Ko je ovde paranoik

foto: rtv.rs

Nije neka novost da poslušnički mediji brane vlast. Odvajkada je poznato da sve podguzne pizde predano služe gazdama od čije milostinje žive. Nije novost ni da u toj odbrani kreiraju i napade na sve one koji se kritički odnose prema vlastima, jer sitne duše lako gutaju naredbe odozgo. Kako bi u potpunosti dokazali da su u vlasništvu Bratislava Gašića, produkcija Televizije Plus je ovih dana lansirala veoma interesantan video prilog. To je bio jedan jako hrabar, pomalo lud i pre svega, užasno glup potez. Zapravo, bio je na toliko mnogo nivoa glup da su (valjda) sami shvatili, te doneli odluku o uklanjanju video materijala sa svoje fejsbuk stranice. Ali, neznajući za ’’jednom na internetu, zauvek na internetu ’’ pravilo – zakasnili su, pa ovaj hit još uvek kruži kruševačkim internetom.

O čemu je, u stvari, reč? Naime, prilog u trajanju od skoro četiri minuta naslovljen je ’’Bez Bate nema slavlja’’. O indikacijama, merama opreza i neželjenim reakcijama na video posavetujte se sa zdravim razumom. Upozoreni ste! Na snimku je prikazano glasanje Bate Gašića (koji se krsti pre ubacivanja listića u kutiju), kao i snimci glasanja sa nekoliko biračkih mesta u Kruševcu. Kasnije se pojavljuje zamrznuti kadar Vučića i Gašića zagrljenih u slavljeničkom zanosu. U poslednjih pola minuta vrte se inserti ulične proslave naprednjaka. Ništa neobično, pomislio bi svako normalan.

Međutim, kompletan video prati naratorsko čitanje teksta što zapravo predstavlja Gašićevo obraćanje onom delu građana i građnaki koji su glasali protiv Vučića, a usputno iznosili zapažanje na društvenim mrežama da Gašića nema u glavnom štabu SNS-a. I šta je tu neobično? Pa taj pokušaj da budu duhoviti na montipajtonovski način dok se vrcavo premišljaju da li pomenuti građani i građanke imaju dijagnozu f20 (shizofrenia) ili f22 (paranoja)!? Kako rekoše, između ova dva f, odnosno – šizofrenije ’’mladalačko ludilo, koje na žalost ne prestaje’’, i paranoje ’’znate ono neko ih prati, prisluškuje, proganja, preti…’’, kroz paternalizujući ton poručili su građanima da im je veća frka od ovih potonjih, ali iskazali i nekakvu vrstu zabrinutosti rekavši ’’dragi f-ovci razmislite o svojim f šiframa’’. I pravo da vam kažem, razmislio sam. Jebeš to što su uspeli da stigmatizuju osobe koje zaista psihički boluju. Dubljom analizom ovog idiotskog proizvoda se ne treba baviti, jer zbog njegove degutantne površnosti i nema prostora za tako nešto. Daleko je važnije pozabaviti se dekonstrukcijom same ideje i pokušajem realizacije iste.

Adresa Mićuna Pavlovića broj 1, zgrada Televizije Plus. Na prvom spratu neposredno po isteku radnog vremena u montažnoj sobi sede podguzni uposlenik A, i podguzni uposlenik B. Kako su počeli protesti širom Srbije, morali su nekako da reaguju, pa je jednoj od te dve glave palo na pamet: video u kombinaciji sa baljezganjem – i Vučić sit i Gašići na broju – može, vadi snimak iz arhive. Tako su brainstorming-ovali pa krenuli od toga da je najbolje pohvaliti prvo Vučića. Ipak je on i njihovog gazde gazda, pa se gazda neće naljutiti što se prvo odaje pošta novom predsedniku, tj starom-budućem gazdi. U toj želji, ti grdnici grdni rekoše da su sve svetske novinske agencije prenele vest o Vučićevoj pobedi pod naznakom ’’hitno’’. Dobro, svako sa dva grama mozga zna da je ta neistina najobičnija budalaština – iako su to dva puta pomenuli. No, ono što im je u tim momentima (ne)namerno promaklo jeste da je većina svetskih agencija prenela vest o ’’protestima protiv diktature’’ širom Srbije – hitno ili ne, to je sad manje važno.

E sad, podguzni uposlenici ne bi bili to što jesu – dakle, podguzni uposlenici – kada ne bi napravili dodatno sranje. Malo je tim mastermind-ovima bilo što su učitali raznorazne stavove građanima koji ne konzumiraju sranja režimskih medija, nego su se na to nadovezali pripisivanjem kolektivne f dijagnoze. Ne znam otkud im ta ideja, ali vrlo moguće je da se inspiracija rodila na najreprezentativnijem uzorku oličenom u političaru koji se danonoćno ne skida sa, skoro pa svih medija. I uvek su nekako svi okrenuti protiv njega; uvek je neka zavera sa ciljem destabilizacije države uperena protiv njega; uvek neki ljudi proganjaju njegovo zalaganje, rad i trud; uvek se u svom tom patetisanju i melodramatici predstavlja kao žrtva. Otud valjda sopstvene nedostatke valja pripisati neistomišljenicima.

Međutim, tu nije kraj. Naime, nakon prekora građana zbog pomisli da Vučić nema poverenja u Batu, i da ga je, kako kažu ’’pustio niz vodu’’, usledilo je hvaljenje da novoizabrani predsednik i aktuelni premijer ’’ne ide kući dok Bata ne dođe u stranačke prostorije’’. Ali, i ’’vera i nada’’ da Čarapani ponovo imaju ministra, što znači da je ova kompletna ogavština napravljena kako bi se dokazalo – ne znamo kome – da Gašić ponovo pretenduje na neku visoku funkciju.

Situacija sa poltronima je krajnje jednostavna, ali se oni svojski trude da je učine kompleksnijom, iako im ne ide baš od ruke. Znaju građani, bar oni koji sami promišljaju o stanju u društvu, da Vučić nije pustio Gašića niz vodu. Njemu treba odani poslušnik da bi vladao onako kako želi da vlada, a za uzvrat dozvoljava ser Gašiću da izigrava feudalca u Rasinskom okrugu, pa je otud evidentno da će ovaj ponovo dobiti fotelju. Ono što, jebiga, smeta zdravom razumu jeste ponovni povratak na mejnstrim političku scenu jednog od najkompromitovanijih političara u proteklih pet godina. Dovoljno je setiti se samo afere ’’Helikopter’’ i reći ’’He he, kuš’’.

Gašić protiv žena Peščanika

pescanik
Foto: 037ks.com

Građani Kruševca su pre nedelju dana, u poslednjem prikazivanju emisije Kažite konkretno u 2016. na RTK, imali prilike da čuju člana predsedništva vladajuće stranke Bratislava Gašića. U studiju je preko puta njega sedeo i Đorđe Kovačević, direktor ove televizije u ulozi voditelja jer, nije valjda baš najbolja ideja da nezvanični gradonačelnik Kruševca sam sebi postavlja pitanja, i sam na njih odgovara. Ipak to u ovoj zemlji jedino može Vučić. Nego, ser Gašić se, vrteći one odavno izlizane ploče o prosperitetu grada u svim segmentima, dotakao i Udruženja žena Peščanik, kao i ’’kritičara[1] sa društvenih mreža’’.

Mogao je Gašić mudro da prećuti i, da se bezbolno drži ponavljanja uobičajenih govorancija, ali nešto mu nije dalo mira te je pomenuo onaj nesrećni zid oko romskog naselja Marko Orlović. Za njega je rezidencijalna segregacija – samo vlast to ne zove tim imenom – dobro rešenje, kao što je više puta u toku emisije i istakao. Kazao je on, između ostalog, kako ranije ’’žene sa torbom nisu smele da prođu pored naselja’’!? Problematičnost ove izjave[2] krije se u implikaciji da u naselju živi toliko maničnih nasilnika koji samo čekaju da tu prođe ’’žena sa torbom’’, ne bi li je, opljačkali? Ali mi znamo već da je vlast podigla zid (“zvučnu izolaciju“), iz brige prema Romima. No, ono što je Gašiću zasmetalo i nagnalo ga da se oglasi po tom pitanju, jeste protestni skup kod zida, kao znak podrške meštanima Marka Orlovića. Među 50 okupljenih ljudi, pored Mreže žena Rasinskog okruga, Ženskog romskog centra i Levice Srbije, najbrojnije su bile aktivistkinje Udruženja žena Peščanik, čije je saopštenje potpisalo 22 nevladine organizacije.

Iako od ranije postoji sukob na relaciji Gašić – Udruženje žena Peščanik (jer svaka kritika na račun njegove vlasti u njegovom gradu nije dobrodošla), neznajući kako da unizi jedan solidarni i ljudski čin, dosetio se on da im lupi – a šta bi drugo – etiketu stranih plaćenica. Navikle su one da uzimaju pare od Amerikanaca, te se poput ostalih nevladinih orgazaicija u Srbiji nalaze na Soroševom platnom spisku. To je, dakle, krajnji domet gašićevsko-naprednjačke argumentacije, koja je naravno: netačna.

Kako režimska tabloidna glasila, gde prednjače televizija Pink i dnevni list Informer, gotovo svakodnevno senzacionalno pišu o ’’stranim plaćenicima’’ u našim redovima finansiranim od strane Soroša da ruše Vučića, tako je kruševački zadužbinar izmaštao da se taj isti Soroš ne zaustavlja na rušenju vlade Srbije, već plaća i nekakve manje grupacije da podrivaju lokalnu vlast, pa se u toj nemilosrdnoj borbi, eto, zalomio i ovaj nesrećni Kruševac. A, ako je suditi po pisanju režimske štampe o visini utrošenog novca namenjog rušenju svih nivoa vlasti u Srbiji, Soroš bi ove godine trebalo da proglasi bankrot. S druge strane, izgleda da vladajućoj naprednjačkoj koaliciji 66 od 70 odbornika u lokalnom parlamentu, uz kontrolu svih institucija i javnih preduzeća nije dovoljno za apsolutnu kontrolu nad gradom.

Finansiranje žena Peščanika lako se može proveriti zato što je transparentno, te uz jednostavni odlazak na njihov sajt udruzenjepescanik.org svako zainteresovan može da vidi ’’ko ih plaća’’. Pored toga što se može da videti da ih Fond za otvoreno društvo nikada nije plaćao, jasno su istaknute sve organizacije koje su finansirale njihove projektne aktivnosti. Međutim, da bi raščistili neke nedoumice važno je istaći da su projekti ove organizacije u dva navrata bili finansirani i od strane Ministarstva za rad i socijalna pitanja. Prvi put 2011. i drugi 2014. godine, za vreme naprednjaka. E sad, postavlja se logično pitanje zašto bi pomenuto ministarstvo finansiralo projekat vezan za obuku novih konsultantkinja na SOS telefonu stranoplaćeničkoj organizaciji ostaje i dalje nejasno. Ili, možda samo naprednjački kadar želi da organizacije koje dobijaju sredstva od države ne kritikuju vlast, što je, razume se, potpuno sumanuto; ili, Gašić ima neka određena saznanja, ali ne želi da o tome obavesti nadležne institucije. No, njemu je svakako bilo lakše da u javnost iznese laž o finansiranju žena Peščanika kroz jeftin pokušaj diskreditacije njih kao neke zavereničke grupe. Za razliku od vlasti koja vrši getoizaciju čitavog naselja i seti se tih ljudi jedino pred izbore kada im daje pakete sa hranom, ova organizacija se godinama unazad bavi konkretnim problemima Romkinja iz ovog naselja.

Gašićev nastup je ništa drugo no čista demonstracija moći. Jer, ne smetaju njemu žene Peščanika, a niti imaju moć da ga ugorze na bilo koji način, dok na kraju krajeva, to nije ni cilj njihovog postojanja. Problem je što u ovoj beznadežnoj situaciji po građane, vlast u nedostatku opozcije mora da ima nekog neprijatelja, makar i izmišljenog. U tom kontekstu, targetiranje borkinja za ljudska prava je polazna odlika svih represivnih režima. Ali građani o tome ne mogu da se informišu putem lokalnih medija, zato što su svi cenzurisani, pa smo u borbi za veću demokratičnost od strane ove vlasti osuđeni da budemo, kako Bata Gašić kaže, ’’kritičari sa društvenih mreža’’. U ovim vremenima medijskog mraka, to su jedina mesta gde glas otpora može da se čuje.

  1. Za Gašića su oni koji kritikuju vlast “mrzitelji“.
  2. Podsećanje na Gašićevu rasističku izjavu ’’Za nas u Kruševcu ne mogu da kažu da smo rasisti jer mi kad na ulici vidimo crnca, trčimo da se slikamo s njim’’.

Ko je oslobodio Kruševac

U petak 14. oktobra u Kruševačkom pozorištu održana je Svečana akademija povodom Dana oslobođenja grada u Prvom i Drugom svetskom ratu. Svečanost je počela himnom Bože pravde u izvođenju crkvenog hora Sveti Knez Lazar. U proslavama ove vrste primetno je insistiranje na tradicionalnom folkloru, dok se istorijski period 1945-1990. zanemaruje. Lokalne vlasti su ukinule proslave pobede nad fašističkim okupatorom i iz javnog prostora isključile narodno-oslobodilačke heroje.[1] U vremenu grubog revizionizma istorije, ne čude pokušaji da se zasluge za oslobođenje Kruševca od nemačkog okupatora u Drugom svetskom ratu pripišu kolaboracionistima.

Nedavno je na inicijativu grupe meštana sela Parcane i nekoliko ljudi iz okolnih mesta, na Parcanskoj kosi podignut spomenik kopaoničkom vojvodi Dragutinu Keseroviću i njegovoj vojsci, jer su u Drugom svetskom ratu, kako se navodi, „položili živote braneći otadžbinu“. Inicijatori napominju da je na Parcanskoj kosi vođena „odlučujuća bitka između domaćih i stranih okupatora i pripadnika Ravnogorskog pokreta“. Spomenik[2] je svečano otkrio Aleksandar Galić, Keserovićev unuk, rekavši da se njegov deda „borio sa verom u Boga za bolju i pravednu Srbiju“.

Po četničkoj verziji istorije, Kruševac su oslobodili četnici pod komandom Keserovića savladavši veliki broj Nemaca,[3] koje su kasnije predali Rusima. Po ovoj verziji događaja, tek onda su u grad pristigli partizani i sa Rusima razoružali Ravnogorce. S druge strane, istoriografija je utvrdila da je Crvena armija ušla u grad bez ispaljenog metka, nekoliko sati pošto ga je napustila nemačka vojska. Na putu ka Kruševcu, Crvena armija je iz zasede napadnuta na reci Rasini od strane četnika Mirka Tomaševića[4] i u tom sukobu je poginulo 18 crvenoarmejaca. Partizani ulaze u grad tek tokom noći između 14. i 15. oktobra. Tome su prethodile dvomesečne borbe na području oko Kruševca, između partizana (NOVJ) i četnika (JVuO) kojima je pomagao nemački okupator.

Tokom borbi za oslobođenje kruševačkog okruga, jedinice 2. proleterske divizije NOVJ imale su dobru praksu puštanja[5] i premobilisanja[6] zarobljenih pripadnika JVuO. Nakon saznanja o korektnom postupanju partizana prema zarobljenim četinicima, veliki broj pripadnika JVuO se svojevoljno predavao, a pogotovo oni nevoljno mobilisani.

U drugoj polovini septembra 1944. snage NOVJ koje su se nalazile između Trstenika i Kruševca prelaze na levu obalu Zapadne Morave kako bi prekinule lanac komunikacije okupatora između Kruševca i Kraljeva, a i zbog svog napredovanja ka Kruševcu. Za nemačke snage, dolina Zapadne Morave bila je značajna zbog povezanosti ova dva grada, ali i zbog veza sa sopstvenim snagama na području Niša. JVuO je pomagala[7] nemačkim snagama da odbrane svoje položaje u tom delu zemlje. Pomenuto vremensko razdoblje obeležava aktivna saradnja četničkih i nemačkih snaga. Keserovićev štab i on lično nalazili su se u Kruševcu, u kome su boravili i Nemci.

Pomenuta borba (ne „odlučujuća bitka“) na Parcanskoj kosi vođena je 21. septembra 1944. Partizani su bili poraženi i prinuđeni na povlačenje preko Zapadne Morave, a u četničkoj istoriografiji ovaj poraz partizanskih jedinica, koje su bile tri do četiri puta slabije od protivničkih, zaveden je kao „verovatno najteži poraz koje su partizani doživeli od četnika u Srbiji“.[8] Ovde treba naglasiti da su četnici imali podršku nemačke artiljerije i avijacije.[9] Nakon borbe na Parcanskoj kosi, na području između Velike Drenove i Milutovca partizani zarobljavaju[10] oko 200 četnika, a zatim nastavljaju borbe ka Šašilovcu.

U narednim danima usledila su ubrzana povlačenja nemačkih trupa i približavanje partizana Kruševcu. Četnici su najmanje nedelju dana pre pristizanja Crvene armije bili u gradu. Ne postoje svedočanstva i dokazi o vođenju ikakvih borbi u tom periodu. „Mnogi se sećaju da su jedini ispaljeni meci bili kada su Nemci, koji su se nalazili na jednom poluguseničaru (od ukupno tri poluguseničara koliko ih je bilo u Kruševcu tog jutra) nedaleko od Spomenika kosovskim junacima i mirno posmatrali kako se narod okuplja na trgu noseći zastave saveznika, pripucali na čoveka koji je pokušao da stavi sovjetsku zastavu na Spomenik“.[11] Na sreću niko nije stradao, ljudi su se razbežali, dok je nemački vod feld-žandarmerije od tridesetak ljudi[12] na poluguseničarima naglo napustio grad.

Ubrzo je usledilo ponovno okupljanje građana i priprema dočeka sovjetskih trupa. Zanimljiv je podatak da u prvoj polovini oktobra u Kruševcu ni u jednom trenutku nije bilo 1000 Nemaca,[13] što pobija tvrdnje o borbama između četnika i Nemaca za oslobođenje Kruševca. Uvidevši da su doživeli poraz, Keserovićevi četnici napuštaju grad, a borci 4. (crnogorske) proleterske brigade im nanose težak poraz u noći 14-15. oktobra u borbi između Globodera i Golubovca.

Keserović je nastavio da se bori pod komandom Draže Mihailovića sve do 6. juna 1945, kada je uhvaćen u Strminu. Od 2. jula do 8. avgusta 1945. pred Vojnim sudom Prve armije na Pravnom fakultetu u Beogradu održano mu je suđenje za zločin protiv naroda i države. Osuđenjen je na smrt streljanjem, uz gubitak svih građanskih prava i konfiskaciju celokupne imovine. Streljanje je izvršeno 17. avgusta 1945. na nepoznatoj lokaciji, koja nikada nije objavljena. Iako je Keserović tokom rata pomagao fašističkom okupatoru i sarađivao[14] sa kvinsliškom vladom Milana Nedića, podizanje spomenika ovom za sada još uvek nerehabilitovanom izdajniku odvija se uz izostanak reakcije državnih institucija. To samo potvrđuje tezu da ova vlast, kao i prethodne, svesnom propagandom vrši rehabilitaciju ratnih zločinaca i kvislinga.

Vladajući establišment izbegava suočavanje sa istorijskim činjenicama i stručnom javnošću i pribegava relativizaciji istorije. Izmaštavanje prošlosti[15] uz idealizaciju etničke jedinstvenosti nacionalnog bića služi stvaranju identitetske baze utemeljene na slavnoj prošlosti. Stvara se platforma preko koje se projektuje ideološki poželjna budućnost. U tom kontekstu, mistifikacija četničkog oslobođenja Kruševca je pokušaj podmetanja krivotvorene istorije sa ciljem ideološke manipulacije kako bi se rehabilitovala zločinačka i izdajnička prošlost i opravdala (trenutna) sadašnjost.

  1. Ulica Mirka Tomića, glavna u gradu, sada nosi ime Vidovdanska; Ulica Miloja Zakića, glavna šetačka zona, sada nosi ime Majke Jugovića itd.
  2. Na spomeniku stoji natpis: И његовој христољубивој војсци страдалој за веру и отечество.
  3. Ova verzija ima nekoliko varijacija: da su četnici u žestokim obračunima izbacili iz stroja oko 1000 nemačkih vojnika (za ovu čestu verziju nisu jasni izvori); da su četnici nakon tročasovne borbe uništili garnizon Nemaca u Kruševcu i zarobili oko 700 Nemaca, 1000 Belih Rusa i 13 tenkova (po izveštaju pukovnika Kramera koji je u to vreme bio u Keserovićevom štabu; da su četnici zarobili mnogo nemačkih vojnika i zaplenili mnogo oružja praktično bez borbe (po izveštaju samog Keserovića).
  4. Oslobođenje Kruševca 1944. godine: Zbornik dokumenata, studija i sećanja učesnika i savremenika, priredio Dušan Miljojković, Koordinacioni odbor, sekcija ratnih brigadа Opštinskog odbora SUBNOR-a, 1997. (Kruševac: TP Novi Komerc), str. 17.
  5. U sećanjima boraca 1. krajiške brigade opisan je napad na četnike u Rosuljama u neposrednoj blizini Kruševca, u noći 22-23. avgusta 1944: „U toj akciji zarobili smo 42 pripadnika četničkih jedinica, većinom mobilisanih seljaka… Dobar deo zarobljenih četnika ostao je sa nama, u bataljonu, a ostale smo pustili kućama”. Milan Radanović, Kazna i zločin – Snage kolaboracije u Srbiji: odgovornost za ratne zločine (1941-1944) i vojni gubici (1944-1945), drugo dopunjeno izdanje, str. 276.
  6. „Prema izveštaju Štaba 4. (crnogorske) proleterske brigade (11. septembar 1944), o borbama protiv četnika i Nemaca na području Kruševca, uključujući i neuspeo pokušaj zauzimanja grada, brigada je tokom prethodne noći zarobila 24 četnika i jednog nemačkog vojnika: „Njemca i dva četnika poslali smo štabu, a ostale zarobljenike koji su bili većinom silom mobilisani četnici, ili smo puštali kućama ili smo jedan manji broj zadržali u našim jedinicama”. U toj borbi brigada je imala 4 poginula i 6 teže ranjenih boraca”. Isto.
  7. „Komadant nemačkih snaga u Srbiji, general fon Vajhs, zaključio je 17. septembra 1944. da je situacija u Srbiji po Nemce loša: „Zbog pomanjkanja vlastitih snaga, napredovanje partizana može se samo usporiti”. Fon Vajhs naglašava: ’’Politika upotrebe četnika pri tome je od nesmanjene važnosti, te će biti nastavljena svim sredstvima”. (NAW, T-311, г. 193, s. 758). Isto, str. 278.
  8. Nebojša Đokić, Milomir Stević, „Koliko je Nemaca poginulo i zarobljeno u Kruševcu oktobra 1944“, Rasinski anali 11, Kruševac, 2013, str. 271.
  9. Blažo Janković, Četvrta proleterska crnogorska brigada, Beograd, 1975, str. 451; Milan Radanović, Kazna i zločin – Snage kolaboracije u Srbiji: odgovornost za ratne zločine (1941-1944) i vojni gubici (1944-1945), drugo dopunjeno izdanje, str. 279.
  10. „Zarobljeni mobilisani mladići, koji su uvršteni u redove JVuO mahom nevoljno, usled prisilne mobilizacije, koja je bila najintenzivnija početkom septembra 1944, po pravilu su puštani kućama nakon zarobljavanja, dok je jedan deo dobrovoljno stupao u redove NOVJ. Nije do kraja jasno da li su zarobljavanja i puštanja četnika na području Velike Drenove i Milutovca usledila pre ili nakon partizanskog poraza 21. septembra, iako se druga solucija čini verovatnijom”. Isto, str. 280.
  11. Nebojša Đokić, Milomir Stević, „Koliko je Nemaca poginulo i zarobljeno u Kruševcu oktobra 1944’’, Rasinski anali 11, Kruševac, 2013, str. 283.
  12. Postoje brojne fotografije.
  13. „Teško da je bilo i stotinak Nemaca (uključujući folksdojčere iz 7. SS divizije) i par stotina stranih dobrovoljaca (uglavnom bivših sovjetskih vojnika zarobljenih od Nemaca) – sve u svemu maksimalno 500 do 600 ljudi i povremeno 3 do 5 tenkova, bez ikakvog drugog težeg naoružanja… Dakle, početkom oktobra u Kruševcu je moglo da bude 30 ili 60 stvarno borbeno sposobnih nemačkih vojnika, isto toliko Nemaca pozadinaca sumnjive borbene vrednosti i nekoliko stotina vojnika iz pomoćnih jedinica bez ikakve borbene vrednosti. A svi oni su, po nemačkim dokumentima, do popodnevnih sati 13. oktobra napustili grad, osim voda feld-žandarmerije“. Nebojša Đokić, Milomir Stević, ’’Koliko je Nemaca poginulo i zarobljeno u Kruševcu oktobra 1944“, Rasinski anali 11, Kruševac, 2013, str. 284.
  14. Pogledajte stenografski zapisnik sa suđenja Keseroviću: http://www.znaci.net/00003/764.php?broj=197
  15. Na primer „Alternativna istorija Srbije“ Predraga J. Markovića i Čedomira Antića; pogledajte i kritiku ove knjige koju potpisuje Jelena Lalatović: http://pescanik.net/alternativna-istorija/

 

Tekst je prvobitno objavljen na portalu pescanik.net

 

 

Biće kako Bata Gašić kaže

– Dragi?

– E Bato?

– Ja ću da kažem sve što treba, a ti samo ponovi ono što sam ja rekao, važi?

– Važi Bato.

– E tako.

– Bato?

– Kaži.

– Nemoj da zaboraviš na donacije!

– Ne brini, neću.

bratislav-gasic-foto-twitter-1460758354-887491
Bata!

Izvor fotografije: kurir.rs

Tako je otprilike tekao razgovor između novog-starog gradonačelnika Kruševca Dragog Nestorovića i Bratislava Gašića, pre nego što su dali izjave za medije povodom svečanog puštanja u rad rekonstruisanih otvorenih bazena u Kruševcu. Dobro, možda ne baš na taj način, ali kada su progovorili u kamere stekao se takav utisak. A to je ono posebno mučno za gledati, a nakon svih ovih godina bolno i slušati – kada Gašić progovori.

Naime, kako nam je rečeno, to više nisu samo otvoreni bazeni, to je sada akva park. Izgleda da smo žestoko rešili da udarimo konkurenciju Palmi, jer ovdašnja sirotinja ne mora više da organizuje turističke ture do Jagodine – moći će da letuje u Kruševcu. Bar ovu drugu polovinu sezone. To ’’novo lice’’ bazena bi se ranije ukazalo građnima Kruševca, ali kako Gašić reče ’’isprečili su se vremenski uslovi’’ – verovatno neki samo njemu poznati. No, ono što je okružni šerif posebno naglasio u svom obraćanju jeste da je kompletna rekonstrukcija finansirana sredstvima iz budžeta, a delom iz donacija, gde je više puta isticao zahvalnost neimenovanim donatorima.

Iz godine u godinu svedočimo kako je broj donatora koji munu neku kintu projektima od javnog značaja na lokalu porastao, a ova vlast s ponosom to posebno ističe. Cecin novogodišnji koncert – ’’hvala donatorima’’; renovira se neka škola – ’’hvala donatorima’’; gradi se neka crkva¹ – ’’hvala donatorima’’; rekonstrukcija bazena – ’’hvala donatorima’’. Blago nama pored tih silnih donatora, još malo da se namnože pa ni u privredu nećemo morati da ulažemo, jerbo dotiraće donatori za sve društvene potrebštine.

Super je ta donatorska velikodušnost, nego postoje i problemi u celoj toj priči, koji se iz nekih razloga (namerno) previđaju. Prvo što upada u uši, a prethodi zahvaljivanju donatorima jeste ’’nema dovoljno sredstava u budžetu’’ – kojih je iz godine u godinu sve manje. Kontinuirana kresanja budžeta i izdvajanje sredstava za javna dobra vlast pokušava da kompenzuje nalaženjem/pojavom donatora, dok kroz njihovo afirmisanje pokušava da prikrije političku odgovornost. I to nisu izmislili naprednjaci. S produbljivanjem krize veći je teret koji nastoje da prebace na narodna pleća, što je samo nastavak jedne iste višedecenijske politike neoliberalnog kursa ’’štednje’’.

Nego, vratimo se na doniranje. Drugi problem koji ponovo promiče jeste transparentnost. Legitimno pravo donatora je da zadrži status anonimnog ukoliko to želi. Međutim, građanima Kruševca mora biti omogućeno u svakom trenutku da znaju koliko je sredstava iz budžeta utrošeno na rekonstrukciju bazena i/ili bilo kog drugog projekta. Dakle, građani moraju uvek da budu obavešteni o ukupnom iznosu potrošenog novca iz gradske kase. Kao što bi trebalo da znaju ko je npr. Finansirao besplatni koncert grupe Legende na svečanom otvaranju bazena. Ili su pak Legende donirale gradu sopstveni nastup, ko će to znati. U svakom slučaju, dosadašnja praksa ukazuje da trend manjka demokratičnosti ne jenjava.

Kruševac već nekoliko godina s pravom može da se naziva Gašićev grad, jer je pod njegovom kontrolom. Zaklinjanje na apsolutnu poslušnost ovom lokalnom autokrati prečesto se može primetiti u javnim obraćanjima lokalnih funkcionera gde mu se gotovo uvek iz nekih razloga zahvaljuju za nešto što (ni)je učinio. Da se sve odvija po njegovoj volji, nesmotreno je potvrdio gradonačelnik Nestorović kada nije ponovio ono što je ’’Bata’’ rekao, već u kamere izgovorio – jebiga – ne baš najmudrije reči ’’Bata hteo da to baš uredimo na način na koji danas možete videti’’. Ko je Bata da bi se pitao za novonastali izgled bazena? Po kom osnovu? Ko ga je ovlastio? Zar prilikom realizacije ovakvih projekata ne treba stručna javnost da dâ idejno rešenje? Pa bar u naprednjačkim redovima ima pun kofer visokoobrazovanih stručnjaka – gde je sad zapelo junaci?

S druge strane, dešavanja na lokalu su samo mali deo šire slike, jer ako uzmemo u obzir da je na republičkom nivou sva politička moć koncentrisana u rukama jednog čoveka, ne treba da nas čudi preslikavanje takvog modela vladanja na lokal. A podanička poslušnost mora da se i nagradi. Dok god je u republici onako kako Aca kaže, kod nas u Kruševcu biće, pa, onako kako Bata kaže.

1. To baš i nije od javnog značaja, ali jebiga, mantijaška i politička mafija imaju zajednički interes da se sližu kako bi lakše krali – pardon, vladali.

 

Kome u „krugu dvojke“ smeta jak Gašić

Taman kada se javnost Srbije ponadala da će nakon dugo očekivane i obećavane smene sada već bivšeg ministra odbrane Bratislava Gašića, bar neko vreme biti pošteđena izjava, i uopšte njegovog prisustva u javnom životu, nije trebalo mnogo vremena da pomenuti potpredsednik SNS-a novim obraćanjem od pre nekoliko dana uznemiri dobar procenat stanovništva ove zemlje, odnosno „južnjake i seljake’’. Imao je svakako mogućnost da postupi mudro i odabere ćutanje, ali je na kraju, avaj, ipak odlučio da progovori, a time ujedno i otklonio svaku sumnju.

Naime, Gašić je na Konvenciji Ujedinjene seljačke stranke u Nišu rekao „Jedini moj greh je što sam čovek južnjak i seljak, a to se teško prihvata u „krugu dvojke“’’. Iako smo za vreme dok je obavljao ministarsku funkciju imali prilike da se naviknemo na mnogobrojne mrlje i ispade, ova nova u nizu izjava je problematična iz više razloga. Podsećanja radi, reč je o čoveku koji je uputio seksističku uvredu „Volim ove novinarke koje ovako lako kleknu’’ novinarki Zlatiji Labović, što je bio njegov poslednji veliki verbalni delikt, zbog koga je pod pritiskom javnosti inicirana njegova ostavka. Takođe, valja se usputno podsetiti i da je na dan razrešenja sa mesta šefa vojnog resora u momentu ulaska u Skupštinu dočekan ovacijama(?) od strane naprednjaka i socijalista.

Neretki pokušaji preusmeravanja pažnje sa konkretnih problema predstavljanjem i isticanjem sebe kao žrtve nesrećnih okolnosti nisu svojstveni samo Gašiću kao članu ove vlade, ali ipak mu se mora odati priznanje da je privilegovani član tima čiji je kapiten najbolji u tom poslu. Zato je bivši ministar vojni i u ovom obraćanju igrao na kartu iznuđivanja sažaljenja, a što je zapravo jeftin i kratkotrajan populistički pokušaj pranja od brojnih afera.

Izmišljeni neprijatelji su česta pojava protiv koje se bori svaka vlada u kojoj sedi Vučić. Apstraktni i poprilično neodređeni pojmovi poput „strani plaćenici’’; „domaći izdajnici’’; „pojedine strane interesne grupe’’; itd. kojima koordinišu „strane službe’’, a čiji je jedini cilj, naravno, šta drugo no destabilizacija vlade Srbije i njeno sprečavanje sprovođenja reformi.

Pošto je Vučić predodređen da se za spas i očuvanje zemlje bori protiv tih velikih pretnji, Gašić je po uzoru na svog šefa izmaštao za sebe neprijatelja u svom rangu, oličenog u vidu beogradskog „kruga dvojke’’, odnosno fantomske zavereničke grupe, koja eto na sve moguće načine pokušava da ga diskredituje i sabotira. Međutim, tumačenjem Gašićeve izjave uviđamo prisustvo izvesnog žaljenja zbog neprihvatanja od strane tog „kruga dvojke’’.

Gašić sam voli da se pohvali kako je uspešan privatni preduzetnik, a zavetovanje na apsolutnu poslušnost premijeru kao trenutno najmoćnijoj političkoj figuri čiji je stranački zamenik, uz doskorašnju ministarsku poziciju, čini ga nesporno jako moćnim pripadnikom vladajućeg političkog establišmenta. To što je trenutno sklonjen sa ministarskog mesta kako bi se koliko toliko umirila javnost ne znači da mu je oslabljena unutar partijska pozicija, što možemo jasno da vidimo u žustrom tonu premijera dok ga brani i štiti od kritika.

Od samog početka bilo je problematično njegovo postavljanje na čelo vojnog resora, što je izazivalo mnogo nelagode u javnom diskursu, jer se sumnjalo u njegovu kompetentnost; Agencija za borbu protiv korupcije je pokrenula postupak nakon izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije da je kao gradonačelnik Kruševca sklapao ugovore o dodeli sredstava iz budžeta firmama koje su u vlasništvu njegove supruge i prijatelja; Za vreme poplava ministarstvo odbrane nije postupalo u skladu sa Zakonom o vanrednim situacijama; Nakon toga, odbijao je da dostavi tražena dokumenta Zaštitniku građana uz ignorisanje kontrole rada državnih organa; I na kraju, najveća afera, afera helikopter, u kojoj je sedam osoba uključujući i bebu izgubilo živote. Za sve navedeno, izbegao je i političku, a paralelno s tim i svaku drugu odgovornost.

Kruševački zadužbinar bi da se popne još koji stepenik na elitnoj hijerarskijoj lestvici, ali ga ta elita s kojom želi da druguje – neće. Jer, u slučaju da je prihvaćen, mnoge stvari bi bile drugačije – što ni u kom slučaju nije i ne može biti istina. On je već uspeo da postane deo visokog klasnog staleža i pripada onom svetu koji ima svu društvenu moć i ne želi da zna da van povlašćenog kruga dvojke postoji jedan poptuno drugi, marginalizovan i obespravljen svet. Svet, koji nema pristup javnim finansijama i odlučivanju, i čijom se eksploatacijom upravo stvara višak vrednosti koji obezbeđuje komoditet privilegovanim klasama. A ponekad društveni položaj i uticaj može da obezbedi i amnestiju.

g1
Elitista i(li) populista

foto: 24sata.rs

Ispoljavanje tugovanja kroz koje stremi ka višem i priznatijem društvenom statusu je evidentno kod bivšeg gradonačelnika Kruševca. Ali, ni to samo po sebi nije suštinski problem date izjave. Esencijalna nit jeste u tome što ma koliko Gašić sebe želeo da predstavi kao ponosnog „južnjaka i seljaka’’, upravo je ovim kukanjem rekao koliko želi da se odrekne južnjaštva i seljaštva, jer je implicirao njihovu inferiornost u odnosu na „krug dvojke’’. Pošto defacto predstavlja deo te elite, ovo je pre odraz u ogledalu usamljeničkog traćanja kako naše elite nisu dobre, i da bi mogle da budu bolje. I ne samo to.

Biti ponosan na svoje geografsko i/ili staležno poreklo je malograđanština par excellence. Na ovaj način vidimo koja su njegova stremljenja, i da su pri tom oba pogrešna; Bilo da je on ponosni „južnjak i seljak’’, bilo da je ponosni „krugodvojkaš’’, jer se na taj način samo produbljuju stereotipi vezani za poreklo i društveni stalež. U tom smislu, on kao deo sistema ne reprodukuje samo postojeće odnose moći, već i partikularne antagonizme na različitim relacijama. Zato je potrebno podrivati i razarati ideju elite kao nečeg suštinski dobrog i potrebnog jednom društvu, jer elite nikada ne vraćaju dug društvu ni u približno dovoljnoj meri, u odnosu na to koliko uzimaju od njega.

Ono što Gašić sigurno ne zna, i što je definitivno dokazao svojim obraćanjem u Nišu, jeste da čoveka ne definiše njegovo poreklo, imovinska karta, socijalni status, itd. već društveno delovanje, bez obzira u kom mestu na planeti bio rođen. A kada se osobi poveri javna funkcija, i posao treba da obavlja u interesu svih građana i građanki jedne zemlje, onda to nosi posebnu težinu. Dakle, ako je činio propuste i kršio zakon, moraće propisno za njih da odgovara. Ono što mi svakako nećemo zaboraviti, bez obzira da li on želeo da bude ponosan „ovaj’’ ili „onaj’’, jeste tragični slučaj helikopter i snošenje odgovornosti za sedam izgubljenih života. Za početak!

Jedan čudesan kruševački saobraćajni znak

Ako se neka vlast pamti po svojim (ne)delima, onda će ova definitivno biti posebno upamćena. Jer, kada izmigoljite van svojih domova, imate uvek nešto da vidite novo. Iznemogla i ogrezla u bedi propala lica sugrađana koja krase ulice nisu neka novost. Na to smo se godinama navikli. Optimizam u nas je ipak vrlo prisutan i dalje – nećemo ga se odreći tek tako. Jok more! Zato se i dalje vodimo onom starom ’’biće bolje za dve godine’’. Jeste, biće. Ali, šta je to novo?

Neki mudri čova odavno reče kako put od hiljadu milja počinje prvim korakom pa je valjda jedan od koraka ka tom ’’našem’’ neznanom cilju i svečano otvaranje saobraćajnog znaka u Kosančićevoj ulici. Na kruševačkim fejsbucima i tviterima ljudi isprva pisaše: Njuz, Njuz, Njuz, kad ono – Nije Njuz! Eto, i to je neko morao da uradi prvi put u istoriji, dabome.

Nije strašno da se napravi korak unazad. Normalna zajednica homosapiensa bi analizirala greške, izvukla pouke, i one se ne bi više događale. Bar to tako nekako treba da funkcioniše kad se već ne uči na primerima dobre prakse. E sad, kod mene je izrazita ta optimistična crta ili sam samo naivan da poverujem kako ovako nešto može da se dogodi nakon onomadnjeg Gašićevog otvaranja ležećeg policajca ispred osnovne škole ’’Dositej Obradović’’. Dobro, da ne budem suviše kritičan, investicija od 200 evra (sic!) ipak zaslužuje obraćanje narodu pred dve kamere i dvadesetak tapšača po službenoj dužnosti.

Pokušava lokalna vlast da nas sumanutim pričama ubedi kako odlučno koračamo napred, ali ne ide im, stekli su imunitet. Imunitet na zdrav razum. Otporni na činjenice, prezrivi prema inteligenciji – formula (ne)uspeha. Ili je pak zdravorazumsko rezonovanje protivno njihovim interesima – ko će ga znat. Iz iskustva držim da ove stavke prožimaju jedna drugu.

1
izvor fotografije: krusevac.rs

No, nekad je bolje ne učiniti ništa nego napraviti nešto tako malo i skoro beznačajno, a opet, mnogo glupo. Moguće je da su predstavnici vlasti planski želeli da se vrate nekoliko koraka unazad kako bi uhvatili duži zalet pa da preskoče pet odjedared! Ako bismo za trenutak poslušali logos, ne ’’sprski logos’’ ko što kaže predsednik Toma, nego ovaj običan logos, ta vest bi u realnom životu bila značajno beznačajna. Da su lepo prećutali, ne bismo imali oko čega da se sporimo. Ovako, postavljanje saobraćajnog znaka koji sa sve majstorovom ’’rukom’’, i ručkom u kafani npr. ’’Idu dani’’ kod Paje, što ne mož’ da košta više od 100 evra (sic!) – u ovom trenutku predstavlja, blago rečeno, uvredu za sve građane i građanke Kruševca. Međutim, vrli gradski zvaničnici su svakako izašli da se slikaju pred kamerama bivšeg regionalnog servisa u nadi da jeftinim populizmom uberu poen kod naroda.

Kad se završilo svo to snimanje, vest se našla na glavnom gradskom sajtu kao jedna od dve najbitnije tog dana. Našem sajtu, koji suštinski služi za promovisanje vladajuće naprednjačke garniture. Ali i to ne rade kako treba, jer, recimo, kada na sajtu kliknite na opciju ’’English’’, dobijate interesantnu kombinaciju engleskog i srpske ćirilice. Verovatno su se odlučili na tu kombinaciju zbog privlačenja stranih investitora!? Pošto su strani, a i ostali investitori, kako je to vreme pokazalo, ništa drugo do najobičniji mit, onda valjda preostaje da se stvori iluzija o nekakvim poduhvatima vlasti za dobrobit grada, gde se pokušava opravdati puko postojanje. Od svega toga nama ostade – duplo golo! Građanima Kruševca bi, recimo, mnogo više koristilo stalno ažuriranje informacija o tačnom broju nezaposlenih; kao i informacije o tačnom broju novootvorenih radnih mesta; i broju aktivnih korisnika socijalne pomoći; i broju onih koji čekaju socijalnu pomoć, a za koje nema novca.

Gašićeva poslušna čeda samostalno kreiraju pokušaje zamagljivanja očiju javnosti. Oni predstavljaju instalirane satelite koji se utrkuju u dodvoravanju ruci koja ih hrani i bez skrupula nastoje da učine sve kako bi zadržali sitne privilegije koje im omogućuje dodeljeni trenutni položaj. Partijski preletački kadrovi koji menjaju stranačke kartice češće nego slike na fejsbuk profilu. Zapravo, to su najobičnije podguzne pizde koje će se u nekom ne toliko dalekom trenutku u budućnosti kroz suze braniti kako su bili primorani da se ne oglušuju o naređenje. A i tada će raditi isto. Odbacivaće odgovornost i braniće se demagogijom pokušavajući da nas ubede da je istina ono što i sami ne veruju da jeste.

Preko puta tog, sada već posebnog saobraćajnog znaka, nalazi se zgrada EPS-a. U glavi mi se mota još jedno pitanje: koliko dugujete za struju?

Da, svi smo mi Meda!

Da li u Kruševcu ili okolini postoji gazda lokala za kog bi se ad hoc sakupilo 400 ljudi da mu pruže podršku kada je u nevolji? Evo, pomoći ću vam. Ne postoji! U gradu svi znaju da je Meda čovek za primer i da o njemu ljudi govore samo u superlativu. Međutim, videli smo preksinoć na delu i nekolicinu njih koji ne dele to mišljenje. To je bilo njihovo pravo i sve bi bilo super da se stvar završila da su to zadržali samo za sebe bez da su reagovali. Jer, akcija koja proizvode nepravdu, naićiće na reakciju koja će želeti pravdu.

Sinoć su se spontano i nadasve mirno okupili građani i građanke Kruševca ispred zgrade Policijske uprave. Oko 400 njih je došlo da protestujući izrazi nezadovoljstvo zbog bezrazložnog privođenja Gordana Raičevića, u gradu poznatijeg pod već pomenutim nadimkom Meda, vlasnika nadeleko poznatog lokala ’’Grizli’’. Protest ispred policijske stanice je kulminacija događaja od prethodne večeri (više o samoj situaciji pročitajte u linku iznad).

Kada bahati policajci bespotrebno, pred više od stotinu svedoka, privredu naširoko omiljenog i nevinog čoveka, a usput mu odrede pritvor od 48h, nastaju problemi.

Situacija koju je napravila policija privođenjem Mede kao poslednjeg kriminalca je tipičan primer demonstracije moći i primene sile državno-poslušničkog represivnog aparata. Taj primenjeni metod im se obio o glavu, jer su prisutni odmah počeli sa glasnim negodovanjem reagujući na ono što se dešava.

Juče ujutru u medijima je osvanulo policijsko saopštenje da je Meda izvršio krivično delo napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti. To je izazvalo ogromno nezadovoljstvo na društvenim mrežama, gde su se ljudi masovno odazivali negirajući izdato saopštenje, uglavnom pod heštegom #PravdaZaMedu.

Ovde ne treba kriviti medije. Oni su samo preneli ono što im je policijska uprava prosledila. Pravo je pitanje zašto je policija pored mnogobrojnih svedoka dozvolila sebi i taj luksuz da orkestrira dalje kampanju protiv Mede? Policija nam je dužna odgovor na to pitanje.

Sama vest je naravno ubrzo demantovana. Demanti su stizali sa nezavisnih internetskih portala, a i sa društvenih mreža.

Dalje, na fejsbuku se pojavio status od Medinog prijatelja, koji je razgovarao sa njegovom suprugom.

cvele

Ako se u krajnjoj liniji ovo dokaže kao tačno, nužno je da se zapitamo kako se u stvari policija odnosi prema građanima? Da li oni stvarno brane i štite naša prava, ili služe samo povlašćenoj eliti?

Da, svi smo mi Meda!

Jedini ispravan način borbe protiv državne represije koja nas uvodi u ovakve i slične situacije jeste solidarnost. I mi smo svi sinoć bili solidarni, kao ljudi koji dolaze odozdo sakupljeni po horizontali bez hijerarhije. I mi smo svi sinoć otišli ispred policijske stanice kao jednaki. I mi smo svi sinoć bili Meda. Ne samo zbog njega, već zbog nas. Ako je to moglo njemu da se desi, šta nam garantuje da neće već sutradan nekom od nas? U tom kontekstu, svi smo mi on.

Medu će danas verovatno da puste iz pritvora. Možda već i jesu. Međutim, priča se ovde ne završava. Ali, ne pitaju se samo oni za dalje. Pitamo se i mi.