Studenti položili proteste u aprilskom roku

Evropski protestni talas je nakon Britanije, Belorusije, Rusije, Rumunije stigao i u Srbiju. Nakon što su u nedelju 2. aprila održani izbori za predsednika republike, na kojima je u prvom krugu pobedio kandidat vladajuće stranke i aktuelni premijer vlade Aleksandar Vučić – u Beogradu, Novom Sadu i Nišu nekoliko hiljada mladih je izašlo na ulice da izrazi svoje nezadovoljstvo na ’’protestu protiv diktature’’ – kako je događaj nazvan na fejsbuku. Spontano organizovanje usledilo je i u drugim gradovima širom zemlje. Pored Čačka i Kragujevca u kojima se okupilo po hiljadu ljudi, održani su i manji protesti u više od deset gradova.

Mejnstrim mediji za sada uspešno ne pridaju potreban značaj ovim događajima, jer na većini portala protesti nisu udarna vest, uključujući i sajt RTS-a, koji je, podsećanja radi, medijski javni servis svih građana i građanki Srbije. Pored toga, istovremeno održavanje ovolikog broja paralelnih protesta dešava se prvi put od dolaska Vučića na vlast. Iz tih razloga, ovakav odnos medija prema trenutnim dešavanjima još jednom nedvosmisleno potvrđuje prisustvo cenzure, a samim tim i nebrigu za javni interes.[1] Taj kontinuitet medijske poslušnosti traje godinama unazad, a činjenica da Vučić medije za ličnu i promociju[2] svake druge vrste koristi kako mu se prohte, doživljava vrhunac u kampanji, pošto je bez konkurencije bio najzastupljeniji kandidat. Tako je kompletan izborni proces samo simulacija demokratičnosti, gde izostaje reagovanje institucija, koje su takođe pod kontrolom sadašnjeg premijera-predsednika.

Kada određeni društveni problemi ne mogu da se reše institucionalnim putem, protesti u potpunosti postaju legitimno sredstvo pružanja otpora, a posebno u slučajevima protiv autoritarnih režima kao što je Vučićev. Iz tih razloga, ova zbivanja su od izuzetne važnosti jer je nefunkcionalnost parlamentarizma otvorila polje vanparlamentarne borbe. Najbolji dosadašnji i još uvek aktuelni primer takve vrste jeste Inicijativa Ne da(vi)mo Beograd, koja duže vreme bije bitku šireći socijalni i politički front.

Ono što u velikoj meri svakako ohrabruje jeste da su nosioci ovih protesta uglavnom mladi. To ni u kom slučaju ne treba da iznenađuje zato što najveći procenat nezaposlenih u ovoj državi pripada upravo toj društevnoj grupi. Otuda imamo ispoljavanje besa ne samo zbog rezultata (neligitimnosti) izbora, već i zbog socijalne katastrofe u koju nas neoliberalna ekonomska politika ove vlade neprestano gura.

Ovde je važno podsetiti javnost na nekoliko bitnih događaja iz prethodnog meseca. U jeku predsedničkih kampanja, radnice fabrike Fori tekstil protestovale su zbog dvanaestočasovnog radnog vremena dva puta nedeljno kao i zbog neplaćanja prekovremenog i noćnog rada; radnik Fabrike šinskih vozila ’’Goša’’ iz Smederevske Palanke izvršio je samoubistvo na radnom mestu jer ’’nije primio najmanje 15 plata’’; Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije održala je 31. marta jednodnevni štrajk, gde je 400 škola stupilo u štrajk, od čega je u 153 škole bila potpuna obustava nastave. U tom kontekstu, ovi protesti predstavljaju akumulaciju nezadovoljstva taloženog duži vremenski period, i na taj način ne smeju da se zadrže isključivo protiv Vučića kao pojedinca.

Protesti jesu delotvorni jer razbijaju stege i oslobađaju prisutni strah okupljajući veliki broj ljudi koje pogađaju zajednički problemi. Obični obespravljeni ljudi razmenjuju informacije i iskustva, te se na taj način ohrabruju u borbi za svoja prava. Režimska tabloidna mašinerija pokušala je da proteste okarakteriše kao još jedan pokušaj destabilizacije Srbije od strane Soroša i njegovih plaćenika, ali i da organizaciju pripiše[3] Saši Jankoviću i Vuku Jeremiću – što je notorna neistina. Kompletnu priču pokrenuli su nezavisni studenti i studentkinje koji su se više puta jasno ogradili i distancirali od postojećih političkih partija. Zato ne treba gajiti sumnje da ovo nije autentična reakcija odozdo.

Iako su tek počeli, svakako treba postaviti pitanje koji su krajnji dometi ovih protesta? Izlazak na trgove i ulice svakako pomaže do određene mere, prvenstveno na osnaživanju ljudi, ali, šta dalje? Svođenje na puko iskazivanje nezadovoljstva, tj na proteste radi protestovanja, bez jasne političke artikulacije uglavnom vodi u ćorsokak. Međutim, studenti Novosadskog i Beogradskog univerziteta napravili su važan korak napred formiravši predlog zahteva,[4] uz pozivanje na održavanje protesta do njihovih ispunjenja. Ubrzo nakon toga, Katarina Antonić iz Studentskog pokreta Novi Sad saopštila je javnosti ’’smenu kompletne vlasti, na čelu sa Aleksandrom Vučićem’’, kao dodatni zahtev. Nadovezujući se na to, Antonić je još kazala ’’Ne samo smena ljudi, ono na šta više ne želimo da pristanemo je politika koja uključuje pljačkaške privatizacije, smanjene plata penzija, urušavanje zdravstva, školstva… Mi ćemo u narednom periodu raditi na tome da se povežemo sa radnicima, sindikatima i da nađemo kompromis i zahteve iza kojih ćemo moći svi da stanemo’’.

Ova izjava je pre svega jako, jako hrabra. Ne samo zato što je uperena direktno protiv Vučića, već pre svega što jasno upućuje poziv ostalim potlačenim i marginalizovanim grupama uz otvaranje prostora za saradnju sa manjim političkim subjektima sa margine koji zastupaju iste i/ili slične ideje. Kako se u skorije vreme očekuju najavljeni protesti sindikata vojske, policije i radnika, kao i Inicijative Ne da(vi)mo Beograd, na pomolu je svakako period aktivnije političke participacije ne samo studenata, već svih građana i građanki voljnih da se bore. Upravo zato je nužna konkretna radikalizacija protesta, a uz dobru koordinaciju i pronalaženje zajedničkog ideološkog minimuna, potencijal ove mladalačke menjalačke energije je neosporno veliki.

Tekst je prvobitno objavljen na portalu noviplamen.net

[1] Zbog neprofesionalnog izveštavanja medija o protestima reagovao je i NUNS.

[2] Prepodne se pojavljivao kao premijer, a popodne kao predsednički kandidat, dok se u večernjim insertima informativnih emisija pojavljivao u obe varijante.

[3] I Vučić je pozvao Jankovića i Jeremića da preuzme odgovornost za proteste.

  1. [4]Smena članova RIK, zbog nepoštovanja odluka Ustavnog Suda
  2. Smena članova REM zbog nereagovanja na više stotina prijava
  3. Smena Maje Gojković, predsednice Narodne skupštine, zbog blokade rada Narodne skupštine
  4. Smena glavnog i odgovornog urednika RTS-a i urednika informativnog programa RTS-a, zbog režimskog izveštavanja i neravnomerne zastupljenosti kandidata
  5. Smena v.d. glavnog i odgovornog urednika prvog programa RTV, i v.d. direktora programa

 

Ivan Ergić: naš drugar

Ivan Ergić je biviši profesionalni fudbaler i reprezentativac Srbije. Jedan je od malobrojnih koji je govorio i pisao o stvarima iza kulisa još u toku igračke karijere. Svojim autentičnim kritikama savremenog profesionalnog sporta i kapitalističkog poretka, iz pozicije bivšeg profesionalca, brzo je stekao veliki broj čitalaca i čitateljki. Na tom polju, Ivan je i dalje reprezentativac iz startne postave. Pored toga, piše poeziju. Objavio je zbirku pesama „Bajronovski junak“.

Pošto si bivši profesionalni fudbaler, moram da krenem sa pitanjem o mondijalu. Kako komentarišeš održavanje svetskog prvenstva pored ogromnog protivljenja većinskog dela stanovništva Brazila?

Iskreno, ne znam koliki je udeo stanovništva protiv samog svetskog prvenstva, i koliko su precizne ankete koje zaista govore da neposredno pred početak veći deo populacije načelno ne podržava Prvenstvo. Postavlja se pitanje zašto nije bilo tolikog protivljenja kada se Brazil kandidovao za organizaciju, kao i na koji način je politička situacija evoluirala, i takođe koliko sama opozicija u osvit nadolazećih izbora instrumentalizuje otpor. Međutim, bez obzira na realpolitičke inercije, mislim da su protesti u Brazilu jako dobra stvar, jer u jednoj zemlji koja se naglo razvija i pretenduje da bude uticajna, važno je imati politički aktivne građane. Kada se pogleda da se radi o socijaldemokratsko usmerenoj vladi, po samoj njihovoj retorici, i uporede osnovni zahtevi protestanata, očigledno je da se radi o stvarima koje upravo karakterišu državu blagostanja i neku elementarnu socijalnu pravdu. Sam profil i legitimitet partije na vlasti je izgrađen na socijalno odgovornoj politici, tako da tu postoji i jedna vrsta ironije.

Misliš li da bi eskalacija nezadovoljstva u Brazilu, uzimajući u obzir da je domaćin i OI 2016, mogla da bude okidač za neke veće promene na globalnom nivou?

Ne verujem u toliku moć ovih protesta. Međutim, kada bi se ograničile i na promene unutar same zemlje već bi bilo dovoljno dobro. Jer, ne treba zaboraviti da Brazil i čitava Južna Amerika su vekovima bili kolonije, da bi sve donedavno bili dvorište USA, koji su postavljali i svrgavali vlade kako im se prohte. Ipak, Južno američke vlade, s izuzetkom donekle Venecuele i par drugih ipak se služe kapitalističkim mehanizmima u ekonomiji i politici, jer, kao što je nekad Lenjin tvrdio da treba od kapitalizma uzeti ono što valja, veruju da je to jedini model uspešnog razvoja. Sama činjenica da je Brazil dobio organizaciju dva najveća globalna iventa, ukazuje ponovo na to da želi da potvrdi i arfirmiše svoju moć, što je ponovo manir globalnog takmičarskog kapitalizma. Zbog toga je važno razviti društvenu mobilnost i pokret koji će da bude klasno osvešten, jer je tradicionalna levica Brazila razumljivo, uvek bila više antiimperijalistički i anti-huntovski orijentisana, nego što je mogla da se posveti unutrašnjim društvenim prilikama.

Na koji način povezuješ tezu ’’Profesionalni sport je biznis u kom stradaju igrači i navijači’’ sa frazom ’’Sport je najbolji ambasador’’?

Fraza koju često čujemo, da je sport, ili da su sportisti najbolji ambasadori, je najobičnija podvala koja se forsira markentinški upravo od strane tih industrija, i nju javnost nažalost kupuje. On u stvari jeste ambasador, ali čega? Sport i sportista je u stvari samo propaganda određenog, to jest poželjnog modela ponašanja, a to je da je biti uspešan, slavan i bogat vrednosni horizont vremena i da to treba slediti. Na taj način, sportista je ambasador dominantnog vrednosnog sistema, a druga je stvar što toga većina sportista nisu uopšte svesni. Dok su navijači zajedno sa igračima upravo uvučeni u tu igru, oni su dakle međusobno antagonizovani, iako je fudbal autohtono nastao kao narodska igra, da bi danas bila totalno u kandžama biznisa.

Koliko su ljudi u zabludi zbog verovanja u frazu ’’U sportu nema politike’’? Koliko se svetska scena razlikuje od naše po tom pitanju?

To je još jedan od mitova, i takođe se često pušta u cirkulaciju od strane sportskih organizacija, da bi sport održao auru nevinosti. Zbog toga Fifa i Uefa recimo ne dozvoljavaju igračima političke „poruke“ na terenu i strogo ih kažnjava. Ako se pogledaju samo način dodeljivanja domaćinstva Svetskog ili Evropskog prvenstva, radi se o čistim političkim rezonima, sa svim svojim skarednim atributima, od samih političkih prilika, preko lobiranja, kupovine glasova, do komercijalnih obzira itd. Pored toga, misliti da danas bilo koji fenomen u društvu može da bude nezavistan od politike, a naročito ovako pompezan i važan, graniči se sa totalnom intelektulanom nezrelošću i nezainteresovanošću.

U ranijim intervjuima si pominjao da ’’razumevanje današnjeg sveta bez čitanja Marksa nije moguće’’, a takođe si u par navrata izjavio da si se ’’kao mlad navukao na Marksa’’. Da li si samoinicijativno počeo sa čitanjem Marksa ili ti je neko sugerisao?

Otac mi je bio ubeđeni marksista, dok je bio mlad. Posle je sticanjem okolnosti otišao drugim živtonim putem, ali su ostale neke sugestije i fraze koje bi često slušao od njega i koje su me zaintrigirale. Marks je u mnogim stvarima pogrešio, tj., bio je slab prognozer, naročito u svoj revolucionarnoj teoriji, ali je dao jako precizan opis onog kako funkcioniše svet. Taj svet od njegovog vremena u mnogim stvarima je i dalje isti. On se bavio ne samo ekonomijom, već i onim univerzalnim, dakle političkom antropologijom, vrednosnim sistemom, etikom, dok taj njegov prometejski humanizam koji se oseti kod onog što bi marksolozi nazvali „mladi Marks“, ostaje da nadahnjuje nove progresivne generacije.

Prvi čovek sa ovih prostora, koji je krenuo sa temeljnim kritikama profesionalnog sporta i kapitalizma je naš bivši košarkaški reprezentativac Ljubodrag Duci Simonović. Koji je tvoj stav o njemu i, u kojoj je meri uticao na tvoje društveno angažovanje nakon završetka karijere?

Na Ducija sam „naišao“ negde sredinom svoje kraijere, i počeo sam da ga čitam. To je onaj momenat kao kad čitate poeziju i prepoznate se totalno u svakom stihu, bez obzira koliko njegovo štivo bilo sistematično i naučno. Mislim da je bilo kome ko se bavi kritikom sporta, teško izbeći njegov uticaj, jer se niko toliko precizno i pomno bavio sa tim kao on, i po tome je zaista broj jedan u svetu. I koliko god njegov rad bio zaista naučan, kakav inače mora da bude, on odiše humanizmom u svakoj svojoj reči. Pored toga, on je toliko uticao i na mene da mi je danas jako teško reći bilo šta originalno u kritici sporta, bez obzira što postoje i neke stvari sa kojima se možda ne bi složio sa njim. Ne treba zaboraviti ni njegovu kritiku društva i globalizma, jer se i time jako studiozno bavi, i u tome je u Srbiji, po meni, jedan od najnaprednijih intelektualaca.

O Aleksandru Vučiću i našoj aktuelnoj političkoj sceni…

Ma tu nemam šta pametno da kažem. U Srbiji se već tri decenije nije pojavio novi, nekompromitovan politički pokret i skup lica koji je svež i koji ima viziju. Srpska politička scena već godinama liči na realnu satiru, što je ustvari oksimoron, ali Srbija jeste zemlja i morona i oksimorona. Nije slučajno što su nekad Nušić i Domanović nalazili nepresušnu inspiraciju za svoje tragi-komedije, a danas nije mnogo drugačije. Bez obzira, promene društveno-istorijskih okolnosti, treba samo pročitati Arčibalda Rajsa i „Čujte Srbi“ i dobićeš besprekornu dijagnozu Srbije. Mislim da ta ironizacija i satirizacija političke scene i njenih aktera, koliko god je s jedne strane i svojevrsan ventil, na najbolji način pokazuje mirenje sa političkim prilikama u zemlji.  Etablirane i više puta reciklirane političke elite rade sve da se na pojave mladi i pametni ljudi, kako oni ovde kod nas, tako i oni iz dijaspore, ili jednostavno takve pojedince sa idejama uspeju da diskredituju ili kooptiraju.

Primetni su sve češći ispadi desničarskih organizacija. U kojoj meri nam je danas potrebno antifašističko delovanje?

Antifašizam je jedan od moralnih stubova svakog zdravog društva, a to znači i antirasizam, antišovinizam, i mnoge druge tradicije, jer antifšizam je često jako široko određen i često se ne zna šta podrazumeva. Međutim, borba protiv krajnje desnice, koja uvek ima fašističke ili barem fašisoidne elemente je jako važna, imajući u vidu da je to pošast na koju ne postoji trajno cepivo i imunitet, a to važi i za najrazvijenije zemlje. Međutim, antifašističko delovanje i borbu protiv fašizma, treba da sprovodi država, u svim njegovim oblicima i sadržajima, i to od parola koje čujemo sa stadiona do akcija konkretnih parapolitičkih organizacija i grupa. Hoću da kažem da to ne sme da se prepušta levici ili recimo antifa grupama i pokretima, jer ako one biraju nasilniji način obračuna sa tim stvarima onda sebe mogu da kriminalizuju i kompromituju u javnosti, tako da one trebaju da se fokusiraju na to kako naterati državu da se obračuna sa tim.

O levici u Srbiji…

Nažalost, ona kao takva za sada ne postoji, tj. nije ni dovoljno velika ni homogena da za sada predstavljala bilo kakav politički faktor. Zaista je neverovatno da je pre sto godina levica u Srbiji bila daleko jača, i da je predstavljala jednu od respektabilnijih pokreta u Evropi, a da je danas ima samo na kašičicu. Imajući u vidu što sam gore pomenuo o političkom ambijentu, mislim da je upravo levica danas potrebnija nego ikad. Međutim, potpuno sam svestan koliko je teško organizovati jedan konkretan politički pokret, i to je karakteristično za čitav region, osim možda slovenačke levice, iako je i ona za sada ograničena u dometima. Ostaje da se vidi da li će možda grčka Siriza uspeti da postane neka vrsta lokomotive u tom smislu. Ja bih lično voleo.

O ideji Balkanske federacije…

Mislim da je to ideja koja će uvek biti aktuelna na levici, a to je blisko i mojim nekim svetlonazorima i pogledima. Naravno, to postavljam načelno, jer svako vreme ima svoj politički sadržaj i geopolitičke i istorijske okolnosti. Mislim da je ta ideja Svetozara Markovića bila idealna za taj horizont vremena, bez obzira što je on zagovarao neku vrstu zadružnog, agrarnog komunizma, pre svega pod uticajem ruskih teoretičara. Danas to malo drugačije izgleda, i treba imati u vidu real-političke prilike, nedavne ratove, prisile integracija kao što su EU ili Nato, ali dugoročno, mislim da je neka vrsta federacije naroda Balkana najbolje rešenje za sve, ne samo zbog pacifikacije regiona, već pre svega, zato što nam istorija pokazuje da se samo na taj način može izbeći eksploatacija i hronični status periferije.

Ivan Ergić
Ivan Ergić

 

Sa Ivanom Ergićem možete da se družite i na društvenim mrežama.

https://www.facebook.com/ivan.ergic.399?fref=ts

https://twitter.com/IErgic