šta je profitabilno saditi, itd. Ne! Bitno je napisati i da su pingvini valjali arktički spid Banetu Sanšajnu zbog kog je ovaj onomad pao npr.

Sa druge strane, ne morate bre do groba da jašete jednu temu. Napravite više kategorija i cepajte.  Ja žvrljam uglavnom o političkim tema, a između ostalog napišem i neko sranje poput ovog koje sada čitate, dok me je ’’proslavio’’ post Arkan je živ

Kako napisati blogpost?

To je, u stvari, ono najvažnije. Sadržaj.

Pišete onda kada dobijete inspiraciju i tada ne stajete jer to prvo pisanje mora prosto da izleti iz vaše tastature poput lave iz vulkana ne vodite računa o velikom i mlom slovu znakovima interpukcije štagod emocija mora da potekne a posle dorađujete i oblikujete formu naravno da dosta toga zavisi i od teme o kojoj pišete ali ljudi će uvek više ceniti i prepoznavati iskreno napisan tekst nego li onaj koji je sastavljen na silu

Savet za početnike/ce:

Izbegavajte da kopirate uticajne i poznate blogere. To što su njihovi blogovi najposećeniji, ne znači i da su kvalitetni. Oni su samo među prvima zaplovili u ovdašnju blogosferu. Neki su ranije dobro pisali, većina ne, a ti koji su ranije dobro pisali sada se samo šlepaju na ime. Međutim, internet je dovoljno velik za sve, tako da u poslednje vreme počinju da se javljaju manje poznati blogeri koji mnogo bolje pišu od ovih uticajnih, a što je još važnije – zdravije razmišljaju. Dok sujeta i nemoć polako ali sigurno gura uticajne na margine interneta, smena generacija stiže. U stvari, to je prirodan proces koji je već u toku.

tastatura
Tastature u ruke i na blogovanje! 🙂

 

Boranija

Celi dan radite, pa nakon posla jurcate tamo amo, te završi ono, te odradi ovo, vidi se sa ovim, pokupi usput, odnesi, i na kraju dana se potpuno slomljeni polagački približavate toplom porodičnom gnezdu, razmišljate jedino o kvalitetnom obroku, neprestano gutajući pljuvačku i slušajući creva kako zapomažu. Koliko puta vam se dogodilo da mrtvi gladni nakon iscrpljujućeg dana van kuće dođete domu svom, a ukućani vas dočekaju sa nekim jelom koje mrzite najviše na svetu?

Ako nešto mrzim i ne mogu, ne da jedem, nego ne mogu da gledam, to je Phaseolus vulgaris, ili ti na srpskom: boranija! I kada bi znao kako izgleda u ranom stadijumu vegetacije, počupao bih je iz bašte!

Ovako izgleda!

Kada bi kao klinja napravio neku štetu, roditelji bi me uvek kažnjavali tako da moram da pojedem pun tanjir boranije. Ne znate vi koje su to muke. U početku sam jeo plačući, ali kasnije sam se suprotstavio i odbijao, makar i po cenu šibanja prutićem. Videvši da pružam jako otpor i da nema vajde nastaviti sa tom vrstom kazne, matorci su odustali. Bila mi je muka od samog tog mirisa i javljao mi se nagon za bljuckanjem. I sada mi je muka. Odvratno izgleda i liči na neke skuvane debele crve, koji u neku ruku i ne izgledaju baš skuvano. Oprostite vi koji je jedete, ali ja je tako vidim. U stvari, baš me briga da li ćete mi oprostiti.

Aman, vidite na šta to liči! Bljaaaak!

Znam, znam, sada ćete reći: “Boranija je jako zdravo povrće. Mahuna sadrži hranljive materije (2,2 g proteina, 0,2 g masnoća, 7,6 g ugljenih hidrata), minerale (52 mg% kalcijuma, 45 mg% fosfora, 0,7 mg% gvožđa, zatim kalijum, magnezijum, mangan, nikal i kobalt) i vitamine (A, B1, B2, PP, C i E) i celulozna vlakna. Posebno treba istaći da hranljivi sastojci mahuna sadrže arginin (supstancu iz grupe glukokina) i inzotol.“

Verujem ja vama. Od reči do reči. Ali džaba, neće duša. A boginje mi ni stomak. A imam i još jedan poseban razlog zašto mrzim boraniju. Kao i većina dece sa sela, navika mi je da krkam meso. Ne mogu da ga se odreknem. Nikako. Nego, kad se sprema boranija, samo se bre upropasti meso koje se stavi u nju! Majke mi rođene. Poprimi onaj miris, i ne može se ni ono pošteno pojesti.

Elem, suština priče je da sam juče imao za ručak boraniju. Zašto onda ovo pišem? Pošto sam nanjušio šta se sprema za ručak (a što se spremi za ručak, to se jede i za večeru, da se ne baci), iskusno sam otišao kod burazera u goste da prespavam i izbegao svu tu boraniju. Današnji dan mi je bio totalni hardkor. Sve sam rekao u prvih nekoliko redova ovog posta.

Dovučem se malopre nekako kući, ni ne presvučem se, već odma tražim da žderem. Čini mi se da mogu boga oca da pojedem. Željno iščekujem neki od baba Zaginih specijaliteta, na brzinu perem ruke, žurno sedam za astal, kad ono: BORANIJA! Muku mi moju! Prevideo sam da otac, a ni brat rođeni ne jedu boraniju. Hrana se ne baca, pa se podgrejalo od juče, pogađate ponovo – da se ne baci! 😦

@popunjen_profil: “Celog života sam na #boranija dijeti. Sve jedem osim boranije.“

Principi su principi, a ja ih se dosledno držim. Zamena obroka je uspešno instalirana, pa sada tako slasno na hleb mažem

Ajvar!! Jer, ajvar zdravlje čuva.

Drugarski pozdrav. 🙂

Kako sam/a pobediti familiju na srpskim pravoslavnim slavama

Ovo što sada čitate, jedan je sasvim običan priručnik, koji nudi nekoliko diplomatskih odgovora na set pitanja koja će vam nesumnjivo biti postavljena od strane bliže i šire rodbine kada budete išli u goste na slavu. Namenjen je prvenstveno studentima&kinjama i mlađima od 35 godina. Znači, petini stanovništva.

Nikoljdan obično prouzrokuje na društvenim mrežama lavinu satiričnih statusa i komentara na brojne stereotipne diskusije, koje se ponavljaju iz godine u godinu na familijarnim skupovima. Zato sam odlučio i da napišem ovo, pa možda nekom i pomogne. 🙂

Da ne tupim previše, prelazim na sam event. Spremate se za slavu i razmišljate: mala li je muka to što je decembarski Sv. Nikola posan, nego cela familija ima da me propitkuje i zapitkuje…

Elem,

Dok se borite za vašim mestom pod suncem slavskoga astala, slušajući priče (moleći sve znane i neznane bogove da ne dođete kao tema na dnevni red) o aktuelnoj političkoj sceni, dolazi polako, ali sigurno trenutak zasićenja među starijim istaknutim učesnicima debate. Vama je do 35 godine (osim u malom broju slučajeva) zabranjeno da govorite o politici (jer ste do tada samo ’’dete’’ i ne razumete suštinu), te nada da izbegnete razgovore o ličnim temama u startu otpada. I tako, dok jedete ribu, pljujete i vadite koščice između zuba, jednog trenutka, tek tako, kao grom iz vedra neba, obratiće vam se neko od starijih sa pitanjem:

Kad će naš student/kinja da završi fakultet?

Nastaje trenutak dramske tišine, a vaša nada da će ova slava proći bez toga puca kao novogodišnja petarda. Demant je stigao u jednoj sekundi, i dok slušate samo otkucaje velikog zidnog sata u slavskoj sobi, obuzima vas u trenutku hladan znoj, srce počinje ubrzano da kuca, a na leđa vam se svaljuje sav kosmički teret pogleda prisutnih. Čak i mali petogodišnji brat od tetke prestaje u trenu da se igra slikovnicom koju mu je tutnula strina ne bi li prestao da kenjka, i usmerava pogled ka vama, očekujući vaš odgovor zajedno sa ostalima.

Stevo, ne gledaj me i ti tako, sunce ti tvoje malecno.

Čekam rezultate iz Beča, radio/la sam na nekom važnom međunarodnom projektu, pa bi trebao/la da dobijem stipendiju za njihov državni (jako je važno da se naglasi državni) univerzitet i prebacim se tamo. Njihova diploma je mnogo cenjenija od naše. Mislio/la sam da sačekam malo, pa da vas sve obradujem. (Uspravite se dok govorite ovo! Mora biti kratko, jasno, glasno, kako biste ostavili utisak odlučnosti)

Kad ćeš da se skućiš, uzmeš stan i počneš da živiš sam/a?

Samo da isplatim studentski kredit, poslednja dva računa za mobilni, i one četiri rate za kompjuter. Mada, kad smo već toga, bake&deke, je l’ imate vi neke menice na vaša imena, ili neki keš od penzijske otpremnine? Dobro bi mi došla finansijska pomoć u ovom slučaju? (Čim pitate familiju za lovu, instant se menja tema i stavlja se tačka na prethodnu. Povereno – RADI)

Kad ćeš da se ženiš/udaješ?

Nadam se za par meseci. Mislim, valjda će se moj dečko/devojka razvesti do tad. (Izgovorite ovo nonšalantno, i familija vam neće reći ništa na licu mesta, iako će biti zatečena. Ok, staramajka traži šećer i vodu, ćale otkopčava poslednje dugme na košulji i upućuje vam pogled – razgovaraćemo o ovome kući. Familiji dajete mnogo dobar materijal za olajavanje do sledećeg susreta, ali koga briga – kupili ste sebi poštedu i mir u datom trenutku. P. S. Ne zaboravite da kežete roditeljima da ste se šalili :D)

U naše vreme mi smo imali decu. Kada ti planiraš da ih imaš?

Čim zalečimo ovu gonoreju kako treba. Još letos smo to zakačili u nekim orgijama na odmoru… (Polno prenosive bolesti su još uvek tabu tema u otvorenoj diskusiji sa rođacima, ali morate napomenuti da i vi i vaš partner/ka delite istu muku.)

Kada tako lepo odgovorite na sva pitanja, garantovano će među familijom zavladati muk. Onda se kao čovek mirno, i polagački vratite trpezi. Za kraj, kako to obično paradoksalno biva, na srpskoj pravoslavnoj slavi kreće nostalgična priča za komunističkim vremenima i drugom Titom, i kako je u to vreme sve bilo mnogo bolje. I kad počne priča o starim vremenima, taman na red za posluženje stižu kolači, torte i kafa sikterica. 🙂

P. S. Mene su na prošlogodišnjoj slavi babe dva i po sata premotavale kad ću da se ženim… Pošto sam uglavnom tvitovao dok sam ih “slušao“, nije da nisam, jesam keve mi, ali konstantno sam čačkao mobilni, rekle su mi: ’’Nećeš bogami ti nikad da se oženiš, kad samo zevaš u taj mobilni.’’ 🙂

 

Drugarski, Nikola Ćupas

Kratko blebetanje o Sokratu

NAPOMENA: Dragi čitaoče, ako te ne zanima nestručno blebetanje, onda batali dalje čitanje i idi gledaj u sunce ili tako nešto. Ako pak želiš da nastaviš sa čitanjem, shvati ovaj tekst kao smrtno neozbiljan i nikako drugačije. Hvala na razumevanju.

Elem, za mene antička filozofija počinje od Sokrata. Možda je nepravedno izostaviti Anaksimandra, Anaksimena, Pitagoru, Ksenofana, Parmenida, Protagoru, Heraklita (časna reč umem da nabrojim ova imena, nisam guglao), ali meni je nekako skroz kul da počne od Sokrata. Majke mi. Ovi što tvrde suprotno su ili ozbiljne neznalice, ili su veliki znalci (štreberi) i hoće sve da znaju, a to ne valja i ne može.

Ja, Nikola Ćupas, moderni filozof i savremeni mislilac pronalazim veliku i direktnu povezanost sa Sokratom, doduše preko jedno 7548 naraštaja, ali ne mari. Pazi sad ovamo. Sokratov uticaj na razvoj zapadne filozofije je od neprocenjivog značaja. Da se nije rodio i živeo ne bi ga ni bilo, a samim tim i njegovog dela; Način na koji je umro sigurno je mnogo uticao na one koji su došli posle njega.

Prvenstveno mislim na Platona. Da Sokrat nije popio otrov, Platon bi bio državnik, vaćario bi narod i prodavao malo mudrosti za dobru lovu, a ne bi postao filozof, a da se Platon nije odlučio na filozofski poziv, ne bi Akademija bila osnovana, cela zapadna filozofija bi krenula u potpuno drugom smeru, odnosno u tri piiiiiip materine. Dalje, najbolji Platonov učenik je Aristotel, koji se školovao na akademiji i ostao veliki autoritet do dana današnjeg, a podučavao je jednog od najvećih vojskovođa u istoriji, onog Aleksandra Makedonca, koji je osvojio ¼ tadašnjeg sveta. Itd. itd. sve do današnjih dana, tj. do moje malenkosti. Sve to zahvaljujući Sokratu.

Mudar čova beše Sokrat. Premudar rekli bi stručnjaci (JA). Slažem se sa 99.9% njegovog dela, ali… Ali, koji ti je moj trebalo pred smrt da izgovoriš ’’Znam da ništa ne znam’’?! Zar pored sve svoje genijalnosti da zasereš ovako pred kraj života?

Jako sam ljut na tebe zbog toga. Zahvaljujući tome, svaka budala ističe to načelo kao opravdanje za svoju glupost. Utočište si im pružio dragi moj Sokrate. Sada mogu spokojno da ostanu budale do kraja života, jer si im ti, ti kao ogromna kosmička veličina i autoritet obezbedio alibi kojom brane svu svoju glupost i dva metra oko nje. Pa zašto crni (ne znam da li si bio crn, ali u nas Srba se tako kaže) Sokrate? Iako smo mi Srbi poznati po tome da ne trpimo i ne priznajemo autoritete, a pogotovo od znanja, u ovom slučaju pravi se izuzetak, jer se interes ogromnog dela populacije ogleda u prihvatanju tog načela.

To nije sve mili moj Sokrate. Predvideo si ti to. Želeo si da u budućnosti nadoknadiš i prisvojiš popularnost koju nisi imao za života, a malu si popularnost imao među ljudima od znanja, jer mnogo je više onih koji znaju da ništa ne znaju. Zato si predvideo facebook! Evo, dva i po milenijuma nakon tvoje smrti, prethodno pomenuto načelo svakodnevno, više puta vidim na svom zidu, na ovoj društvenoj mreži. Ne znam da li prođe dan, a da neko ne podeli to sa mnom i sa drugim ljudima, o moj Sokrate.

Neznalice ponosno izgovaraju tvoje reči sa velikim podsmehom i nama i tebi. Boli njih uvo, i nisu ni svesni saznajnog procesa spoznanja tog momenta znati, a ništa ne znati. Oni prosipaju masovno ovu mudrost, da čak ne moraju da se gledaju u ogledalo dok je uče napamet. Težak i dugačak put je za biti budala, ali oni uvek iskopaju neku prečicu, a tek u situaciji kada treba opravdati svoju glupost, možeš misliti (ustvari ne možeš, jer si mrtav).

Sokrate lebac mu poljubim, oni pišu tvoje reči bez navodnika! Većina njih piše tvoje i reči drugih velikana antičkog doba bez interpunkcijskih znaka. Bogohulnici i nepoštovaoci. Lopovi i nepismenjaci, a tebi je jedino bilo u glavi da uploviš u mejnstrim vode posle skončanja života. Hipsteru jedan. Vidi kakvom ruglu izvrću tvoje delo isti oni preko kojih si obezbedio selebriti status.

Nemanje sopstvenih misli i nedostatak originalnosti nužno vodi u apsolutnu nezainteresovanost, ili, kao u ovom slučaju, posezanjem za drevnim mudrostima. Zato budale i ne posuđuju, već kradu, a brane se tvojim načelom kada budu uhvaćeni. Debelo si zafrknuo radnju Sokrate, ali ako ti je za utehu, svaki post koji sadrži tvoje misli ima 50+ lajkova na fejsbuku.

Osim ove sitnice, koja diže toliku prašinu za sobom, ja tvom radu i delu ne zameram ništa više. I ’’znam da ništa ne znam’’ još da trtljam o ovoj temi. Toliko. Večna ti slava.

Znao sam da ništa ne znate 😉

 

Drugarski, Nikola Ćupas

Seoska bogomolja

Za sve meštane i meštanke Jasike 21. jul je najvažniji datum u godini. Tog dana svako domaćinstvo organizuje bogatu trpezu u čast Sv. Prokopija, po kom je i seoska crkva dobila ime. Svojski se morate potruditi oko organizovanja slavlja, jer je to pre svega pitanje časti, pa tek onda sve ostalo. Dabome.

Kao domaćin, možete da imate ogromne finansijske probleme, dugovanja za struju, vodu, kredite, nedozvoljene minuse, neisplaćene čekove, veresiju u lokalnoj prodavnici, pa čak i da vas čekaju nedajbože troškovi za operaciju presađivanja jetre u inostranstvu – lova za proslavljanje 21. jula prosto mora da se  stvori. Slamarica ili pozajmica, nije bitno. Ono što je važno, jeste da se poštuje svetkovina jer, tradicija.

Gost je svetinja! I kao takav, na taj dan ne sme nikako biti nezadovoljan. Sav trud i napor se ulaže kako bi gost stekao pozitivan utisak. Ukoliko nešto ne bude kako treba, loš ste domaćin, a to vam na selu nimalo ne treba, oću da kažem – totalni fail. Ruku na srce, u skorijoj istoriji nije zabeležen slučaj lošeg domaćina, zapravo kuse prokopijevske trpeze.

Temeljna reorganizacija praćena opštom euforijom kreće 3-4 dana pre praznika…

Elem, za ljude koji nisu baš upoznati sa slavskom&bogomoljskom terminologijom, na selu postoji nešto što se zove “gostinjska soba“. Da. Ona stoji zaključana sa svom svojom prašinom pod katancem i otvara se samo za slave, i možda ponekad za rođendane. U njoj se nalazi obično težak i veliki astal (po mogućstvu od hrastovine, ali nije presudno). Trebalo bi da bude dužine skoro cele sobe (radi utiska). Sobu krase najlepše tapete, zavese, miljei i keramičke figure. Za posebne prilike, kao što je ova, vade se iz fioka&plakara kompleti knjiga na kilo kupljenih u Titovo vreme, čije se boje korica slažu sa tapetama. Čisto estetike radi jerbo, ta esencijalna nit može da bude od presudne važnosti za izazivanje osećaja prijatnog kod gostiju. Mada, najprijatniji osećaji na licima gostiju se javljaju kada se na astal mete klopa. 😉

milje
Još jedna uloga video rekordera ❤

Higijena mora da bude na besprekornom nivou. Sve što se vidi, mora da sija od čistoće. Predsoblje, kupatilo i gostinjska soba su prioriteti, jer se tu gosti najduže i najviše zadržavaju. Uoči Prokopija peru se zavese, jebene zavese (skini, operi, vrati), kreči se, riba tepih… Čovek stiče utisak da celo selo nikad ne bi radilo ništa po pitanju higijene da nije ovog praznika. Travnjak pokošen, ograda ofarbana. Vade se novi peškiri, “zbog da nas ne jede rezil pred gosti“, nove posteljine i ćebad, ako se gosti odluče kojim slučajem na konačište.

Dok se obavljaju higijenski poslovi, preko plota prozborite koju s komšijama jadajući im se. A i oni vama isto. “Teško je, mnogo posla ima, da l’ će stignemo?“ Nakon kratkotrajnog flertovanja, arbajt se nastavlja punom parom.

Šta za trpezu? Standard! Meze, salate, sarme, jednoglasno se usvaja, ali stiže prva dilema! Pečenje ili roštilj, pitanje je sad! Oni stariji, koji drže do tradicije (tradicija bez svinje ne postoji) ne odustaju od praseta, dok oni mlađi uporno predlažu roštilj. Imućnija domaćinstva furaju obe priče, dok socijala ima pravo na jednu varijantu. Ja bih špagete i bolonjez sos ili neku drugu lajt varijantu, ali to prkosi tradiciji, a u tradiciju se ne dira, tako da to u startu otpada. Kod mene, ove godine roštilj. Dalje, minimum dve torte. Jedna voćna, i jedna koja nije voćna. Tako mora, običaj je takav. Alkohol se mora imati u bar tri puta većoj količini od potrebne. Obrazloženje: “Ćuti, nek ima. Popiće se. Ako ne danas, sutra. Ako ne sutra, onda nekad. Pa nećemo da bacimo!“ Doduše, i količina hrane ide puta tri od potrebne. Ne sme se škrtariti. Remember, utisak mora da se ostavi!

Lokalni vlasnici marketa, usled velike potražnje (zakoni tržišta hehe) svake godine pred Prokopija podižu cene na sledeće artikle: luk, paradajz, sir i alkoholno piće! Iako ih psujete sve do jednog, opet morate da pazarite kod njih, jer u Maxiju ne mož’ da se kupuje na recku. 🙂

Veče pred slavu se provodi u krugu porodice jer, “ne valja nigde da se skita pred slavu“!? Torta nikako ne sme da se načne, jer gosti moraju da vide kako izgleda u celosti. Ako bi kojim slučajem videli da fali parče, ili dva, verovatno je ne bi ni okusili…

21. jul, Sv. Prokopije, dan slave!

Dan počinje jutarnjom liturgijom. Ali, pre no što stignete u crkvu, proći ćete kroz glavnu ulicu (jasički krug dvojke hehe) u kojoj je vašar. Silne tezge, igračke, lizalice, šećerne vune, sladoledi na točenje, i razne druge zavrzlame. Da se vratim na liturgiju. U stvari, to baš i nije toliko zanimljivo, zapravo nije uopšte, jer  ogromna većina odlazi u crkvu da “odradi“ to, i vrati se kući ždranju praseta. Lako je primetiti razliku između vernika i kvazi vernika. Ovi kvazi, uvek ostavljaju najveći prilog i, kako bi dodatno skrenuli pažnju na sebe, na sav glas kupuju NAJDEBLJE SVEĆE!

Turnir u fudbalu se takođe organizuje i obično se igra dok domaći tim, tj. organizator ne pobedi. Ako želite da se zabavite, prijavite ekipu. Možete fino da se družite, ali od pobede nema vajde. Ovde važi ono “važno je učestvovati“. Taman posla da trijumfuje neka druga ekipa! Sudija je obavezno jedan od članova te družine, tako da nema zime. Jednom se finale igralo 2h, iako poluvreme traje 15 min. Našim momcima je trebalo malo više vremena da dotuku protivnika. Hehe, malo više vremena. 🙂 Na kraju, 9:8 za domaće. 😉

Ringišpil je ranijih godina bio centralna atrakcija za svu decu. Ponekad uleti tamo neki tarzan stariji od 15 godina, te deca ne mogu da osvoje besplatnu vožnju od takvih likova, ali dobro. Dešava se. Ove godine smo uskraćeni za ringišpil. Jbg.

Za kraj, veliko finale, tj.  “Velika bogomoljska žurka“! Za razliku od drugih sela, u Jasici se ne razapinju šatre. Jok. Jasika city ima splavove. I to dva komada! 😉

prokopije party
Mali mi je ovaj splav

Časna reč, ne favorizujem nijedan od njih. Samo sam naleteo prvo na ovu reklamu. 🙂 A uveče su na splavovima žestoki žurovi – ma egzit im nije ravan! Ovo za egzit je bila šala. 🙂 Mnogo ljudi na jednom mestu, a titulu MVP-a večeri odnosi baja koji ispraši nekog od batina. Ali onako, mora da bude mučki. Tad mu obično bude i fajront. Među većinskom nenasilnom populacijom postoji klađenje na potencijalne šampione večeri. I ove godine je žestoka konkurencija, mada uvek treba ostaviti prostor mlađim naraštajima. Iznenađenja su uvek moguća! 🙂 Dok ste na splavovima, snosite mali rizik da vas neko potkači flašom i/ili čašom, ali valjda u tome leži sva draž takvih okupljanja. Jedan dan u godini dozvolite sebi lukzus da budete sav taj turbo folk. 🙂

22. jul počinje prepričavanjem jučerašnjeg dana, te se tako priča nastavlja do sledeće godine. A onda sve to ponovo…

Drago društvo, izvol’te sutra u goste. Sve je čisto, ima klope, ima pića, pa da proslavimo sutrašnji dan na tradicionalan način. 🙂

P. S. Evo, zove me majka da joj pomognem oko zavesa. LOL 🙂

 

Drugarski, Nikola Ćupas

Loša filozofija

Proleću mi razne misli kroz glavu. Ajd da uzmem i stavim ih na papir. Valjda tako treba. A šta da stavim? “Kako bih voleo um moj neće i“. Početi stihom jedne kvalitetne pesme. To je krađa? Nije! ‘’Nekad moramo zajmiti tuđe misli, ne bi li došli do svojih’’. Evo, ponovo zajmim.

Šta bih voleo? Nemam pojma. Možda da filozofiram? Da, jer je najpotrebnije od svega. Zašto? Filozofija se jede. Kako se jede? Namaže se na leba i, jede se! Zanimljivo. Šta je to zanimljivo? Suprotno od nezanimljivog. Odgovor je prost, zato piši prosto. Izgleda da ne mogu, hvata me panika. Sam sam u kući. U svojoj sobi. Izolovan u potpunosti. Ne! To nije panika. Anksioznost? To je strah! Od samoće? Ali samoća je moj najbolji prijatelj. Prijatelj! Odavno nisam čuo tu reč. Odavno – to mu dođe vremenski pojam!? Vreme nije pojam! I pored toga što je onaj nemački filozof Kant uzaludno pokušavao celog života da dokaže suprotno.

Prijatelj. Prijatelj? To je davno izgubljena imenica. Ništa više od toga. Hm. Moguće.

Znam. Ne znam. Svakojake misli imam. ‘’Mislim, dakle jesam’’. Oho, pa ja citiram filizofe. Citati se smenjuju. I citati su misli. Dobro je,  opet, jer, ima ih. Kada ih ne bude bilo, biću mrtav. Valjda? ’’Smrt je neprovjerena glasina’’. I to je moguće. A možda i nije? Ko bi to mogao da zna? Ponovo ne znam. Ali, moram da pišem. Možda loše, možda dobro. To je ‘’mein kampf’’. Najjače oružje koje imam. I jedino. Olovka i papir! Papir mi je štit, a olovka mač.

Slagao sam! Ne pišem, već kucam. Na kompjuterskoj tastaturi. Lepše zvuči samo pominjanje olovke i papira. Zato što je teže pisati nego kucati. Ali, i to je neka borba.

Samo još da utvrdim protiv koga se borim. Ili zašto? Humanizam, ideali ili nešto skroz treće. Zašto? Zbog ljudi? Zbog mene? Vredi li? Da, možda, ne! Uh, zbunio sam se. Možda je trenutak da uključim tv u boji. Ne. Nikako. To je loše. Sećam se da sam čuo priče da je i dobro ponekad, ali se ne sećam da sam video to dobro. Da okušam sreću? Ona mi nikad nije bila saveznik. To mi je tek nepoznato. O tome sam samo čitao i slušao…

Ne mogu više. Predaješ se? Nikad. Nikad! Privremeno se povlačim. Za sad. Ipak je ovo jedno kratko i loše filozofiranje. A možda i nije? U svakom slučaju, kratko…

 

Drugarski, Nikola Ćupas