Radulovićeva neoliberalna oblanda

Kako predizborna kampanja počinje postepeno da se zahuktava, srazmerno tome raste i broj okršaja između stranačkih i drugih lidera u borbi za vlast. U tom duhu, predsednik pokreta ’’Dosta je bilo’’ Saša Radulović, pre nekoliko dana dao je poprilično optimističnu izjavu kada je na skupštini pokreta između ostalog rekao novinarima i ’’Na nivou države imamo oko šest odsto podrške, a u Beogradu i Vojvodini i više. Na izborima je važno da SNS i Aleksandra Vučića spustimo ispod 40 odsto podrške. Zato želimo da motivišemo građane koji su zasićeni politikom i da ih ubedimo da nisu svi isti’’.

Naime, svaka politička opcija, bilo da je u pitanju pokret ili partija, a koja sebe predstavlja kao nezavisnu opoziciju ovom režimu, ima trenutno dva protivnika. Prvi je svakako Vučić, a drugi njegova politika. Ako bi se zadržali na ličnom poređenju, Radulović je verovatno u pravu kada kaže da ’’nisu svi isti’’, jer retko ko može da parira Vučiću. Ali, ako uporedimo program pokreta ’’Dosta je bilo’’ i zvaničan politički kurs aktuelne vlasti, možemo lako da zaključimo kako, osim kozmetičkih, suštinske razlike između te dve politike nema.

Šta je ’’drugačije’’?

Jedina alternativa u ponudi Saše Radulovića je neoliberalna alternativa, koju u vidu reformi pod diktatom međunarodnih finansijskih institucija agresivno i u kontinuitetu sprovode ovdašnje doslovno sve političke elite koje su bile na vlasti, kao odgovor na ekonomsku krizu iz 2008. Zbog sprovođenja tog programa, nezavisno da li se on društveno prihvata ili ne, Radulović je odigrao jednu od najznačajnih uloga u izmenama i dopunama novog Zakona o radu (ZOR), a taj eksploatatorski zakon je usvojen po hitnom postupku bez javne rasprave, odnosno bez učešća samih radnika, i van svih demokratskih procedura.

„Cilj pokreta je da od Srbije napravi zemlju u kojoj se lepo i rado živi. Partokratija je pojela državu, godišnje nas košta više od tri milijarde evra. Ne mogu stranke biti biroi za zapošljavanje, Srbiji ne treba vođa, već sistem. Moraju da nas vode najbolji i da imamo transparentnost na svim nivoima“, kazao je Radulović.

Na sceni ne postoji partija koja u svom programu od uvođenja višestranačja nije protiv partijskog zapošljavanja, tako da bi ovo opšte mesto svaki građanin uvek i svuda potpisao blanko. Zbog toga nam ’’ne treba vođa, već sistem’’, što neoliberalnim apologetama znači još tržišta, tj obuzdavanje ’’divljeg kapitalizma’’ i njegovo svođenje putem reformi na ’’pravi kapitalizam’’. Sistematsko uništavanje privrede kroz period tranzicione privatizacijske pljačke i politika tržišne ekonomije dovela nas je upravo do ovolikog siromaštva. Spasavanje privrede integrisanjem periferije u slobodnije slobodno tržište, odnosno usklađivanje sa ekonmskim zahtevima EU je samo nastavak dosadašnje ideologije uz simuliranje demokratije, što je dokaz da sistem u tom smislu funkcioniše i kada je vođa na njegovom čelu.

Insistiranje na transparentnosti kao jedne od glavnih tačaka pokreta je još jedna u nizu zabluda liberala. Ne zato što nam je transparentnost nepotrebna, naprotiv, i te kako jeste, već je reč o tome što ju je u ovim uslovima nemoguće sprovesti. Jačanje privatnog sektora vodi slabljenju države i na taj način se smanjuje moć državnog intervencionizma i uspostavljanje kontrole nad tržištem. ’’Država postaje talac privatnih kompanija, naročito finansijskih tržišta, koja se svojski trude da ograniče transparentnost, jer veća transparenstnost znači manji profit’’.[1] Zakonske regulative i političke odluke se uvek donose u korist kapitala, što u sadašnjim proizvodnim odnosima moći zatvara začarani krug uzjamnog odnosa političke i biznis elite. Nadanja da će društvo u vremenima krize prosperirati ukoliko država uspešnima obezbedi uslove[2] da budu još uspešniji, završavaju drastičnim rezovima u socijalnim davanjima, a samim tim doprinosi porastu siromaštva.

Prepuštanje pojedinih delova javnog sektora komercijalizovanju i privatizaciji dovodi smanjenoj dostupnosti dobara i usluga koji su neophodni za normalan život većinskog dela stanovništva. U ovoj situaciji, tipična liberalna reakcija bila bi oštra osuda države usled mešanja u tržište, uz naglašavanje nužnog razdvajanja ekonomije i politike – što je par exellence dokazana besmislica.[3] Jer, kada se maksimizuje profit onda je država neprijatelj koji se meša u privatnu sferu, ali kada biznis zapadne u krizu, onda se taj isti biznis spašava merama štednje koje pogađaju najniže društvene slojeve urušavanjem životnog standarda povećavajući odveć veliku ekonomsku nejednakost. A ’’ekonomska nejednakost neizbežno vodi u političku nejednakost’’.[4] Ako se samo na trenutak podsetimo najvažnijih odluka sa ovogodišnjeg Kopaonik biznis foruma[5] (restruktuiranje velikih javnih preduzeća; finansijska konsolidacija; racionalizacija broja zaposlenih u javnom sektoru; osnaživanje malih privatnih biznisa), jasno uviđamo mnogo više zajedničkih karakteristika nego razlika između zvanične politike vlade Srbije i pokreta predvođenog Radulovićem.

Ideje koje zastupa pokret ’’Dosta je bilo’’ ni u kom slučaju ne mogu da budu alternativa, jer pokret koji planira istinski da radi na obezbeđivanju boljih uslova života u korist građana, konsolidovao bi svoj program oko velikih klasnih i političkih interesa,[6] a ne oko nečeg kao što je transparentnost i menadžerstvo. Menadžersku ideologiju ranije je sprovodio Mlađan Dinkić, čije posledice osećamo još uvek. U tom kontekstu, politički program ove inicijative predstavlja samo recidiv mlakog građanskog otpora.

sasa_radulovic
Dosta je cenzus?

foto: istinomer.rs

Na prethodnim parlamentarnim izborima pokret “Dosta je bilo“ dobio je 2,09 posto podrške građana. U ovom trenutku je još uvek ispod cenzusa,[7] ali postoji šansa da dobaci granicu od pet posto i uđe u parlament. Treba primetiti da se taj mali procenat građana, među kojima Radulović uživa izvesnu popularnost, ne odnosi baš kritički oko isterivanja kulture na tržište, što je takođe jedna od stavki neoliberalne agende (sic!).

Ono što je sasvim sigurno i što sa sigurnošću možemo da očekujemo je da ovi izbori neće ništa promeniti, jer na političkoj sceni ne postoji još uvek izgrađena alternativa, koja bi pružila otpor vladajućem konzervativizmu. Pitanje je dakle samo sa koliko će procenata naprednjaci, tj Vučić da pobedi. Zanimljiva stvar koju je Radulović takođe kazao je da po njemu ’’stranka koja samostalno ne može da osvoji cenzus ne treba da postoji’’. Jedina realno ostvariva mala pobeda na predstojećim izborima bila bi da pokret Saše Radulovića ne uđe u Skupštinu. Jer, upravo nas je takva ekonomska politika dovela u stanje u kom se nalazimo, i zato je važno odlučno reći dosta je bilo neoliberalnoj politici.

1. Džozef E. Stiglic – Velika podela (Društva nejednakosti i šta raditi sa njima), str. 36

2. Stipendirajući njihove poslovne poduhvate državnim parama.

3. To smo najbolje videli na primeru poslednje ekonomske krize nakon pucanja Volstrita, kada je demokratija konačno kapitulirala dajući privatnim bankama preko 700 milijardi dolara budžetskih para.

4. Džozef E. Stiglic – Velika podela (Društva nejednakosti i šta raditi sa njima), str. 30

5. Kopaonik biznis forum (takozvani srpski Davos) okuplja najkrupnije privatne preduzetnike i najviše državne funkcionere koji se dogovaraju o budućoj ekonomskoj politici zemlje.

6. Npr. kao što je inicijativa ’’Ne da(vi)mo Beograd’’.

7. Uprkos želji lidera pokreta da se već u ovom momentu predstavi kao sigurni budući stanar parlamenta.