Ko je ovde paranoik

foto: rtv.rs

Nije neka novost da poslušnički mediji brane vlast. Odvajkada je poznato da sve podguzne pizde predano služe gazdama od čije milostinje žive. Nije novost ni da u toj odbrani kreiraju i napade na sve one koji se kritički odnose prema vlastima, jer sitne duše lako gutaju naredbe odozgo. Kako bi u potpunosti dokazali da su u vlasništvu Bratislava Gašića, produkcija Televizije Plus je ovih dana lansirala veoma interesantan video prilog. To je bio jedan jako hrabar, pomalo lud i pre svega, užasno glup potez. Zapravo, bio je na toliko mnogo nivoa glup da su (valjda) sami shvatili, te doneli odluku o uklanjanju video materijala sa svoje fejsbuk stranice. Ali, neznajući za ’’jednom na internetu, zauvek na internetu ’’ pravilo – zakasnili su, pa ovaj hit još uvek kruži kruševačkim internetom.

O čemu je, u stvari, reč? Naime, prilog u trajanju od skoro četiri minuta naslovljen je ’’Bez Bate nema slavlja’’. O indikacijama, merama opreza i neželjenim reakcijama na video posavetujte se sa zdravim razumom. Upozoreni ste! Na snimku je prikazano glasanje Bate Gašića (koji se krsti pre ubacivanja listića u kutiju), kao i snimci glasanja sa nekoliko biračkih mesta u Kruševcu. Kasnije se pojavljuje zamrznuti kadar Vučića i Gašića zagrljenih u slavljeničkom zanosu. U poslednjih pola minuta vrte se inserti ulične proslave naprednjaka. Ništa neobično, pomislio bi svako normalan.

Međutim, kompletan video prati naratorsko čitanje teksta što zapravo predstavlja Gašićevo obraćanje onom delu građana i građnaki koji su glasali protiv Vučića, a usputno iznosili zapažanje na društvenim mrežama da Gašića nema u glavnom štabu SNS-a. I šta je tu neobično? Pa taj pokušaj da budu duhoviti na montipajtonovski način dok se vrcavo premišljaju da li pomenuti građani i građanke imaju dijagnozu f20 (shizofrenia) ili f22 (paranoja)!? Kako rekoše, između ova dva f, odnosno – šizofrenije ’’mladalačko ludilo, koje na žalost ne prestaje’’, i paranoje ’’znate ono neko ih prati, prisluškuje, proganja, preti…’’, kroz paternalizujući ton poručili su građanima da im je veća frka od ovih potonjih, ali iskazali i nekakvu vrstu zabrinutosti rekavši ’’dragi f-ovci razmislite o svojim f šiframa’’. I pravo da vam kažem, razmislio sam. Jebeš to što su uspeli da stigmatizuju osobe koje zaista psihički boluju. Dubljom analizom ovog idiotskog proizvoda se ne treba baviti, jer zbog njegove degutantne površnosti i nema prostora za tako nešto. Daleko je važnije pozabaviti se dekonstrukcijom same ideje i pokušajem realizacije iste.

Adresa Mićuna Pavlovića broj 1, zgrada Televizije Plus. Na prvom spratu neposredno po isteku radnog vremena u montažnoj sobi sede podguzni uposlenik A, i podguzni uposlenik B. Kako su počeli protesti širom Srbije, morali su nekako da reaguju, pa je jednoj od te dve glave palo na pamet: video u kombinaciji sa baljezganjem – i Vučić sit i Gašići na broju – može, vadi snimak iz arhive. Tako su brainstorming-ovali pa krenuli od toga da je najbolje pohvaliti prvo Vučića. Ipak je on i njihovog gazde gazda, pa se gazda neće naljutiti što se prvo odaje pošta novom predsedniku, tj starom-budućem gazdi. U toj želji, ti grdnici grdni rekoše da su sve svetske novinske agencije prenele vest o Vučićevoj pobedi pod naznakom ’’hitno’’. Dobro, svako sa dva grama mozga zna da je ta neistina najobičnija budalaština – iako su to dva puta pomenuli. No, ono što im je u tim momentima (ne)namerno promaklo jeste da je većina svetskih agencija prenela vest o ’’protestima protiv diktature’’ širom Srbije – hitno ili ne, to je sad manje važno.

E sad, podguzni uposlenici ne bi bili to što jesu – dakle, podguzni uposlenici – kada ne bi napravili dodatno sranje. Malo je tim mastermind-ovima bilo što su učitali raznorazne stavove građanima koji ne konzumiraju sranja režimskih medija, nego su se na to nadovezali pripisivanjem kolektivne f dijagnoze. Ne znam otkud im ta ideja, ali vrlo moguće je da se inspiracija rodila na najreprezentativnijem uzorku oličenom u političaru koji se danonoćno ne skida sa, skoro pa svih medija. I uvek su nekako svi okrenuti protiv njega; uvek je neka zavera sa ciljem destabilizacije države uperena protiv njega; uvek neki ljudi proganjaju njegovo zalaganje, rad i trud; uvek se u svom tom patetisanju i melodramatici predstavlja kao žrtva. Otud valjda sopstvene nedostatke valja pripisati neistomišljenicima.

Međutim, tu nije kraj. Naime, nakon prekora građana zbog pomisli da Vučić nema poverenja u Batu, i da ga je, kako kažu ’’pustio niz vodu’’, usledilo je hvaljenje da novoizabrani predsednik i aktuelni premijer ’’ne ide kući dok Bata ne dođe u stranačke prostorije’’. Ali, i ’’vera i nada’’ da Čarapani ponovo imaju ministra, što znači da je ova kompletna ogavština napravljena kako bi se dokazalo – ne znamo kome – da Gašić ponovo pretenduje na neku visoku funkciju.

Situacija sa poltronima je krajnje jednostavna, ali se oni svojski trude da je učine kompleksnijom, iako im ne ide baš od ruke. Znaju građani, bar oni koji sami promišljaju o stanju u društvu, da Vučić nije pustio Gašića niz vodu. Njemu treba odani poslušnik da bi vladao onako kako želi da vlada, a za uzvrat dozvoljava ser Gašiću da izigrava feudalca u Rasinskom okrugu, pa je otud evidentno da će ovaj ponovo dobiti fotelju. Ono što, jebiga, smeta zdravom razumu jeste ponovni povratak na mejnstrim političku scenu jednog od najkompromitovanijih političara u proteklih pet godina. Dovoljno je setiti se samo afere ’’Helikopter’’ i reći ’’He he, kuš’’.

Gašić protiv žena Peščanika

pescanik
Foto: 037ks.com

Građani Kruševca su pre nedelju dana, u poslednjem prikazivanju emisije Kažite konkretno u 2016. na RTK, imali prilike da čuju člana predsedništva vladajuće stranke Bratislava Gašića. U studiju je preko puta njega sedeo i Đorđe Kovačević, direktor ove televizije u ulozi voditelja jer, nije valjda baš najbolja ideja da nezvanični gradonačelnik Kruševca sam sebi postavlja pitanja, i sam na njih odgovara. Ipak to u ovoj zemlji jedino može Vučić. Nego, ser Gašić se, vrteći one odavno izlizane ploče o prosperitetu grada u svim segmentima, dotakao i Udruženja žena Peščanik, kao i ’’kritičara[1] sa društvenih mreža’’.

Mogao je Gašić mudro da prećuti i, da se bezbolno drži ponavljanja uobičajenih govorancija, ali nešto mu nije dalo mira te je pomenuo onaj nesrećni zid oko romskog naselja Marko Orlović. Za njega je rezidencijalna segregacija – samo vlast to ne zove tim imenom – dobro rešenje, kao što je više puta u toku emisije i istakao. Kazao je on, između ostalog, kako ranije ’’žene sa torbom nisu smele da prođu pored naselja’’!? Problematičnost ove izjave[2] krije se u implikaciji da u naselju živi toliko maničnih nasilnika koji samo čekaju da tu prođe ’’žena sa torbom’’, ne bi li je, opljačkali? Ali mi znamo već da je vlast podigla zid (“zvučnu izolaciju“), iz brige prema Romima. No, ono što je Gašiću zasmetalo i nagnalo ga da se oglasi po tom pitanju, jeste protestni skup kod zida, kao znak podrške meštanima Marka Orlovića. Među 50 okupljenih ljudi, pored Mreže žena Rasinskog okruga, Ženskog romskog centra i Levice Srbije, najbrojnije su bile aktivistkinje Udruženja žena Peščanik, čije je saopštenje potpisalo 22 nevladine organizacije.

Iako od ranije postoji sukob na relaciji Gašić – Udruženje žena Peščanik (jer svaka kritika na račun njegove vlasti u njegovom gradu nije dobrodošla), neznajući kako da unizi jedan solidarni i ljudski čin, dosetio se on da im lupi – a šta bi drugo – etiketu stranih plaćenica. Navikle su one da uzimaju pare od Amerikanaca, te se poput ostalih nevladinih orgazaicija u Srbiji nalaze na Soroševom platnom spisku. To je, dakle, krajnji domet gašićevsko-naprednjačke argumentacije, koja je naravno: netačna.

Kako režimska tabloidna glasila, gde prednjače televizija Pink i dnevni list Informer, gotovo svakodnevno senzacionalno pišu o ’’stranim plaćenicima’’ u našim redovima finansiranim od strane Soroša da ruše Vučića, tako je kruševački zadužbinar izmaštao da se taj isti Soroš ne zaustavlja na rušenju vlade Srbije, već plaća i nekakve manje grupacije da podrivaju lokalnu vlast, pa se u toj nemilosrdnoj borbi, eto, zalomio i ovaj nesrećni Kruševac. A, ako je suditi po pisanju režimske štampe o visini utrošenog novca namenjog rušenju svih nivoa vlasti u Srbiji, Soroš bi ove godine trebalo da proglasi bankrot. S druge strane, izgleda da vladajućoj naprednjačkoj koaliciji 66 od 70 odbornika u lokalnom parlamentu, uz kontrolu svih institucija i javnih preduzeća nije dovoljno za apsolutnu kontrolu nad gradom.

Finansiranje žena Peščanika lako se može proveriti zato što je transparentno, te uz jednostavni odlazak na njihov sajt udruzenjepescanik.org svako zainteresovan može da vidi ’’ko ih plaća’’. Pored toga što se može da videti da ih Fond za otvoreno društvo nikada nije plaćao, jasno su istaknute sve organizacije koje su finansirale njihove projektne aktivnosti. Međutim, da bi raščistili neke nedoumice važno je istaći da su projekti ove organizacije u dva navrata bili finansirani i od strane Ministarstva za rad i socijalna pitanja. Prvi put 2011. i drugi 2014. godine, za vreme naprednjaka. E sad, postavlja se logično pitanje zašto bi pomenuto ministarstvo finansiralo projekat vezan za obuku novih konsultantkinja na SOS telefonu stranoplaćeničkoj organizaciji ostaje i dalje nejasno. Ili, možda samo naprednjački kadar želi da organizacije koje dobijaju sredstva od države ne kritikuju vlast, što je, razume se, potpuno sumanuto; ili, Gašić ima neka određena saznanja, ali ne želi da o tome obavesti nadležne institucije. No, njemu je svakako bilo lakše da u javnost iznese laž o finansiranju žena Peščanika kroz jeftin pokušaj diskreditacije njih kao neke zavereničke grupe. Za razliku od vlasti koja vrši getoizaciju čitavog naselja i seti se tih ljudi jedino pred izbore kada im daje pakete sa hranom, ova organizacija se godinama unazad bavi konkretnim problemima Romkinja iz ovog naselja.

Gašićev nastup je ništa drugo no čista demonstracija moći. Jer, ne smetaju njemu žene Peščanika, a niti imaju moć da ga ugorze na bilo koji način, dok na kraju krajeva, to nije ni cilj njihovog postojanja. Problem je što u ovoj beznadežnoj situaciji po građane, vlast u nedostatku opozcije mora da ima nekog neprijatelja, makar i izmišljenog. U tom kontekstu, targetiranje borkinja za ljudska prava je polazna odlika svih represivnih režima. Ali građani o tome ne mogu da se informišu putem lokalnih medija, zato što su svi cenzurisani, pa smo u borbi za veću demokratičnost od strane ove vlasti osuđeni da budemo, kako Bata Gašić kaže, ’’kritičari sa društvenih mreža’’. U ovim vremenima medijskog mraka, to su jedina mesta gde glas otpora može da se čuje.

  1. Za Gašića su oni koji kritikuju vlast “mrzitelji“.
  2. Podsećanje na Gašićevu rasističku izjavu ’’Za nas u Kruševcu ne mogu da kažu da smo rasisti jer mi kad na ulici vidimo crnca, trčimo da se slikamo s njim’’.

Biće kako Bata Gašić kaže

– Dragi?

– E Bato?

– Ja ću da kažem sve što treba, a ti samo ponovi ono što sam ja rekao, važi?

– Važi Bato.

– E tako.

– Bato?

– Kaži.

– Nemoj da zaboraviš na donacije!

– Ne brini, neću.

bratislav-gasic-foto-twitter-1460758354-887491
Bata!

Izvor fotografije: kurir.rs

Tako je otprilike tekao razgovor između novog-starog gradonačelnika Kruševca Dragog Nestorovića i Bratislava Gašića, pre nego što su dali izjave za medije povodom svečanog puštanja u rad rekonstruisanih otvorenih bazena u Kruševcu. Dobro, možda ne baš na taj način, ali kada su progovorili u kamere stekao se takav utisak. A to je ono posebno mučno za gledati, a nakon svih ovih godina bolno i slušati – kada Gašić progovori.

Naime, kako nam je rečeno, to više nisu samo otvoreni bazeni, to je sada akva park. Izgleda da smo žestoko rešili da udarimo konkurenciju Palmi, jer ovdašnja sirotinja ne mora više da organizuje turističke ture do Jagodine – moći će da letuje u Kruševcu. Bar ovu drugu polovinu sezone. To ’’novo lice’’ bazena bi se ranije ukazalo građnima Kruševca, ali kako Gašić reče ’’isprečili su se vremenski uslovi’’ – verovatno neki samo njemu poznati. No, ono što je okružni šerif posebno naglasio u svom obraćanju jeste da je kompletna rekonstrukcija finansirana sredstvima iz budžeta, a delom iz donacija, gde je više puta isticao zahvalnost neimenovanim donatorima.

Iz godine u godinu svedočimo kako je broj donatora koji munu neku kintu projektima od javnog značaja na lokalu porastao, a ova vlast s ponosom to posebno ističe. Cecin novogodišnji koncert – ’’hvala donatorima’’; renovira se neka škola – ’’hvala donatorima’’; gradi se neka crkva¹ – ’’hvala donatorima’’; rekonstrukcija bazena – ’’hvala donatorima’’. Blago nama pored tih silnih donatora, još malo da se namnože pa ni u privredu nećemo morati da ulažemo, jerbo dotiraće donatori za sve društvene potrebštine.

Super je ta donatorska velikodušnost, nego postoje i problemi u celoj toj priči, koji se iz nekih razloga (namerno) previđaju. Prvo što upada u uši, a prethodi zahvaljivanju donatorima jeste ’’nema dovoljno sredstava u budžetu’’ – kojih je iz godine u godinu sve manje. Kontinuirana kresanja budžeta i izdvajanje sredstava za javna dobra vlast pokušava da kompenzuje nalaženjem/pojavom donatora, dok kroz njihovo afirmisanje pokušava da prikrije političku odgovornost. I to nisu izmislili naprednjaci. S produbljivanjem krize veći je teret koji nastoje da prebace na narodna pleća, što je samo nastavak jedne iste višedecenijske politike neoliberalnog kursa ’’štednje’’.

Nego, vratimo se na doniranje. Drugi problem koji ponovo promiče jeste transparentnost. Legitimno pravo donatora je da zadrži status anonimnog ukoliko to želi. Međutim, građanima Kruševca mora biti omogućeno u svakom trenutku da znaju koliko je sredstava iz budžeta utrošeno na rekonstrukciju bazena i/ili bilo kog drugog projekta. Dakle, građani moraju uvek da budu obavešteni o ukupnom iznosu potrošenog novca iz gradske kase. Kao što bi trebalo da znaju ko je npr. Finansirao besplatni koncert grupe Legende na svečanom otvaranju bazena. Ili su pak Legende donirale gradu sopstveni nastup, ko će to znati. U svakom slučaju, dosadašnja praksa ukazuje da trend manjka demokratičnosti ne jenjava.

Kruševac već nekoliko godina s pravom može da se naziva Gašićev grad, jer je pod njegovom kontrolom. Zaklinjanje na apsolutnu poslušnost ovom lokalnom autokrati prečesto se može primetiti u javnim obraćanjima lokalnih funkcionera gde mu se gotovo uvek iz nekih razloga zahvaljuju za nešto što (ni)je učinio. Da se sve odvija po njegovoj volji, nesmotreno je potvrdio gradonačelnik Nestorović kada nije ponovio ono što je ’’Bata’’ rekao, već u kamere izgovorio – jebiga – ne baš najmudrije reči ’’Bata hteo da to baš uredimo na način na koji danas možete videti’’. Ko je Bata da bi se pitao za novonastali izgled bazena? Po kom osnovu? Ko ga je ovlastio? Zar prilikom realizacije ovakvih projekata ne treba stručna javnost da dâ idejno rešenje? Pa bar u naprednjačkim redovima ima pun kofer visokoobrazovanih stručnjaka – gde je sad zapelo junaci?

S druge strane, dešavanja na lokalu su samo mali deo šire slike, jer ako uzmemo u obzir da je na republičkom nivou sva politička moć koncentrisana u rukama jednog čoveka, ne treba da nas čudi preslikavanje takvog modela vladanja na lokal. A podanička poslušnost mora da se i nagradi. Dok god je u republici onako kako Aca kaže, kod nas u Kruševcu biće, pa, onako kako Bata kaže.

1. To baš i nije od javnog značaja, ali jebiga, mantijaška i politička mafija imaju zajednički interes da se sližu kako bi lakše krali – pardon, vladali.

 

Kome u „krugu dvojke“ smeta jak Gašić

Taman kada se javnost Srbije ponadala da će nakon dugo očekivane i obećavane smene sada već bivšeg ministra odbrane Bratislava Gašića, bar neko vreme biti pošteđena izjava, i uopšte njegovog prisustva u javnom životu, nije trebalo mnogo vremena da pomenuti potpredsednik SNS-a novim obraćanjem od pre nekoliko dana uznemiri dobar procenat stanovništva ove zemlje, odnosno „južnjake i seljake’’. Imao je svakako mogućnost da postupi mudro i odabere ćutanje, ali je na kraju, avaj, ipak odlučio da progovori, a time ujedno i otklonio svaku sumnju.

Naime, Gašić je na Konvenciji Ujedinjene seljačke stranke u Nišu rekao „Jedini moj greh je što sam čovek južnjak i seljak, a to se teško prihvata u „krugu dvojke“’’. Iako smo za vreme dok je obavljao ministarsku funkciju imali prilike da se naviknemo na mnogobrojne mrlje i ispade, ova nova u nizu izjava je problematična iz više razloga. Podsećanja radi, reč je o čoveku koji je uputio seksističku uvredu „Volim ove novinarke koje ovako lako kleknu’’ novinarki Zlatiji Labović, što je bio njegov poslednji veliki verbalni delikt, zbog koga je pod pritiskom javnosti inicirana njegova ostavka. Takođe, valja se usputno podsetiti i da je na dan razrešenja sa mesta šefa vojnog resora u momentu ulaska u Skupštinu dočekan ovacijama(?) od strane naprednjaka i socijalista.

Neretki pokušaji preusmeravanja pažnje sa konkretnih problema predstavljanjem i isticanjem sebe kao žrtve nesrećnih okolnosti nisu svojstveni samo Gašiću kao članu ove vlade, ali ipak mu se mora odati priznanje da je privilegovani član tima čiji je kapiten najbolji u tom poslu. Zato je bivši ministar vojni i u ovom obraćanju igrao na kartu iznuđivanja sažaljenja, a što je zapravo jeftin i kratkotrajan populistički pokušaj pranja od brojnih afera.

Izmišljeni neprijatelji su česta pojava protiv koje se bori svaka vlada u kojoj sedi Vučić. Apstraktni i poprilično neodređeni pojmovi poput „strani plaćenici’’; „domaći izdajnici’’; „pojedine strane interesne grupe’’; itd. kojima koordinišu „strane službe’’, a čiji je jedini cilj, naravno, šta drugo no destabilizacija vlade Srbije i njeno sprečavanje sprovođenja reformi.

Pošto je Vučić predodređen da se za spas i očuvanje zemlje bori protiv tih velikih pretnji, Gašić je po uzoru na svog šefa izmaštao za sebe neprijatelja u svom rangu, oličenog u vidu beogradskog „kruga dvojke’’, odnosno fantomske zavereničke grupe, koja eto na sve moguće načine pokušava da ga diskredituje i sabotira. Međutim, tumačenjem Gašićeve izjave uviđamo prisustvo izvesnog žaljenja zbog neprihvatanja od strane tog „kruga dvojke’’.

Gašić sam voli da se pohvali kako je uspešan privatni preduzetnik, a zavetovanje na apsolutnu poslušnost premijeru kao trenutno najmoćnijoj političkoj figuri čiji je stranački zamenik, uz doskorašnju ministarsku poziciju, čini ga nesporno jako moćnim pripadnikom vladajućeg političkog establišmenta. To što je trenutno sklonjen sa ministarskog mesta kako bi se koliko toliko umirila javnost ne znači da mu je oslabljena unutar partijska pozicija, što možemo jasno da vidimo u žustrom tonu premijera dok ga brani i štiti od kritika.

Od samog početka bilo je problematično njegovo postavljanje na čelo vojnog resora, što je izazivalo mnogo nelagode u javnom diskursu, jer se sumnjalo u njegovu kompetentnost; Agencija za borbu protiv korupcije je pokrenula postupak nakon izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije da je kao gradonačelnik Kruševca sklapao ugovore o dodeli sredstava iz budžeta firmama koje su u vlasništvu njegove supruge i prijatelja; Za vreme poplava ministarstvo odbrane nije postupalo u skladu sa Zakonom o vanrednim situacijama; Nakon toga, odbijao je da dostavi tražena dokumenta Zaštitniku građana uz ignorisanje kontrole rada državnih organa; I na kraju, najveća afera, afera helikopter, u kojoj je sedam osoba uključujući i bebu izgubilo živote. Za sve navedeno, izbegao je i političku, a paralelno s tim i svaku drugu odgovornost.

Kruševački zadužbinar bi da se popne još koji stepenik na elitnoj hijerarskijoj lestvici, ali ga ta elita s kojom želi da druguje – neće. Jer, u slučaju da je prihvaćen, mnoge stvari bi bile drugačije – što ni u kom slučaju nije i ne može biti istina. On je već uspeo da postane deo visokog klasnog staleža i pripada onom svetu koji ima svu društvenu moć i ne želi da zna da van povlašćenog kruga dvojke postoji jedan poptuno drugi, marginalizovan i obespravljen svet. Svet, koji nema pristup javnim finansijama i odlučivanju, i čijom se eksploatacijom upravo stvara višak vrednosti koji obezbeđuje komoditet privilegovanim klasama. A ponekad društveni položaj i uticaj može da obezbedi i amnestiju.

g1
Elitista i(li) populista

foto: 24sata.rs

Ispoljavanje tugovanja kroz koje stremi ka višem i priznatijem društvenom statusu je evidentno kod bivšeg gradonačelnika Kruševca. Ali, ni to samo po sebi nije suštinski problem date izjave. Esencijalna nit jeste u tome što ma koliko Gašić sebe želeo da predstavi kao ponosnog „južnjaka i seljaka’’, upravo je ovim kukanjem rekao koliko želi da se odrekne južnjaštva i seljaštva, jer je implicirao njihovu inferiornost u odnosu na „krug dvojke’’. Pošto defacto predstavlja deo te elite, ovo je pre odraz u ogledalu usamljeničkog traćanja kako naše elite nisu dobre, i da bi mogle da budu bolje. I ne samo to.

Biti ponosan na svoje geografsko i/ili staležno poreklo je malograđanština par excellence. Na ovaj način vidimo koja su njegova stremljenja, i da su pri tom oba pogrešna; Bilo da je on ponosni „južnjak i seljak’’, bilo da je ponosni „krugodvojkaš’’, jer se na taj način samo produbljuju stereotipi vezani za poreklo i društveni stalež. U tom smislu, on kao deo sistema ne reprodukuje samo postojeće odnose moći, već i partikularne antagonizme na različitim relacijama. Zato je potrebno podrivati i razarati ideju elite kao nečeg suštinski dobrog i potrebnog jednom društvu, jer elite nikada ne vraćaju dug društvu ni u približno dovoljnoj meri, u odnosu na to koliko uzimaju od njega.

Ono što Gašić sigurno ne zna, i što je definitivno dokazao svojim obraćanjem u Nišu, jeste da čoveka ne definiše njegovo poreklo, imovinska karta, socijalni status, itd. već društveno delovanje, bez obzira u kom mestu na planeti bio rođen. A kada se osobi poveri javna funkcija, i posao treba da obavlja u interesu svih građana i građanki jedne zemlje, onda to nosi posebnu težinu. Dakle, ako je činio propuste i kršio zakon, moraće propisno za njih da odgovara. Ono što mi svakako nećemo zaboraviti, bez obzira da li on želeo da bude ponosan „ovaj’’ ili „onaj’’, jeste tragični slučaj helikopter i snošenje odgovornosti za sedam izgubljenih života. Za početak!

Ser Bata Gašić i njegov greh

Javnost Srbije se s pravom poprilično uznemirila nakon skandalozne izjave Ser Bratislava od Kruševca prilikom davanja intervjua u Trsteniku, dok je pre nekoliko dana obilazio pogone Prve petoletke. On je reagovao manirom pravog srednjovekovnog viteza kada je u svom primitivnom pokušaju da bude duhovit izgovorio ’’Volim ove novinarke koje ovako lako kleknu’’, nakon što je novinarka B92 Zlatija Labović, čučnula ispred ministra kako bi se sklonila iz kadra snimatelja. Šteta što Gašiću ranije nisu skrenuli pažnju bar njegovi botovi okruglog stola, možda bi naučio da je seksistički viteški kodeks koji gaji zvanično prevaziđen još u XIX veku, bar sa emancipatorskog stanovišta. No, upravo usled deficita emancipatornih politika u vladajućoj ideologiji, nastaje prostor za reflektovanje mačizma kroz demonstraciju moći iz privilegovane ministarske pozicije.

Nakon što je pokušao da ponudi građanima i novinarki B92 izvinjenje, uz moljenje da mu ’’veruju da se zbog izjave iskreno kaje’’, nije mu trebalo mnogo vremena da se sam demantuje, jer je na jučerašnjoj medijskoj konferenciji pročitao unapred pripljemen tekst, bez ostavljanja mogućnosti novinarima i novinarkama da mu postave pitanja. Zašto je onda organizovana konferencija za novinare? Verovatno da se izvini, Vučiću. Ali, čak i da smo mu na trenutak poverovali, takvo bahato ignorisanje u ovom trenutku nas razuverava tobožnje iskrenosti tona njegovog izvinjenja. To ignorisanje ne predstavlja samo odsustvo moralne odgovornosti, već i drsko nastavljanje jednog pogrešnog funkcionalnog patrijahalnog obrasca.

Kada smo kod ’’davanja’’ prostora za polemisanje o ovom problemu, interesantno je napomenuti da u glavnim kruševačkim medijima ova vest nije objavljena. Glavni gradski sajt krusevac.rs, kao i doskorašnji javni servis rtk.rs (Radio televizija Kruševac), nisu uopšte preneli najviralniju vest u poslednja tri dana. Cela zemlja o tome bruji, a kruševačkim  medijima[1] nigde ni reči. Oni poganog jezika rekli bi da je to cenzura (sic!). Ako se budete dodatno potrudili, videćete da na pomenutim sajtovima ne postoji nijedna vest u kojoj se bivši gradonačelnik Kruševca pominje u negativnom kontekstu od trenutka kada mu je dodeljena ministarska fotelja. Sasvim je razumljivo što objave nema na televiziji Plus – ona je ipak u vlasništvu Gašića.

1
preuzeto sa blic.rs

Uvidevši da mu je partijski zamenik pao u trenutku istine, kompletnoj priči se vrlo brzo priključio i premijer Vučić, jer zicer prilika za ubiranje poena kod šire javnosti se ne propušta. Predsednik vlade je najavio smenu ministra. Iako nema zakonska ovlašćenja da smenjuje ministre, jer to može da učini samo Skupština na predlog vlade (ukoliko sam ministar ne podnese ostavku), nesumnjivo možemo da očekujemo ubrzano pronalaženje tehničkog rešenja Gašićevog razrešenja (što je dobro!), ali samo iz razloga što premijer koristi situaciju za političko profitiranje i jačanje svoje pozicije (što nije dobro!).

U tom kalkulisanju Vučić kaže „Gašić je taj posao obavljao bolje od mene, obavljao je posao 10 puta bolje od onih koji ga kritikuju“, te nam jasno stavlja do znanja kako ocenjuje njegov dosadašnji (ne)rad. Tako je u daljoj odbrani člana svoje vlade kazao ’’Postavljao sam sebe kao štit, i uvek sam dobro uradio, štitio sam ih od lažnih napada i optužbi. Time sam štitio Srbiju i državu, ali oko ovoga ne mogu da pronađem ni izvinjenje, ni opravdanje’’ što direktno implicira da je najveći Gašićev prestup tokom ministrovanja jedna prostačka izjava, i to svakako jeste skandal sam po sebi. Međutim, davanjem epske dimenzije tom ispadu ima za cilj perfidno potiskivanje dosadašnjih mnogobrojnih afera najkompromitovanijeg ministra u ovoj vladi. Umesto da je ranije smenjen za daleko ozbiljnije slučajeve (helikopter, sukob interesa, itd), sada krajnje ironično biva lišen funkcije zbog verbalnog delikta. Onomadnje ’’Ne dam Gašića’’ transformisalo se u: Dobro, evo vam ga sad, ali za bezveze.

Vučić je morališući napao Gašića zbog seksizma rekavši ’’Moramo da zaštitimo sve žene u Srbiji, to je bila loša poruka za sve žene i kada sam postao premijer, rekao sam da će biti moderna, pristojna zemlja. To je zemlja u kojoj se ne verđaju žene, u kojima nema mačizma i seksističkih uvreda“. Mora se priznati da je pomalo čudno što kritika iz moralne pozicije dolazi od nekog ko je o svojoj bivšoj ženi rekao „Ženu mnogo volim i ni za šta na svetu ne bih je menjao. Naprosto je obožavam. Kao ličnost veoma je suzdržana i odmerena. Nikada me ne pita gde idem i kada se vraćam. A ona ne ide nigde bez svoje dece i bez muža. S drugaricama u kafić izlazi kada ocenim da je u pitanju neki prikladan datum.“ Nije se to dogodilo tako davno, a možda je samo istrgnuto iz konteksta sve što je premijer izgovorio u prošlosti, ko će ga znati. Ovaj problem ozbiljnijim čini njegovo besprekidno prisustvo, odnosno trajanje, i smena jednog ministra ga ni na koji način ne rešava, što ne znači da Gašić treba da ostane na toj poziciji. Naprotiv, i kad ode, javni diskurs ostaje i dalje zagađen, kao i sistem koji sve to reprodukuje.

’’Nadam se da će Gašić za godinu ili dve moći da se vrati u javni život, sa većim legitimitetom, jer je podneo žrtvu koji drugi nisu“, što znači da se vladajuća politička garnitura bazira isključivo na apsolutnom poverenju i odanosti premijeru, koji ima moć da amnestira činovnike po želji. Kakvu je žrtvu podneo Gašić, niko sa zdravim razumom ne zna. S druge strane, ono što sigurno znamo jeste da žrtve definitivno nisu podnele Gašiće. U tom smislu, najtačniju konstataciju aktulene priče dala je upravo novinarka B92 Zlatija Labović, kada je izgovorila da je to ’’Izjava koja obeležava jedno vreme’’. I ne samo da obeležava, već i određuje.

1. Lokalni mediji nisu objavili vest od trenutka kada je Gašić dao izjavu do 09. 12. 2015 u 11h:30min kada je poslednji put pristupljeno pomenutim sajtovima.

Tri crkve za dva Gašića i patrijarha

U utorak, 06. 10. 2015,  nakon što je osveštao novoizgrađenu crvku svetog Jovana Krstitelja u Kruševcu, koju su podigli ministar Gašić i njegov brat Boban, patrijarh Irinej se obratio prisutnima rekavši ’’da su se braća Gašić na ovaj način pridružili krugu velikih srpskih ktitora’’, kao i da je pomenuta crkva ’’neotuđivo narodno bogatstvo’’.  U znak zahvalnosti za učinjeno delo, patrijarh je Bratislavu Gašiću uručio orden svetog kralja Milutina, a Bobanu Gašiću orden svetog Save drugog reda.

Kada bismo se malo izmakli u stranu radi trezvenijeg sagledavanja kompletne političke slike grada Kruševca, zdrav razum bi nas doveo do zaključka da se vraćamo u srednji vek, a da je Gašiću dodeljena ta misija, koju kao njen predvodnik za sada obavlja najbolje moguće. Mračnom nebu iznad grada ovim potezom dodat je još jedan tamni oblak, jer ovo nije prvi srednjovekovni ispad od strane Gašića. U avgustu ove godine, nakon donacije Udruženja građana Biblijsko društvo Srbije od 4000 primeraka Novog zaveta i isto toliko Pravoslavnih molitvenika vojsci Srbije i pripadnicima ministarstva odbrane, Gašić je izjavio ’’da postoji istorijska i tradicionalna veza u izgradnji moderne srpske države i njene vojske, ali da ni jedno ni drugo ne mogu bez vere’’, što je skandalozna i sramotna izjava na mnogo nivoa. Takođe, izjavio je tada ’’Vera u boga je ono što nas spaja’’, a da i danas tako (pogrešno) misli vidimo iz njegovih postupaka.

Životni standard Kruševljana kontinuirano opada iz godine u godine, što je posledica katastrofalnih privatizacijskih pljački koje su dovele do uništenja privrede i što je rezultiralo gubitkom ogromnog broja radnih mesta. Broj radnika u realnom sektoru je na istorijskom minimumu, odnosno ispod 3000, a na hiljade ljudi je izgubilo poslove, i na taj način su dovedeni do samog ruba egzistencije te prinuđeni da zavise od socijalne i/ili neke druge pomoći.

U situaciji kada imamo porast opšte bede i siromaštva izgradnja crkve predstavlja ništa drugo no poseban oblik bahaćenja. Naravno, ceremonijalno ritualno mađijašenje upotpunjuje patrijarh, koji eto, u vreme sveopšte krize zida i otvara nove crkvene objekte širom zemlje – dok bolesnu decu lečimo sms porukama i donacijama zbog užasnog stanja u zdravstvu.

Kompletan događaj su ispratili svi lokalni mediji, naravno. To nas dovodi do toga da ponovo postavimo pitanje zašto to nisu učinili kada se pre nekoliko dana pojavila vest da je ministar Gašić optužen za sukob interesa? Iz nekih nama (ne)poznatih razloga bivamo uskraćeni za sve informacije u kojima se bivši gradonačelnik pominje u negativnom kontekstu. Neki bi to nazvali cenzurom, ali to su verovatno ’’mrzitelji’’ koji ne žele progres zemlje – a možda ipak naš lokalni moćnik demonstrira moć!

Ova priča je primer zajedničkog delovanja crkvene i političke vlasti sa ciljem očuvanja vladajućeg poretka. S jedne strane imamo crkvenu instituciju koja je zakonom oslobođena od poreza, a čijim penzionisanim radnicima mi plaćamo penzije, i čije neretko intervenisanje u javni politički život često krši Ustavom propisani sekularizam, gde nedvosmisleno piše da nijedna religija nije državna. Klerikalizacija društva je počela još devedesetih godina i traje do danas. Od tada postoji i neraskidiva uzajamna podrška crkvene i državne vlasti, te danas, u multireligioznoj Srbiji, SPC ima privilegovan status. Svedoci smo kako viđenije vladike čija se imena vezuju za razne finansijske, silovateljske i pedofilske skandale nisu završile pred sudom, ili su njihovi slučajevi zastareli, kao i huškanje patrijarha Irineja protiv marginalizovanih manjinskih grupa, što još jednom ukazuje na zaštitu SPC od strane političkih elita. Delanje rukovodećeg sveštenstva crkve ima najmanje veze sa autentičnom verom. Visokim crkvenim činovnicima se stalno dešavaju ispadi iz okvira nadležnosti koje bi trebalo da obavljaju, pa tako umesto da slede misiju crkve i put vere, oni se mešaju u društveno političke odnose i prave probleme.

S druge strane imamo visoko pozicioniranog političkog funckionera čije je se ime često pominje kao deo raznoraznih afera. Podsećanja radi, afera ’’helikopter’’ je još uvek nerazrešena. Kako bi zadržao svoju poziciju i privilegije, prvenstveno je potrebno biti lojalan premijeru, kao trenutno najmoćnijoj političkoj figuri u zemlji. Pored toga, insistiranje na slizavanju sa crkvom je perfidan potez u cilju lakšeg manipulisanja nezadovoljnim, i obično najsiromašnijim slojevima stanovništva. Prevarenim, sluđenim i izigranim ljudima najlakše je prodati priču o bitnosti očuvanja nacionalnog jedinstva i njegovoj neraskidivoj vezi sa pravoslavljem, što je deo tradicionalnog folklora. Jer, dok se narod bavi pitanjem zidanja crkvi, sklapanje dilova sa tajkunima i rasprodaja državne imovine mogu nesmetano da se obavljaju.

1
izvor fotografije: rtk.rs

U tom kontekstu, Gašićima i patrijarhu savršeno odgovaraju priredbe ovog tipa i sigurno će u budućnosti, kao što su najavili zidati još jednu, treću crkvu na ovom lokalitetu. Ne zato što je još jedna crkva potreba Kruševljanima – jer nije, već da bi sav fokus bio usmeren upravo na ’’svetokovine’’, uz obećanje da će država igrati ulogu zaštitnika od nekakvih neprijatelja, a crkva čuvati ’’naš duh’’.

Ako se na trenutak vratimo na Gašićevu izjavu iz avgusta ’’Vera u boga je ono što nas spaja’’ možemo da konstatujemo da je to jedna besramna laž. Pre toga nas spaja beda. Velika beda! Ako bismo poželili da posvetimo vreme bogu, moramo prvo da preživimo; moramo leba da jedemo; moramo račune da platimo. Uništena privreda i zatvaranje preduzeća je ono što nas spaja; Trpljenje posledica usled nestručnosti i neznanja partijskih kadrova na rukovodećim položajima je ono što nas spaja; Smanjenje plata prosvetarima je ono što nas spaja; Smanjenje penzija je ono što nas spaja; Obezbeđivanje egzistencije je ono što nas spaja!

Analizirajući ovaj događaj, nekako mi se čini prikladnim citirati odlomak iz Stradije:

’’U jednoj staroj knjizi čitao sam čudnu priču, a vrag bi ga znao otkud meni ta knjiga iz nekog smešnog vremena u kome je bilo mnogo slobodoumnih zakona, a nimalo slobode, držali se govori i pisale knjige o privredi, a niko ništa nije sejao, cela zemlja pretrpana moralnim porukama, a morala nije bilo, u svakoj kući pun tavan logika, al’ pameti nije bilo, na svakom koraku govorilo se o štednji i blagostanju zemlje, a rasipalo se na sve strane, a svaki zelenaš i nitkov mogao je sebi kupiti za nekoliko groša titulu ’’veliki narodni rodoljub’’.’’

Aktuelan je Radoje Domanović, mada verujem da bi i danas bio cenzurisan.

Gašić ponovo uzurpira moć

Kada pogledate zvaničan sajt grada Kruševca i pokušate da nađete vesti o sklapanju poslova između javnih preduzeća i firmi u vlasništvu najbližih ljudi Bratislava Gašića, o čemu je Blic pisao pre nekoliko dana, nećete uspeti. Ne zato što niste vešti pretraživači, već zato što za sadržaje u kojima se bivši gradonačelnik Kruševca kritikuje, na našem sajtu nema mesta. Sudeći po uređivačkoj politici gradskog sajta, izvesno je da to nisu informacije od javnog značaja. Što se ostalih lokalnih medija tiče o ovome jedino možemo da čitamo na svega par nezavisnih internet portala i blogova.

Duže od dve decenije ustaljena praksa političara koji su na pozicijama odlučivanja i moći jeste korišćenje položaja za sklapanje poslova novcem javnih preduzeća sa sopstvenim i/ili burazerskim firmama. To je samo jedan od usvojenih uspešnih modela funkcionisanja kontinuiranog pljačkanja države, sa ciljem ostvarivanja ličnog i profita određenih interesnih grupa. Naravno, sve se to odvija preko narodne grbače.

Firma u vlasništvu Irene Gašić, ministrove supruge, ’’ADD Production’’, je više puta u proteklom periodu pominjana u izveštajima Saveta i Agencije za borbu protiv korupcije. Upravo zbog dobijanja poslova sa gradskom kućom i javnim preduzećima, kao i visine prihoda koje je ostvarivala pomenuta firma, Gašić je optuživan da se nalazi u sukobu interesa. Za period od četiri godine “ADD Production“ je imala uplate od javnih preduzeća i gradskog budžeta od preko 7,5 miliona dinara. Takođe, prema pisanju Blica, firma ’’BNZ Higijenik’’ u kojoj vlasnički udeo ima Gašićev sin Vladan, u periodu od 2012. godine do danas, imala je uplate od javnih preduzeća i gradskog budžeta u iznosu od 2.162.000,00 dinara.

Gašić je pored Vučića verovatno najkompromitovaniji član vladajućeg režima, što potvrđuje broj afera u kojim zauzima centralno mesto. Onomad je Agencija za borbu protiv korupcije pokrenula postupak protiv ministra Gašića o utvrđivanju sukoba interesa. Nije prošlo ni deset dana od tog momenta, a firmama pomenutog ministra je dodeljen najznačajniji deo sredstava iz budžeta grada Kruševca za ’’projekte kojima se ostvaruje javni interes u oblasti javnog informisanja za 2015. godinu’’. Naravno, sredstva su dodeljena na identičan način kao i svaki prethodni put, što zapravo znači da Gašića ne brinu optužbe upućune na njegov račun. Takvo ponašanje ministra odbrane, kao trenutno najmoćnije političke figure sa teritorije Rasinskog okruga, jeste demonstracija moći u njenom pravom obliku.

Nedovoljna transparentnost načina raspodele državnog novca evidentno ukazuje na sveprisutan manjak demokratičnosti u kontrolisanju istog. Nepostojanje zaštitničkih mehanizama kontrole trošenja budžetskih para predstavlja dodatni problem, jer upravo sistemske rupe otvaraju prostor za razne mahinacije. Vladajuća garnitura, po uzoru na sve prethodne, nedvosmisleno stavlja do znanja građanstvu da ne poseduje minimum političke volje za bilo kakvom promenom po ovom pitanju. Jer, kada sistem funkcioniše u korist povlašćenih, zašto bi ga ti isti menjali?

Sprega politike i privatnog kapitala je uvek nužna za ubrzani razvoj biznisa i nesmetano profitiranje elita na štetu običnog čoveka. Na primeru Gašića jasno prepoznajemo situaciju kada se politički položaj preklapa sa ostvarivanjem ličnih poslovnih ambicija. Količina političke moći stečena datim ministarskim položajem, gomilanje velikog profita privatnim poslovanjem, uz vernu poslušnost višoj instanci, omogućava mu da trenutno bude nedodirljiv i apsolutno kontroliše rasinski okrug. Lokalne institucije nemaju kapacitete, a definitivno ni moć da se suprotstave bivšem gradonačelniku, što znači da u ovakvom društvenom uređenju pojedinac može da bude iznad sistema. Jel vam to zvuči poznato? Hoću da kažem – premijer države je autoritarni vladar kome su podređene sve institucije i u ovom periodu isključivo od njegove volje zavisi odlučivanje o svim bitnim pitanjima u zemlji.

Naprednjačka klika često istupa u javnost sa jeftinim i otrcanim parolama poput: nema nedodirljivih, red i zakon iznad svih, itd. Stanje na terenu nas uverava da se kroz konstantan pritisak na rad institucija u velikoj meri ograničava njihovo nezavisno delovanje. Podsećanja radi, građani još uvek ne znaju ko od nadležnih zvanično snosi odgovornost za helikoptersku nesreću koja se dogodila u martu ove godine.

Javni interes na lokalu

Brojčano znatno manji obim medija omogućava njihovo lakše kontrolisanje, i iz tih razloga je za razliku od republičkog nivoa cenzura na lokalu daleko prisutnija. S druge strane, postojanje medijske cenzure znatno ograničava prostor za debatovanje i otvorene razgovore o postojećim institucionalnim i drugim problemima. Pored ograničenih resursa s kojim raspolažu nezavisne grupe i/ili pojedinci, dodatan problem u manjim sredinama predstavlja izloženost inicijatora. Svaka građanska inicijativa koja se kritički postavlja prema vlasti, a želi da pokrene raspravu od javnog značaja, u startu nailazi na otpor. Do informacija u vezi sa “uzbunjivačama“ se brzo dolazi, i njima bivaju zatvorena vrata svih institucija.

Naš problem nije definisanje javnog interesa. Svakoj uređenoj društvenoj zajednici su potrebni mehanizmi koji omogućuju stalno redefinisanje javnog interesa sa ciljem da uvek bude u službi opšteg dobra. Takođe, potrebno je izgraditi načine za njegovo implementiranje tako da pojedinac nikada ne može da se stavi u poziciju iznad društva.

Katastrofalno stanje medija u državi nesumnjivo odslikava i kruševačku scenu. ‘’Bez slobode štampe sve druge slobode postaju iluzorne’’, što znači da bez slobodnih medija nema ni ostvarenja javnog interesa. Vladajuće elite nastoje da što je moguće više utiču na formiranje medijskih sadržaja. Kontrolisanjem medija u značajnoj meri se oblikuje javno mnjenje. Zato vlastodršci, pored prisvajanja svega ostalog, moraju da prisvoje i medijsku sferu.